Светозар Рајчетић: Ако ти напишем песму
Ако ти напишем песму,
Хоћеш ли доћи ту и ту у толико и толико часова,
полазна станица Београд,
неки ћошак окупан кишом,
и сасвим је могуће,
препун непознатих и бучних људи?
Ако ти напишем песму,
хоћеш ли пристати да корацима меримо ширину пешачких прелаза
колико је потребно тишине да би се испричало битно,
и да ли ћеш ми поверовати ако ти кажем да се из ове полазне тачке може обићи цео свет,
а не померати се са неке дрвене клупе?
Ако ти напишем песму,
обећај ми само то да ћеш се кришом смешкати,
и да нећеш баш пуно питати зашто и како је пишем,
од чега је настала,
какве намере имам са тобом,
обећај ми и то да нећеш кудити кишу што пада,
ни Београд што, пијан и блесав од магле,
по ноћи гласно изговара твоје име.
Ако ти напишем песму,
молим те,
не питај ме ништа више.
Извор: „Између звезда и блата“
НЕКАД И САД – Стари Словен
Као рој у мисли ми навиру сећања,
Где јасно видим наше Златно доба.
Тада су мушкарци били Витезови храбри,
А девојке невине, вредне и маштовите.
Љубав вољене могао си задобити
Само лепим речима, ил` победом у битци!
Витешки турнир тад је био права згода,
Онај кој` победи, имао би божанског порода.
Бледолике девојке, као виле лепе
Бодриле су своје јунаке.
Посматраше тада Богови са неба,
Срећни беше јер су знали да закон ПриРоде влада!
Склад, част и поштење су слике савршенства,
То је оно што у нас данас више нема!
Аутор: Стари Словен
22. цветња, 7525. године
Легенда о Цветима
“У једном романијском селу живела једна побожна породица која никако није могла да отхрани дете. Сваке друге године, домаћица куће би рађала наизглед здраву и лепу бебу, али не би прошла ни година а дете би почело да се суши,
губи апетит и на крају умре. Несрећном домаћину није преостајало ништа друго него да испод једне старе крушке ископа малу хумку у који би положио ковчег са беживотним телом свога прерано умрлог детета. И није није знао зашто се деца не могу одржати у кући тог поштеног
и надалеко угледног сељака!
Међутим, сви су се трудили да му помогну, па се њихова тужна прича на далеко прочула. Караванџије су је пренеле преко Дрине, а дошла је и до Црне Горе. И баш тамо, у неком
црногорском засеоку живела нека баба која рече да би та породица требала на Лазареву суботу убере ливадско цвеће, те да детету следећег јутра оперу лице и руке водом у којој је оно било потопљено. Још је, та стара и премудра баба, поручила да су мрачне силе пакла немоће пред снагом мириса пролећа.
И да ће након тога Господин Бог дати да се домаћину изроде лепа и здрава деца. Мештани тог црногорског засеока
потврдише да је та бака многима помогла у недаћи, па добронамерни трговац пожури да ову вест однесе на Романију.
Како је баш некако у то време падала Лазарева субота, беспомоћни сељак послуша савет непознате бабе, па потопи цвеће, у воду, а у недељу, свог тек рођеног сина опра по лицу и рукама цветном водицом. И гле чуда, дечак претече и израсте у лепог и снажног младића.
Причало се по Романији да их је у тој кући било девет браће и три сестре, свако здравије и лепше од претходног, и да код тог домаћина деца више нису мањкала.
Ову невероватно причу, караванџије пренесоше преко Дрине, а затим и у Црну Гору, па тако сви Срби почеше да умивају себе и своју нејач са цветном водицом, а Лазарева субота постаде светац, иако није светац заповедни.“ – Жељко Томић (Соколац)
Јаша Томић о старој вери србиновој
“У старој српској вери било је песништва, душевности, морала. Србин је веровао у други свет, веровао, да је душа вечна. Веровао, да ће душа онога, ко чини добро на овом свету, отићи у сунце, где је топло. Отићи онамо, где је постеља застрта цвећем. Где жене никад не старе, и цвеће никад не вене и воће никад не труне. А веровао је, да ће душе рђавих људи отићи међу густе, црне облаке, где ће их вечито тући непогода, муње и олује. У тој су старој вери Србиновој биле и виле, па како да их се одрече лако!?
Но она стара многобожачка српска вера, била је везана за стари слободоумни српски ред. Стари су Срби веровали, да ће роб бити и на оном свету роб свога господара. Та је вера била протест против сваког ропства. А хришћанство није излазило пред Србина у правој чистоти Христове науке. Ту су веру ширили и Грци и Римљани међу Србима, да ослабе оно што је живело у Србима и да их покоре. Они су нарочито проповедали, да је свака власт од бога и да све црквене и духовне власти треба безусловно поштовати и покоравати им се. А Србин је био научио, да све своје старешине он бира, и да оби служе општој ствари, а не он њима.
