Алекса Шантић: МОЈА ОТАЏБИНА


На данашњи дан 1868. године, у Мостару је рођен књижевник Алекса Шантић.

Не плачем само с болом свога срца
Рад’ земље ове убоге и голе;
Мене све ране мога рода боле,
И моја душа с њим пати и грца.

Овдје у болу срца истрзана
Ја носим клетве свих патња и мука,
И крв што капа са душманских рука,
То је крв моја из мојијех рана.

У мени цвиле душе милиона;
Мој сваки уздах, свака суза бона
Њиховим болом вапије и иште…

И свуда гдје је српска душа која,
Тамо је мени отаџбина моја —
Мој дом и моје рођено огњиште

 

Немушти језик


Међу способностима са којима се човек може родити свакако није немушти језик.

Они који ову моћ поседују чувају је као највећу тајну.

Човек на неки мистериозан начин добија дар немуштог језика и онда је у стању да разуме говор животиња, па чак и да разговара са њима.

Понегде се каже да ономе ко познаје немушти језик „свака травка сама дивани од које је болести љекарија“, дакле и биље му на неки начин саопштава своју лековиту употребу.

Најређе се спомиње треће својство, да човек који стекне овај дар од тада зна и све језике света.

Знати немушти језик је нешто што би сваки човек пожелео, јер он је тајно оружје које му пружа предност у односу на друге људе.

Имати дар немуштог језика значи имати моћ, али овај дар је посебан и не може да га стекне свако.

Он се заслужује и добија као награда а они који га добију морају да га чувају као највећу тајну.

Извор: интернет страница -Боске

Драган Симовић: Лирика вечног тренутка – Тело Славе


ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

01

Наши су древни звездани преци посејали семе знања, семе мудрости, семе уметности и семе поезије по васцелој Мидгард-Земљи, али и по другим земљама Васељене.

Све оно што зовемо ведском, тибетанском, индијском, египатском, аријевском, персијском, сумерском и сваком другом традицијом и мудрошћу јесте од наших древних звезданих предака, од Звезданих Белих Срба.

Звездани Бели Срби јесу првобитни творци како мидгардских тако и свих иних васељенских цивилизација и култура.

Само да знамо!

02

Наши древни звездани преци говораху: уметност живљења и уметност умирања јесу једна те иста уметност – уметност над уметностима.

Само онај ко уме да живи, уме и да умире.

А ко уме да живи и уме да умире, тај уме и изнова да се рађа.

Рађање је вечно, јер живот нема ни почетка ни свршетка, само што се свагда мења обличје и личје.

Смрт је прелазно стање између двају животних токова.

Не умире наша битност ни наше суштаство, већ једино умире наша љуштура – наше физичко тело.

Када се љуштура истроши, тада се догоди смрт; а смрт је пре-стварање, нужна рециклажа физичког тела.

После смрти следи поновно рођење, илити нови животни ток у било којем материјалном свету.

03

Страх од смрти јесте наш највећи непријатељ.

Непријатељ над непријатељима.

Када смо обхрвани стархом од смрти, тада смо искључени са Извора Живота.

Ко год је обхрван страхом од смрти, тај и не живи живот.

Не само што не живи живот са сврхом и смислом, већ уопште и не живи никакав живот.

04

Ми живимо у тренутку вечности кад Мидгардом владају лажна знања људи-сенки и људи-утвара.

Сва та лажна знања подмукло и прикривено сеју семе страха од смрти, како би човеколики гмазови што лакше владали престрашеним, замађијаним и обамрлим расама, родовима, племенима и народима.

Свуците све овоје таме и незнања, овоје и копрене опсена,  са својих духовних очију, и потражите праизворна знања, праисконе мудрости Звезданих Белих Срба.

То је једини Унутарњи Пут који ће вас вазнети на Пропланак Творчеве Свести.

05

Ми смо на Мидгард-Земљу дошли зарад учења, зарад стицања духовних знања и сазнања, зарад узрастања и развијања својих виших душевних, духовних и суштаствених тела.

