О здрављу и периодичним боловима


 

 

Сви знају за цикличне процесе, који се одвијају сами по себи и то се посматра као природни феномен. Као и живот…

Тело човека се развија, јурећи ка старости. Онда стиже смрт. И то је опште прихваћена теорија људског живота и смрти, односно његовог тела.

Пада некако на памет да су циклуси нашег тела некако у вези са кретањем небеских тела. Конкретно месец утиче на жене, сунце одбројава дане и године. Кажу да и звезде утичу не само на ситуације, већ и на сваког човека појединачно – на карактер, способности, на тело.

 

Ако постоје строго одређени периоди карантина који трају око 21 дан, ако је живот ћелије око 4 године, ако је време сазревања исто за све, од 14-16 година, итд, онда зашто не би било одређених периода престројавања тела, односно периода преласка на одговарајућу верзију – као што је то промена млечних зуба за сталне. Имајмо на уму да је карантин при болести промена ћелија, тј, сазревање и не доводи до погоршања стања тела. Напротив, то је корисна способност.

 

Онда одједном, стиже старење, болести и болови. Шта ће нам? Можда ми нешто ту не разумемо како треба? А циклуси иду аутоматски. При томе је доказана чињеница, да човек снагом Воље може да контролише процесе у свом телу. А такође, процесима у телу се може управљати вежбама, храном, лековима, молитвама итд. Може се у принципу управљати телом са различитим степеном успеха.

 

Сви симптоми „старења“ су исти – седа коса, бол, умор, итд.

Пада на памет да се човек у току живота неколико пута једновремено мења не само физиолошки већ и морално. Ови процеси су међусобно повезани. А да ли може бити да је морална промена човека прелаз у ново физичко стање и целог тела?

 

Рађа се теорија да фазе старости са свим болним симптомима нису зло, нису фазе умирања, већ су периоди престројавања тела у квалитативно ново стање, које није лошије, већ боље него раније за власника тела. Само нас збуњујуе то, што се ти прелази јављају непријатним и сувише осетљивим. Осим тога, што је јаче узнемирено тело тим су болнији процеси. промене.

А „оштећени“ органи се обнављају теже. Као последица, стижу погоршања „хроничних болести“ током таквих прелазних периода – чак и смрт. Познато је да постоје одређени старосни периоди, када је ризик од смрти посебно висок. На пример, 50 година, 75 година.

 

Шта се дешава? Чини се, да се људско тело, под контролом космичке „носеће фреквенције“ развија у корацима и постепено се креће из фазе у фазу. У идеалном случају ово би требало да се деси безболно. Али реално, тело током живота накупља недостатке који ометају гладак прелаз. Отуда долази бол.

Уобичајено је да се бол „лечи“ лековима и другим интервенцијама, чији је циљ да се олакшају патње и ослободи од осетљивости -а то је одсецање од космичког управљања.

Познато је да се рана лечи брже, без ослобађања од болова јер човек несвесно контролише тај процес Вољом и мислима убрзава зарастање. Свако са различитим степеном способности може себе да контролише.

 

Одавно је постало јасно, да је у смислу здравља „човек“, у суштини, програмабилни уређај.

У детињству тело је флексибилно, енергично, брзо се опоравља за практичност физичког контакта са Природом.

 

У зрелости је важнија прецизност покрета, посматрање, умрежавање – организам тада изузетно добро исправља грешке.

 

У првој фази „старости“ – важна је свест. Све силе одлазе ка глави – остало успорава иако можемо да урадимо супротно а онда би то било на штету главе.

 

Средња „старост“ – Све иде само на свест – али  – још увек желимо да преваримо старост.

 

Пуна „старост“ – постепено искључивање интереса за Јав.

Почиње „детињство“ у новом Свету, који још увек није видљив, али може понекад да затрепери магловито.

 

Мудра „старост“ – човек овладава другим телом које је невидљиво на Јави. Физичко тело се припрема за потпуну трансформације у ново стање. Комплетно промишљање живота. Савети таквих људи имају велику вредност за децу и не само за њих. Бар би требало да буде тако – некада јесте било.