Тадањи проповедници хришћанства учили су Србина, да мирно пати и страда на земљи, а обећавали су му за то награду на небу. Они проповедници хришћанства хтели су да помире Србина са оним новим економским редом, који је постојао у Риму и Византији. Да Србин буде роб на спахинској земљи, а Србин је научио, да живи у земљишној заједници слободан.
Србин са онаквом душом и снагом, какву је донео собом на Балкан, није могао да прими хришћанство како му нудише и Рим и Византија. Он се томе опирао вековима. Та вера није никла у српском народу. Они народи, који су примили хришћанство од туђина, и приступали хришћанској цркви лако и брзо, примили су то само по форми. То није било срашћено са њиховим народним животом. То је био знак слабости њихове, знак малене отпорне снаге њихове и знак, да нису имали много самосвојнога, што беше испреплетано са њиховим народним животом.“
– Јаша Томић, Рат на Косову и Старој Србији 1912. године, Ниш 1999, фототипско издање према изд. из 1913, стр. 33-34, и стр.144.
Драган Симовић: ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА – ЈЕЗИК НАШ СВАГДАЊИ
ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА
Какав нам је језик, таква нам је и душа.
Какве речи користимо, такво је и наше суштаство.
Језик је изравно повезан са нашим унутарњим бићем, са нашом душом и нашим суштаством.
Човека ћете најбоље по речима познати.
Ако говори чистим језиком и бираним речима, то значи да му је и душа чиста.
И опет, ружне речи и поган језик користи човек чија је душа погана.
Такав човек је, можда, завршио велике школе, можда има ову или ону диплому, али – свеједно! – душа му прљава и погана и има лош карактер.
Клоните се таквог човека, јер ће и вашу душу испрљати!
Од младости сам водио рачуна о чистоти језика.
Увек сам се грозио ружних и поганих речи.
Таква је моја видљива и невидљива природа.
У овом времену – а канда је тако одувек бивало – већина нашег народа говори дозлабога исквареним језиком, најпоганијим језиком што трује и убија све племенито, узвишено и божанско у самом бићу народа.
Заиста, по језику најбоље и видимо и осећамо, да су људи око нас постали стока једна грдна!
Драган Симовић: Невидљиви непријатељи
Лирски записи, 2014
Срби, држите на оку видљиве непријатеље, а потајно трагајте за невидљивим непријатељима.
Видљиви су непријатељи само пресликани невидљиви непријатељи.
Видљиви су непријатељи последица, а невдљиви – узрок!
Отклоните узрок, па ће и последица сама од себе нестати.
Срби, ваши невидљиви непријатељи јесу они који су вас слатким речима намамили на туђинске религије, на туђинске идеологије, на туђинске путеве.
Ваши невидљиви непријатељи владају вашим умом, вашом душом и вашим срцем, а видљиви вас непријатељи сатиру и затиру у спољноме свету.
Да невидљиви непријатељи не владају вама, не бисте имали ниједног непријатеља у спољноме свету.
У позадини видљивих непријатеља потражите невидљиве непријатеље, и бићете спасени.
Ђура Јакшић: Осећам
Осећам мишицу снажну и јаку,
у срцу крви, у крви бој,
па где је часак?.. У томе часу
да прсне крвца за народ мој.
О, гњили свете, трулежи срамна!
Скапаћеш тако у миру том,
ил ће те неба вихар разгорит
ил божја гнева грмећи гром.
Ил ће ти Марко кад једном дође
с топузом жића згазити тек?…
Ил падај, мајко света и људи,
ил рађај људе ил рађај век.
Кад се испроси девојка
(сватовска песма из Србије)
Заран’, Павле, заран’, мили брате!
Зарана ми снау прстенујте.
Када будеш у таштине дворе,
кад изведу лепоту девојку,
не гледај јој венце и обоце,
не гледај јој шарене зубуне,
нит’ јој гледај везене рукаве;
зубуне су терзије шарале,
рукаве су везиље навезле,
а венце су кујунџије виле;
већ јој гледај стаса и образа,
с ким ћеш, брале, века вековати.
значење одређених речи –
обоце – минђуше
зубун – вунена горња
хаљина без рукава
кујунџија – занатлија
који израђује накит
и друге предмете од
злата и сребра; златар
Јован Дучић: Гнездо
Плетем своје гнездо изнад ваше главе,
Топлије од гнезда у орла и ласте;
Ветар отме грану или влакно траве,
А, ко цвет џиновски, оно ипак расте.
Све му мирне звезде светле кад се смркне,
И пуно је сунца, као чаша вина;
Змија на по пута застане да цркне,
Држећ мртви поглед пут наших висина.
У гнезду ће бити све ћутање шума,
И све песме река у јутру кад свићу,
И сав страсни мирис с расцветаних хума –
Докле златно перје расте моме тићу.
Плетем своје гнездо високо над вама,
А још нико не зна место тога гнезда –
Оно иде као што над обалама
Путује у небу изгубљена звезда.
И по мирном путу од мене до Бога,
Иде чудно гнездо, као бајка гола;
А сви звуци отуд што допру до кога,
То је глас још никад нечувеног бола.