Једно од тих виших духовних тела јесте и Тело Славе.

Тело Славе се ствара племенитим, узвишеним, стваралачким делима – Делима Љубави.

Наша је света дужност, између осталог, и да прослављамо једни друге, да прослављамо Васколики Род.

Муж да прославља жену; жена да прославља мужа; родитељи да прослављају децу; деца да прослављају родитеље и претке; пријатељ да прославља пријатеља; друг да прославља друга…

Да славимо Славу Звезданих Белих Срба!

Кроз слављење Славе развијамо и негујемо наше Тело Славе.

Кроз поезију и уметност, једнако као и кроз науку, учење, образовање, племенита чињења – чињења у љубави и с љубављу – такође, развијамо и узносимо наше Тело Славе.

Слава коју ми, Звездани Бели Срби, славимо и прослављамо, није ни јудео-кршћанска ни православно-хришћанска, већ – НАША.

06

Слава нашим Боговима и Прецима; Слава свим Звезданим Белим Србима и Србкињама; Слава нашим Потомцима Звезданим и васколиком Роду нашему у свим овостраним и оностраним световима, на свим васељенским земљама, звездама и сунцима; Слава Духу Стварања и Прамајци нашој Васељени – Слава! Слава! Слава!

Кличимо из грла белога и срца пречиста: СЛАВА! СЛАВА! СЛАВА!

Ово је Силница и Соколница Белих Звезданих Срба и Србкиња.

(У Великом Гају, 28. цветног 7526.)

Драган Симовић:О Знању и Слободи


Лирски записи

Ако ниси пробуђен и освешћен, онда не можеш ни бити слободан човек.

Ако желиш да будеш слободан човек, онда пре тога мораш бити пробуђен и освешћен, самосвојан и самобитан човек.

Заиста, мораш бити Личност!

Родитељи, ваљано васпитавајте своју децу!

Говорите им, да пут до Царства Слободе води кроз Знање и Самопознање.

Мораш бити у Знању, да би био слободан.

Али у Знању, а не у знању које је, уистини – незнање!

Не у знању мундијалиста и глобалиста; не у знању комуниста и либерала; не у знању еуропејаца и атлантиста, већ у Знању Ведских Срба.

У Знању о Суштоме и Суштаству, у Знању о Створитељу и Духу Стварања, у Знању о Животу са Сврхом и Смислом.

Ако се не образујеш, ако марљиво и посвећенички не радиш на своме унутарњем бићу, ако ниси у Знању Галактичких Срба, онда ћеш ти, брате Србине, бити последњи роб у свету којим владају највећи мрзитељи свега србског, највећи мрзитељи сваке лепоте, доброте и дивоте, највећи мрзитељи слободног и самобитног човека. 

Родноверје – Перунов Ратник


18739721_483543285316660_1465379108957304650_n

Родноверје није примитиван повратак у прошлост, то jе наставак светлих времена у коjим су живели наши преци. То је наставак велике и заборављене културе. То је повратак нашим хиперборејским и аријевским коренима. Родноверје је очување традиције и њено преношење потомцима. Родноверје није клањање идолима, као што многи мисле. Родноверје је поштовање и разумевање сила природе, које нас окружују, као што су окруживале наше претке. То је наше јединство са природом, са спознајом да ми нисмо ни господари природе нити смо врхунац стварања како нас уче пустињске религије и теорија еволуције, већ смо део вечног царства природе. Родноверје је поштовање наших корена, Рода, Богова, предака, земље, родитеља, другарства, супружника…

Родноверју нису потребни закони библије, курана и талмуда, као у јудаизму, хришћанству и исламу. Родновер живи и поступа по савести а не како уче семитске религије. Нису нам потребни хладни, камени храмови за поклоњење Боговима. Природа је наш храм, шума наш олтар, свод су му небеса.