Даље иде прелазак у нови Свет без физички видљиве смрти. У неким изворима тај феномен описују сијањем човека пред растварањем у простору у пуној свести.

 

Прелазни период организма може трајати чак 4 године док дође до промене ћелија али може ићи и брже. Бол може да се креће кроз тело током овог периода –  али – увек долази опоравак. Масаже, вежбе и исправан начин живота помажу да се живи без бола или готово без бола.

 Извор: фејсбук Душана Ми

 

 

 

Драган Симовић: ПОВРАТАК У ПОЉЕ ЈАСНОГ ВИЂЕЊА


Лирика вечног тренутка

У будућем рату, Бели Срби ће ратовати тако што уопште неће ратовати!

Какав парадокс и каква бесмислица! – рећи ће неки необавештени, неосвешћени и успавани.

Али је, заиста, тако: у будућем рату Бели Срби неће уопште ратовати, јер ће уместо нас ратовати наши Богови – наши Звездани Преци.

У свим минулим ратовима, ми смо, гле! вазда и навек бивали на губитку.

Губили смо чак и онда кад нам се чинило да смо ратове добијали!

Губили смо род, племе, народ, личности, културна и духовна добра.

Губили смо душу!

Зато што смо све минуле ратове водили без наших Богова – наших Звезданих Предака.

Од покрштавања, од примања јудео-кршћанства, ми смо постали губитнички род!

Ишли смо из губитка у губитак, из пораза у пораз и, тако унедоглед.

Сви наши ратови у двадесетом веку бејаху, уистини: грозан, ужасан, страшан губитак који се никада неће надокнадити.

Изгубили смо половину рода својега!

Зато што смо ратовали сами на своју руку, без савета и договора са Боговима и Прецима.

Послушали смо тамне шаптаче из прикрајка, и улетели у кланицу коју су за нас осмислили и испланирали најмрачнији рептилоиди ентитети  – скривени владари овога света.

Из те демонске кланице, једва нас је половина утекла!

Друга половина је страдала у кланици.

Какав грозан пораз!

Са примањем јудео-кршћанства у нас је све поремећено и ишчашено (програм, ум, дух, генетски и светлосни код, свесност и свест), тако да све посматрамо и видимо у закривљеним космичким огледалима.

Уместо праве слике, примамо лажну слику како Света тако и Васељене.

Бело нам се указује као црно, а црно као бело; лево као десно, а десно као лево: горе као доле, а доле као горе…

Наш повратак Боговима и Прецима јесте повратак у Вертикалу, повратак у Поље Јасног Виђења, повратак на Пропланак Свести!

Када смо повезани са Боговима и Прецима, тада смо Своји на Својему!

Драган Симовић: ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА – ЉУБАВ СВЕ РЕШАВА


ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

Међу мојим читаоцима има доста младих – по неким мојим проценама, двапут је више младих него старих! – те зато и пишем ове лирске ретке.

Кад смо Анђелка и ја започињали заједнички живот, сем љубави, ништа друго нисмо имали.

Нисмо имали ни куће, ни посла, ни рода, ни племена, ни државе, а ни имућних пријатеља који би нам припомагали у овом материјалном и дозлабога отуђеном свету.

Били смо сами на Мидгарду, сами у Васељени.

Једина  истинска помоћ стизала нам је од духовних бића из вишњих и оностраних светова.

Имали смо своје снове, своје визије, своје идеје и своју љубав широку и дубоку као море сиње.

Били смо задовољни како оним што имамо, тако и оним што немамо.

Били смо задовољни животом, задовољни самима собом, задовољни једно другим…

Никада, за ових четрдесет и три године колико смо заједно, ништа нисмо замерили једно другом, ни због чега!

Ни Анђелка мени, ни ја њој.

Живели смо, и живимо, свој живот, са сврхом и смислом.

Да смо нас двоје чекали да се стекну материјални услови за наш заједнички живот, никада се не бисмо узели, и никада не бисмо рађали децу…

Наша би заједничка љубав убрзо усахнула и свенула, заувек некамо ишчилела, и, ко зна шта би потом било с нама!

Овај материјални свет је одувек овакав какав јесте – вас никакав!

