Судбину побеђује

једино онај

ко смело

корача

 у сусрет Судбини.

А сви

што беже

од мача Судбине –

гле! 

Судбином

већ јесу

 поражени.

Ти си бонаца која мами
да се отисне барка на широко море,
да напне силовито једра, слободна од камених докова
и стиска тиранске жали и рђавог сидра
и плови неспутана као видра,

 

 

раскриљена , разиграна, раздељцима морских бразди
и бокова ишчипканих седефастом пеном
обгрљена модрим сомотом вала,
милује се са моруном и мреном,
далеко од топлих, учмалих лагуна,
далеко од сабљарки речи и јата безличних инћуна

 

 

а она крхка лелујаво таласа,
држећи се слабашно за малене облутке
и обалу о коју се анкер круни…
и већ је, ено, у даљини беласа !

 

 

По Нему капетану ми шаљеш морске звезде
које си изронио из тавних дубина свога бића
и шкољке у којима си скрио знамење
древних тајни Сфинги које дремају на далеком песку
и древних душа које се спознају првим видом.
По харфи моје косе твоји прсти језде

и

преплићу је лагано као свилу ноћи
у мислима мојим твоји се галебови гнезде.
Дахом својим медним оживљаваш пределе
сликане акварелом дуге
и зариш их чежњом
о неком сањаном бивству.

 

 

Ти си коњаник у гори,
што језди сребрном стазом месечине
до мога Млечног пута,
да преда мном положиш свој мач и штит
и срмом антерије се уткаш у звездано предиво…

 

 

Овај назив користи се за кип, израђен најчешће од дрвета, којим је представљено одређено божанство. Кумири су Словенима били материјална представа самих божанстава, тако да су пред њима приносили жртве и вршили ритуале. Сама реч нам је позната из руских докумената, где се користи за дрвене кипове које је Владимир подигао на брду више свог двора. Кумире затичемо и код западне гране словенских народа. Мада се тамо описују унутар храмова, за разлику од источнословенских који су на отвореном. И код Јужних Словена наилазимо на неколико сведочанстава о кумирима, о њима говоре арапски путописци али и одређени обичаји. Поред речи кумир ови словенски идоли носили су још и називе балван, кап, стукан или модла.
Текст: Душан Божић

Литература:
Луј Леже – „Словенска Митологија“, ИРО Грфос, Београд, 1984
Веселин Чајкановић – „Сабрана дела из српске религије и митологије (1910-1924)“, СКЗ, Београд, 1994

Проблеми, проблеми… Што више проблема, то више горива за ум.

Буди у присутности и Свемир ће пролазити кроз тебе, а Време те неће моћи ни додирнути ни грицнути. У присутности се налази кључ слободе од простора и времена.

Сецкати Вечност успешно је као кад пи…ш уз ветар. Онда се у глави издеси очуђење. Помере се кликери код оних који раде на кликере, а помере се чипови код оних који раде на чипове. Проблем је са онима који раде на зупчанике. Померање иде тешко…

А ја … немам други образ. Ко мени шамар по првом образу упознаће Вечност, тачније – његову испоставу која се зове – Вечно ловиште.

“Скини ми се са мртва живота“- чујем у пролазу. “У сну се не снима,“ чујем други глас. Први глас је био храпав, други гладак.

Један крупни рептил са зашрафљеним репом стоји мирно испред мог пријатеља вајара и бојара. “Дорађујем га и бојим,“ одговара на моје немо питање. “Прво сам га премазао са земљом црвеницом, затим жутицом …, а, на крају, земљом плавицом. Укупно седам слојева. Кад се све добро осуши нанећу још слој земље белице, један слој сребрне земље и слој земље златице.“

Чуо сам да један човек у Ариљу зна са змијама. Наћи ћу тог човека и предложити му размену. Нек он мене учи о спољашњим змијама, ја ћу њега учити о унутарњим змијама. Кундалини је моћ…

Ухватио сам правац и жипчим. Одједном се нађох на ивици провалије. Доле дубоко, горе високо. “Остави себе испред провалије и прескочи,“ подучава унутарњи глас. Смислих муњевито моћну прелазницу-силницу: “Вечност је мој исток и југ, Вечност је мој запад и север. Вечност је моја дубина и висина, Вечност је моја ширина и даљина.“ Намах се нађох на обали огромног Водеана.