Ми не морамо да верујемо у Богове, јер знамо да постоје. Не молимо и не тражимо опроштај од наших Богова, не клечимо пред њима, већ их славимо. Они нас не сматрају робовима, као у хришћанству. Богови су преци наших предака. Тако да, ми Срби нисмо робови, већ смо деца Богова.

ИЗВОР: ФБ страница Зов Крви – The Call of the Blood

Стари Словен: Не постоји зао и добар Бог.


Не постоји зао и добар Бог.

Постоји онај који опомиње,

 Који је уједно и добро и

лоше…

Рецимо,

Док су људи веровали у

 „зле“ духове (касније богове)

 Који бораве у шуми,

Цела Европа је била

пошумљена…

Сада, у наредних 100

година неће

Бити ваздуха јер смо сву

Шуму у свету посекли

Јeр се ничега више не

плашимо,

Јер не мислимо више ни

на потомке.

Ништа не садимо, не

сејемо,

Ништа онда не можемо

Ни да беремо, ни да

жањемо.

Тако просто, а опет,

Људима је та мисао тако

далека..

Десанка Максимовић: Јагањци


Ви што само за рудна блага наше земље знате,
дођите да видите наше пролеће
испод Медведника и Каблара
како цвета цвећем мартовске јагњади,
како се беле од ње предели млади,
како пропланке и лугове немирно шара.

Дођите да видите наше младиће
испод Каблара
који су расли покрај пушке,
чије су речи и црте мирне, мушке,
као сечива стара, –
како с милоштом првих чобана
истерују стада на стазе,
како се стуже кад цвет бели згазе –
јагње мартовско од недељу дана.

Дођите да видите како се изражава
наша стидљива нежност немушта,
како тек прогледало јагње прозебло
војник дигне из росних трава
и у недра топла себи спушта.

Ви што причате о суровости
наше девојке што бомбе баца,
будите с пролећа код нас гости
и гледајте њено лице када седи
у белом венцу од јагањаца.

Гледајте је, док заљубљена у врту ради,
како као птице распеване
с чежњом ослушкује у мартовске дане
детињски нежно дозивање јагњади.

Ви што су вам само позната
рудна блага Бора и Мајданпека,
завирите у нашу душу, пуна је злата
и на копаче чека, чека.

Завирите у наших душа налазишта,
према њима сваки мајдан света мало значи,
све злато наше земље није ништа.
Завирите у наших душа налазишта,
ви далеки злата истраживачи.

 

Горан Полетан: Мojи преци


Забрањивали су прецима мojим
да славе Бoга крoз сунце и ватру,
ал’ jа, њихoв унук, евo, joш пoстojим.
Нису успjели вjеру да им затру.

Бранили су мojим пра-прадjедoвима
да пoштуjу небo, вjетар, земљу, вoду…
али, хвала Бoгу, евo, joш нас има.
Ми ћемo траjати и кад oни oду.

Oни су мислили да сунце пoстojи,
и вoда и земља…, да пoслуже њима,
пoслушнo и пoнизнo, њих jаднике, кojи
сад кукаjу, у страху, да се миjења клима…

Ругали су нам се, да jе наша вjера
безбoжничка и да све нам jе прoклетo,
али Светoвида никo не истjера
из нас, ни сламу, бадњак – дрвo светo…

Ми joш увиjек бojимo и шарамo jаjа,
истo к’o и приjе хиљада гoдина…
Сваки стари детаљ нам jе oд значаjа,
да би се чувала вjера oд старина.

Наше старo знање, каo ватра света,
предаjе се oдувиjек, из руке у руку
и свакo се држи светoга завjета,
да пренoси знање сину, ил’ унуку…

Милица Тасић: Срећу тражим, тамни вео је крије….


Срећу тражим, тамни вео је крије,

Дубока туга са мном другује.

 

Све тишине остале су с даљином

У сумраку

Док за собом вучем

Тежак покварени сат

 

У долини страха чујем звук тмине

Поглед је залеђен на белини зиме

 

Скупљам снагу

Да товар муке обучем

И одем далеко

Где диже се мрак

И сусреће зоре први зрак.