У материјалном свету, за пробуђене и освешћене душе, вазда је бивало исто.

Сурова борба без предаха и престанка!

У овом материјалном свету нема места за љубав, лепоту, доброту, витештво, племенитост, неустрашивост и част.

Овај свет је самсара, ништавило, мочвара, жабокречина.

Зато ми – зато свако од нас, понаособ – мора сам да твори властити свет унутар овога света.

Да га ствара из снова и визија, из душе, срца и духа.

Ко чека да му неко други створи бољи свет у којему ће да живи, тај никада неће дочекати!

Тако смо Анђелка и ја кренули грлом у јагоде.

И нисмо погрешили, и нисмо се покајали!

Да нисмо заједнички прошли кроз све то кроза шта смо прошли, верујте ми, да никада ја не бих стварао овакве песме и овакве лирске записе!

Обраћам се вама, младима: ако сте већ пронашли свог животног сапутника, свог животног садруга, своју сродну душу, онда одмах ступајте у брак и рађајте децу, не обзирући се уопште на материјалне услове у којима живите.

Не оклевајте и не чекајте да се стекну материјални услови, јер се материјални услови никада и неће стећи без вас.

Све морате сами из својих снова из визија, из своје љубави и маште да створите.

Јер, љубав не чека јер, живот не чека!

Ако сте неодлучни и снебивљиви, ако сте страшљиви и плашљиви – све ће вам у животу измаћи, а, на концу, измаћи ће вам и сам живот!

Верица Стојиљковић: Говори срце ..слушам…


Говори срце ..слушам…

Открива тајне, помера маглине,

Открива дубине, помера висине,

Доноси виднину,

Отвара  очима  истину.

Усмерава, … путеве показује,

Исцртава облице,

Спиралне линије,

Онда краси, злати,

До извора носи

Где љубав  најпре кључа

А кад потече, мир доноси

Говори срце ..слушам…

 

Драган Симовић: ЛЕПОТА НАД ЛЕПОТАМА


Извод из лирских записа -2013-

Жена је за мене била, и остала, велика тајна.

Велика тајна, у оном праизворном,
праисконом значењу речи.

Што сам више откривао душу жене,
то сам све мање знао о њој.

Када говорим о жени, онда то говорим из срца, из душе, из ведсрбске душе која је сетна и онда када је најрадоснија.

 

Сви древни спевови казују о плачу ратника.

У свим древним митовима и бајкама сасма је природно и да се највећи јунак заплаче.

Само је западна атлантистичка цивилизација (антицивилизација!), загађена јудео-кршћанством, створила лажни мит о мушкарцу тврда срца, о ратнику без љубави и милости.

И зато та цивилизација мора да нестане, јер је неприродна и противприродна.

Цивилизација која је противна свим природним и космичким законима.

 

 

Србски је патријархат био ведски, хиперборејски, аријевски патријархат.

У ведсрбском патријархату жена је, поготову жена мајка, слављења као Божанство.

Жена је, напросто, обожавана.

Жена је била поштована, цењена, брањена и чувана, онако како се Лепота и Дивота брани и чува.

 

Када сам имао двадесет година, посетио сам деда (звали смо га ђедо!) горштака и ратника, који је, попут орла самотњака, боравио у високим стенама, и који никада није пожелео да сиђе у низину, јер је веровао да су људи који живе у низини и у градовима људи слабог карактера и никаквог морала, да су мекушци, љигави и никакви; да њима ништа не значи вертикала, већ да им је само важно да бауљају и гамижу по хоризонтали, и да пуне своје стомаке.

Деда је био сав у ранама и ожиљцима из трију ратова.

Упитавши ме, да ли имам ђевојку, па кад сам ја потврдно климнуо главом, отпочео је, шкрто као и сви расни горштаци, да беседи.

Ако си одлучио да се жениш, бирао је ђедо речи, онда мораш да знаш, и да памтиш, да је жена светиња.

Жена мора да се заслужи, а када се већ заслужи, онда мора и да се чува.

Ако ниси кадар да погинеш за своју жену, боље ти је да се и не жениш!