Девојка која је изронила из пене, очију боје неба, зове се Ива. Имао сам с њом некада малу расправу. “Немој да ме зовеш –О Иво!, већ – О, Ива!“ “Не слаже се са вокативом,“ паметује моја личност, “имао сам петицу из србског,“ дајем јаку чињеницу. “Ипак зови – О, Ива!, ја сам девојка, нисам мушкарац,“ запечатила је она разговор. Прихватио сам њену жељу на уштрб граматике. Касније сам срео Иву, ћерку мога пријатеља, очију налик на драгуље, и испричао јој догодовштину са Ивом која израња из морске пене. “Молим вас,“ рекла је учтивим баршунастим гласом, “и мене зовите – О, Ива!“ Зваћу сваку Иву као што су ми рекле – наредиле пенаста и драгуљаста Ива. Не занима ме граматика. Уосталом граматику не поштују ни политичари, нити водитељи са телевизије или радија. Они су јавне личности које треба, поред осталог, и да покажу народу лепоте језика, чист и исправан говор, правилан акценат. Нећу да будем већи папа од устоличеног папе.

 

 

ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

01

Тама је посве овладала Мидгард-Земљом.

Има све војске, све чиновнике, све државнике, све почитичаре, све интелектуалце, све мудраце, све уметнике и све научнике овога света под својим будним надзором.

Сви послушници, сви војници, сви чиновници, сви научници и сви ини у служби таме, имају један једини задатак: да нас посве замунтају и замађијају, да нам поробе и ум и срце и душу и дух, те да нас убеде, како је све важно и битно у овоме свету.

Али истина гласи овако: ништа није ни битно ни важно у овоме свету, сем једног јединог – а то је посвећенички рад на себи!

Запамтимо за сва времена: само рад на себи, на свом непрестаном духовном узрастању и узношењу, гле! има сву важност и битност – не само овога света, већ и свих иних светова како овостране тако и оностране Васељене.

02

Важно је и битно само оно што ћемо понети собом у трену када будемо напуштали овај свет.

Све друго и све ино, то су само трице и кучине, варке и обмане, омаје и опсене!

Да ли смо имали ово или оно, да ли смо бивали богати или сиромашни; шта смо куповали а шта продавали, шта смо градили а шта стварали – све је то магла и дим, све је то једна велика илузија, све је то једно велико ништа од ништа!

03

Све што је у материјалном свету – то је распадљиво и трулежно, то се вазда изнова ствара и раствара, саграђује и разграђује; а вечан је само наш живот када је повезан са Вечним Духом Стварања и Извором Безкрајног Живота!

Мало рађа Велико, Велико постаје Мало.

Мало Добро рађа Велико Добро, Велико Добро постаје Мало Добро.

Мало Зло рађа Велико Зло, Велико Зло постаје Мало Зло.

Велико Зло се не може уништити Још Већим Злом.

Велико Зло може да се уништи само Највећим Добром.

Шта је Највеће Добро?

Највеће Добро је Творац – Извор Светлости и Извор Живота.

Када Зло у Васељени постане Велико Зло, тада се дешава ПреСтварање.

А ПреСтварање значи: да се поништава Стара Васељена и изнова ствара Нова Васељена.

ПреСтварање је ведсрбска реч за Космичку Рециклажу.

У овом Тренутку Космичке Вечности свеколика Васељена улази у ПреСтварање.

То добро осећа свака жива душа која је, преко Акаше, повезана са Извором Живота.

Ми, Бели Срби, не смемо, попут ноја, да завлачимо главу у песак.

Морамо бити будни, будни, будни..!

Морамо бити будни, да нас страшан нуклеарни рат, који се – на Мидгарду – већ увелико спрема, не би затекао успаване, поспане, сањиве и вас никакве!

Будност је веома битна.

Будан и освешћен човек, у судбоносним тренуцима, путује по Творчевој Вертикали, ка Извору Светлости и Извору Живота.

(Ово су моји ноћашњи увиди из Акаше.

А моја песничка и вилењачка дужност јесте: да их поделим с вама!)

Драган Симовић: ПУТ СРЦА СУНЧЕВОГ РАТНИКА (књига поезије и лирских записа)

У издању

СВАРОГА,

из штампе је изишла нова књига

поезије и лирских записа

Драгана Симовића,

под насловом

ПУТ СРЦА СУНЧЕВОГ РАТНИКА

по цени од 300 динара.

За сва обавештења

јавите се Марку,

на телефон: 064 505 1639.

 

Рањен соко разговара,

А слуша га цвет —

Мирисом би из недара

Да окади свет:

„Слобода је лепа дева

Ко најлепши сан,

Пуна миља и осмева

Као добар дан.

Слободи те српској дајем,

Њен је данас пир,

Да са њеним задисајем

Сипаш миомир…“

Љубичица главу диже

Из дубоког сна,

Па сад више не уздише,

Заборавља зла.