И да верујемо – да кренемо да верујемо

Отвориће се неки нови пут, сигурно!

Но,… онај претходни, неће само тек …остати…

…Да виси…негде…

Ни на небу ни на земљи,

На њему сада не можемо поставити знак..

,,радови у току,,, или ,,слепи пут,,

Јер је све то морало на

Почетку пута бити….

Да смо за такве знакове знали

Њиме не бисмо кретали…

Оне…што знакове нису поставили

А путеве правили,

Космоса закон ће питати….

Шта су то радили…..

.Свако ..од нас… добро је

да поправља све

што се поправити може –

овде- сада – јер… тамо … …

 

ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

01

Има тренутака, када све немире, стрепње, страхове, патње и бриге света, сунаца, сазвежђа и звезданих јата у своме бићу, у своме суштаству и у своме срцу осећам као своје властите.

У последње време, немире од света, немире од људи, немире од Природе, и свих иних бића на Мидгарду, и у ваздуху осећам.

Немири се појављују, изненада, у дугим валима: као ветар, као вода, као поводањ, као вихор…

02

Будим се изјутра и, чудом се чудим!

Чудим се оном човеку, оном бићу што се иза моје љуштуре, иза мојега тела скрива од мене!

Не препознајем самога себе у себи: у својој љуштури у својему телу – врећи од меса и костију!

Ко сам ја, и шта тражим овде?!

Раздељен на два бића, на две суштине, разговарам са самим собом, тражећи одговоре на нека битна и суштаствена питања, иако унапред знам, да никада у овоме свету нећу добити одговоре управо на та – битна и сушта питања.

03

Ноћас сам сањао, или сневао, неке дивотне снове.

Снови су били тако дивотни, да сам осећао божанствену милину у срцу и души дуго након буђења, у праскозорје.

Ујутро су снови већ избледели и ишчилели.

Одлепршали су некамо попут лептира, попут птице, попут лахора…

Више се не сећам снова, али и даље осећам милину у срцу, у души…

04

Дивим се свом пријатељу Владану Пантелићу, дивим му се на смирењу и постојаности.

Иако смо обојица на истом или сличном унутарњем путу (а, вероватно, и по задатку!), иако обојица, отприлике, подједнако знамо о неким битним и суштим тајнама живота и постојања, ипак је он, и чвршћи и темељнији и стаменији од мене.

За разлику од Владана, који је чврст и постојан попут стене (прави ведски посвећеник и мудрац!), мене шибају, тресу и повијају сви ветрови овога света; мене ломе, тиште и муче све туге, сете, невоље, муке и патње рода нашега.  

05

Песник сам, по рођењу и судбини, и зато ме шибају сви ветрови овога света, и зато никада нећу достићи потпуно смирење и блаженство у овоме свету, и зато ћу заувек, све док боравим у овоме свету, бивати обхрван тугом, сетом и душевним болима рода свога.

  ТЕЛО   ЧОВЕКА   КАО   ПРОЈЕКЦИЈА   ТЕЛА   УНИВЕРЗУМА

 

 

„То што се налази испод је истоветно оном што се налази на врху“  Хорс Трисветли,

Један од најпознатијих материјала који говори о том питању су тзв. Смарагдне таблице Хермеса Трисмегистоса (можда је то искривљено при покушају да се преведе са древно словенског име Хорса Трисветлог):

„Не говорим лаж, већ истину кажем. Оно што је доле исто, оно што је на врху а оно што је на врху, баш као што је доле.

И све то је само да би се догодило чудо рођења и развој новог живота наставши из Једног.

Све ствари су настале из њега, само кроз поједностављивање (поделу).

Светлост изашла из њега је Отац свих ствари,

Тамна – материја (Т(о) Материја) изашла из њега је Мајка свих ствари.

Међудејство ових супротности ствара извор снаге за појаву новог живота. Сунце (светлост) својим дахом доводи до уредног кретања Земље (материје); Земља (материја) храни Сунце (светлост).

 

Један и само он је разлог свега учињеног – свуда и увек.

Снагу извора живота је створио Један – највеличанственија од снага – и манифестује се у сваком кутку наше реалности.

Раздвојене материја и светлост, танко и грубо, са највећом бригом, са поштовањем марљиво су повезани између себе.

Танак, лаган небески пламен силази на Земљу и тако производи њихово јединство и тама бежи далеко (преобрава се под дејством Светлости).

И то све се дешава под дејством Извора живота.

Он и јесте сила свих сила, зато што суптилно и најлакше (светлост) води ову силу, а тешко (тама) је прожето њом.

Тако се све догађа.

Безбројни и невероватнаи сви облици живота нашег створеног света. Ја то знам. То је разлог зашто је моје име – Хорс Трисветли“.

Из овог постулата може се закључити, само то, да оно што је доле је као оно што је на врху, онда се тела људи и Богова јављају као нека врста пројекције универзалне форме.