Онолико колико ти будеш поштовао и чувао своју жену, толико ће и жена тебе поштовати и чувати, а вас ће обоје онда и Небо и Земља чувати.

Жена се чува због Лепоте и Доброте, а за Лепоту и Доброту човек мора бити спреман и да погине.

 

 

Прошле су многе године, минувши као песнички сан, а ја у многим књигама које сам даноноћно читао, не нађох овако мудре речи.

Мудре речи мог ђеда, орла самотњака, који се давно преселио међу Галактичке ВедСрбе.

Не, ђедо није умро, он се само преселио из света у свет.

Преселио, зато што је Ведски Србин, Хиперборејац, Аријевац.

Колико Срба, данас, сме да изговори ове ђедове речи?

Колико Срба сме да стане иза ових ђедових речи?

Колико сам се пута, у глуво доба ноћи, иза сна будио, питавши се, да ли сам следио ђедов Завет?

Како ме ђедо види, и шта мисли о мени?

Једно знам, поуздано знам.

Када будем напуштао овај свет, и када будем стајао пред дверима Свароговог Ирија, да ће ме ђедо први сачекати.

И, мада је мене, из не знам којега разлога, од тридесет и троје унучади своје највише љубио, знам да ће, управо према мени, бити и најстрожији.

Да ли ће ме сачекати речима:

Добар си живот живео, соколе мој!

Поносим се тобом!

Или ће рећи: Срам те било, изроде ниједан!

Због тебе и у Ирију морам да се стидим!

Праизворни ведсрбски патријархат јесте Јин-Јанг ранотежа између космичког патријархата и правасељенског матријархата.

 

 

Жена је за мене била, и остала, велика тајна.

Тако на почетку записах.

И не само тајна, жена је за мене била, и остала,  Божанство.

Жена је оличење Лепоте на Мајци Земљи.

Оваплоћење Лепоте у ПраВасељени.

Нема лепшег створа, нема лепшег бића, у свим световима, од жене!

Онај ко је рекао, да ће Лепота спасити свет, слутим и осећам, да је мислио на жену.

Мислио је на жену, зато што је и њега жена спасавала.

И мене је вазда, на путима мојим, жена спасавала.

Да није било жене (а имам на уму све оне жене које су ме увек спасавале), многа племенита дела, можда, никада не бих учинио!

Ово је Истина, а Истина је Бог.

 

Ирена М.:Купац


237028

Добар дан!!!

Видим имате

свега…Изобиље,шаренило…Што се

очима уснило то се код вас

приказало.Дивота једна!Свежина

одише али не мирише-Данашњица!

Истакли сте у прве редове ове

поносне свежије плодове.

Одувек се питам-Може ли се данима

задржати исто стање?Одржива

свежина која траје…

Или је то пролазно…

Искуство сам купио,одавно.

Зато иштем оне задње редове.

На око само личе непримамљиво.То

је природно.Кажу да за сваку

неравнину она има намену.Урезана

душа не делује по правилу већ по

осећају.

Смех је делотворан.Драго ми је да

сам ја узрок ваших ведрих осмеха.

Мислите откуда толика филозофија

око куповине јабука.

Видите све што се унесе мора

спољашњост да поднесе.

Размислите док се смејете,…

Шта вам смех дарује?

Драган Симовић: Изиђем с вечери у поље и посматрам дуго румене облаке и врхове топола…


Изиђем с вечери у поље и посматрам дуго румене облаке и врхове топола што се на ветру њишу и повијају…

И прожме ме, у трену, нека милина која није од овога света, и ја тада грлим, милујем и љубим све што видим и чујем пред собом…

Грлим, милујем и љубим широка и несагледна поља, ветар и облаке, сунца и звезде, претке и потомке своје, сав род свој вилењачки и све друге родове наше…

Грлим, милујем и љубим Створитеља и Васељену, Извор Живота и свеколику творевину Божју…

Грлим, милујем и љубим и у души јецам од радости и милине која није, нити може бити, од овога света…

(Негде у банатским пољима, месеца цветног, 7526.)