Чак и процес рођења тела људи је сличан као рођење Универзума. Напомињем, да се за рађање новог Универзума, у старој реалности, мора формирати комбиновани снажан енергетски набој свих мислећих система старе структуре.

Овај набој је импулсиван, основна тачка развоја новог Универзума, његовог простора, планетарних система, нових цивилизација (али то нас подсећа на формирање у људском телу сперматозоида).

Поред тога набоја, као што смо виделим изнад је потребна још појава супервеликог Нечег – сконцентрисне материјалне енергије, која је материјал за рад набоја (исто као што је јајашце материјал за рад сперматозоида).

Енергија обједињеног набоја манифестована из старе реалности је животородна и носи информације о облицима живота из старе реалности. Стижући у материјални облак, она преноси знања о структурама и облицима живота старог Универзума.

Исто тако и сперматозоид носи у себи информације о структури свих ћелија људског тела и стижући у јајашце он предаје знање о структури и облицима нашег тела.

У индијској варијанти Веда, каже се, да се наш Универзум састоји од четрнаест планетарних система. Седам од њих: Бхур, Бхувар, Свар, Махар, Џанас, Тапас и Сатја, који се налазе један изнад другог, – односе се ка вишим планетарним системима. Седам нижих планетарних система (у опадајућем редоследу) називају се Атала, Витала, Сутала, Талатала, Махатала, Расатала и Патала (тала значи – место таме-материје).

У Ведама се каже:

„…планетнарни систем под називом Патала формира табан стопала Универзума, а планетнарни систем Расатала – пету и прсте.

Зглобови – то су планете Махатала, а мишићи потколенице.листови – планетарни систем Талатала.

Планетнарни систем Сутала – то је колено космичке форме, а планетарни системи Витала и Атала – су кукови. Његове слабине – то је Махитала (место неактивиране тамне материје)“.

Космичко пространство, одвајајући светове Таме од нашег средишњег света Јав је „удубљење на стомаку“ (пупак).

Даље иду системи нашег света Јав (Бхур,Бхувар)

 

а изнад крећу више светлији Светови. Свар – то су светови Лега и Арлега, они су Груди космичке форме;

врат – планете Махар, уста – планете Џанас, а чело – планетарни систем Тапас.

Највиши планетарни систем, Сатјалока, одговара фонтанели на глави…..

 

Из горе наведеног можемо закључити да тело Универзум има све потребно за постојање својих органа, а људско тело, као што није тешко погодити, је пројекција Универзума, тако да оно мора да садржи све ове органе и системе али они се природно разликују од космичких и поседују друге могућности.

Размотримо то детаљније на основу Славјанских Веда.

– анус (лат. анус — прстен) — задњи излаз, најнижи канал, отвор кроз које се измет излучује из организма, у људском телу је пројекција границе нашег универзума са безданом – из које се  избацује отпад (угашене звезде, мртве галаксије, итд.).

– Црева (интестинум) — део гастроинтестиналног тракта, орган за варење и излучивање код човека. Црева се у нашем Универзуму јављају као пројекција царства Кошчеја, који обављају те исте функционалне дужности али сада већ на широј скали универзума (све што није довршило царство људи (стомак) они заврше, а непотребан талог бацају у бездан).

Пошто црева имају аппендикс, онда одатле и легенда о томе, да се смрт Кошчеја налази на врху игле.

– Сакрал плексус налази се у препонама нашег тела и има троугласти облик (тамо се налази чакра „Извор„) пројектује се са Световима Таме Непробудне, садржећи у себи резерве скривене силе (хиндуси је зову Кундалини и покушавају све време да је пробуде али је то опасно).

– Јетра (лат. хепар) — витални непарни унутрашњи орган човека; једна од њених физиолошких функција је чишћење крви.

У свемиру се јетра пројектује на Свет Пакла који је дизајниран за чишћење организма Универзума. Температура јетре је за цео степен виша него температура других органа тела (зато и пече – печењ-руски). У свемиру Паклени светови се сматрају врућим, јер се тамо преко ватре пречишћују душе.

– Желудац (лат. вентрекулус, гастер) — орган који се налази између једњака и црева. У њему се вари прогутана храна, при чему се у стомаку, дешава прображавање једних врста енергије у друге, тако неопходне људском телу.

Желудац је пројекција света Живота Људи (Лунарни Људи) у нашем телу. Људи као и друга бића нашег света обављају у великом Универзуму функцију трансформатора различитих врста енергије (у друге).

Узимајући са храном грубе енергије, ми их претварамо у танке (менталне, етеричне, емоционалне и др.).

Сунчани системи са нашом Мидгард земљом као да се налазе у дну стомака великог Универзума и онда су повремено изложени дејствима Царства Кошчеја (као што знамо из црева у желудац периодично продиру различити ензими, који могу да изазову ране и смрт појединих области (то се дешава као и од неправилног рада желуца, тако и од спољних утицаја, па чак и од фазе месеца)).