Бултони: КАЖИ ЈОЈ


Кажи јој кажи да ме се сети

Да сам је рад поново срести

Празни су дани протекли били

Да као лептир на мој длан слети

И донесе ми прелепе вести

Да се нисмо заборавили

 

 

Кажи јој кажи да ме још прате

Погледи снени њених сафира

Другови верни, као сене

Срцу ће мом срећу да врате

Донети спокоја, блаженог мира

Прелепе, прелепе очи њене

 

Кажи јој кажи да се још надам

Да будан чекам ноћи сваке

Надајућ’прелепој жени

Како силазе низ макадам

Хоћу ли чути кораке лаке

Како враћају се мени

 

03:43х 16.07.2009.година

Камени жртвеник, становити камен, станац


Поред тога што су особине камена попут отпорности, чврстине, непомичности и постојаности нашле места у имтативној магији, уроцима и враџбинама, још од најранијих времена и сами камени су били поштовани.

Ту се најчешће говори о великим каменима који непомично стоје у земљи, названи још и „становити камен“ или „камен станац“ сматрају се живим, изниклим из земље. Често су им преписивана лековита својства и неретко би чак и обичан додир био довољан за исцељење.

 Исто тако, покрај таквих камена о одређеним светковинама би се окупљала читава заjедница. Тада би се на камену изливале различите жртве леванице, попут млека или меда, док би он попримао улогу жртвеника.

Текст:
Душан Божић

Литература:
Душан Бандић – „Народна религија Срба у 100 појмова“, Нолит, Београд, 1991

Владан Пантелић: П л а н и н л и ц а


Танија је стајала на потоку, тик испод извора, опкорачивши га укрштених ногу. Укипљена тако, вековима је чекала, чекала, и у чекање се претворила. Округле, ноћ-тамне, очи пробадале су видике. Црна коса свиленица скрила јој је део лица. Вижљица, танкица, танкострукица, срцем жељница, духом бистрица, телом

 

спремница, бићем отвореница. Понад ње, до неба, узнела се планина, стеновница. Небом су се играли облаци, бели и румени – лоптаци. Они мањи и лакши сустизали су веће и теже, гурали их, спајали се с њима, или их обилазили. Поветарац, развигорац, размигољац, певуљио је кроз гране и мамио прамалеће, које је висило ниско на видокругу источном и јужном. Ветрови поткорњаци нису стајали равнодушно, већ су, нежно, гуркали унутарње сокове да се преточе у лишће. Ускоро ће планина бити пресвучена у зелено рухо. Одасвуда, којекуда, цвркутале и певале су птице певалице, веселице, скокнулице, чежњице, љубавжељнице.

 

Приметила ме је тренутно, чим сам изронио из оносвета. Виле планинлице имају осетљиве јасновиде и јаснослухе и јаснотрептаје. Од њихових осетилица праве се струнке за виолинке, оностранке, божанке. Цаклила је и поносно и покорно, и јасно и бојажљиво, гледала право у очи, одала поштовање. И рекла је:

 

– Спремна сам, спремна на све, и све дајем. Све, без остатка. Дајем ти дух, душу и тело. Живот ти дајем. Ја сам руде и свеколиког блага горског чуварица. Све то дајем! Спремна сам да служим, да љубав будем, да роб будем, да ратник будем. Идем с тобом кроз знађе и безнађе, по стенама, планинским венчићима, облацима, по рекама, језерима, најдубљим во-д-ама. Идем, са страхом и без страха, са вером и потпуним предавањем.
Склопила је руке на грудном жив-виру, спустила се на колена, повила главу и прошаптала:

 

– Молим, п о с в е т и ме Мансанмане, посвети, молим, молим, и не враћај ме у свет планинлица!

 

У трајању од једне небеске секунде све је стало и све је утихнуло: и сунце, и птице, и зверчице, и ветри језгровити, и планински потоци, и облаци, и духови, и богови.
Одлучности и искреној духовној жељи клања се клања и подржава их, подржава, ц е л а Васељена.

 

Р а с – д а н а к

Моћан је и тих
овај крајолик!
Узлећу орлови,
прелећу вране.
Природа искри од вољења!


Зашкрипа воз.
Настављамо
тиху линију мољења.

 

  1. мај 2010. у 08:34 ·