– Плућа (лат. пулмо, грчки. пнеумон) — органи ваздушног дисања код човека су парни органи. Плућа су постављена у шупљини груди, у близини срца.

Десно плућно крило се састоји од 3 а лево од 2 дела. У плућима се врши гасна размена.

У великом Универзуму им одговарају светови Лега (од речи лагани – ваздушни, слајанима нису били познати анђели јер је то грчки назив, а ми смо ова створења називали Легама, отуда и име Олег – као Лега).

Ти светови су исто тако парни и уобичајено је да их зовемо тамни Леги и Светли Леги, али као што видимо правилно је леви и десни. У овим световима се врши функција размене духовних енергија идућих доле и горе.

– Бронхије (од грчке. Βρονχος — „душник“, „трахеје“) — органи за дисање код човека. Десни главни бронх је дебљи, више вертикалан него лево. У свемиру су то парни светове Арлега.

Они су проводници ка вишим световима Арана.

– Срце је фиброзно-мишићни орган човека; обезбеђује ток крви по крвним судовима; покретач је нашег тела.

Срце је пројекција Света Највиших Богова, који су се спустили нижем за помоћ онима који пате.

У Књизи Светла о томе се говори овако: „Неки од Највиших Носилаца Духовног Наслеђа нашег Универзума, по својој доброти, сишли су и уредили Свет између Светова Арлега и Арана, тако близу онима којима је потребно помоћи, да уреде свет свој“.

У крви, у нашем телу, постоје одређени кругови ротације и зато није ни чудо што су наши преци обраћали Боговима са захтевом да „не престане коло живота да ротира“ јер у супротном свет ће умрети.

У „Књизи Велеса“ је речено:

„И громодршцу ПЕРУНУ, богу битке и борбе рече: „Ти оснажујеш појаве, не заустављај Коло да се окреће!..“

И заиста, приликом застоја срца а самим тим и циркулације у нашем телу, оно, као и тело универзума, умре.

На древноруском име људских груди је  –“Перси„, што дословно значи Перуново Сијање –  отуда и напрсне амајлије, оне које се носе на грудима.

– Уста — телесни отвор човека, кроз који се прихвата храна, врши се дисање и производе се у њима звучни таласи.

Уста и Грло су органи дизајнирани за Ораније – У свемиру они су пројекције Светова Арана, који комуницирају са безданом.

– Очи – су пројекција Света Сијања.

Дословно: Око ЧИ (Честице Индивидуалности) или другачије

Сијајуће Очи.

 

– Чело – је пројекција света Нирване…..и тако даље до виших светова пројектованих на врху главе (до фонтанеле, пројекције пребивалишта Бога Рода).

 

– Кичма у људском телу је пројекција централног зрака Великог Универзума, или како кажу, „Златног Пута Духовног уздизања“ (стабло дрвета света).

По његовом каналу Душа умирућег човека лети као у тунелу, да би напустила умируће тело и излази из Малог Универзума – тела у велики Космос.

У стању клиничке смрти људи описују овај процес као кретање кроз тунел ка светлости.

-Желео бих да још напоменем, да су женски детородни органи пројекције Капије Међусветова, које су називали БАБА, тако да су и жену, родивши дете (сина), након тога догађаја именовали баба.

Уопште према свом физичком телу, Славјани су се односили веома пажљиво, хранили га исправно и правилно.

На крају крајева, физичко тело сматрало се храмом Душе и Духа и морало је да се негује, па је било немогуће да се користе ни цигарете, ни материје које разума лишавају.

Од тога су наши Преци имали Снагу поуздану и сигурну која је била језгро унутрашње.

И тада је све узалудно одлазило заувек и нико од њих није празан туговао узалуд већ је желео само здрав живот за самоодржање.

Превео: Душан Ми

 

ЛИРСКИ ЗАПИСИ ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

01

Велика су ометања у овоме свету, у овој материјалној васељени.

То је оно што јудео-хришћани називају искушењима.

Искушења постоје само у материјалним световима, у материјалним васељена – свуда тамо где влада тама.

Али, искушења уопште нема у световима и васељенима над којима влада Светлост.

Тамо где влада Светлост – ту постоји само изобиље и благостање.

У тим световима обитавају Богови.

Уз Богове, обитавају и људи-богови.

02

У овоме трену вечности, Мидгард-Земља је препуна људи-гмазова и људи-звериња.

Тамо где влада тама, људи-гмазови и људи-звериња- бујају као коров.

Зато што клијају у тами и што се хране тамом.

И зато што је тама – њихова мајка, њихова космичка материца.

Сем људског обличја, бића таме ништа друго људско немају.

Они су тама која споља има људско тело, људско обличје, а све у њима је или гмазовско или звериње.

03

Када су Богови напустили Мидгард-Земљу, тада су и започели вечити ратови на Мидгарду.

Пре тога, док су Богови – унутар Звездане Расе – обитавали на Мидгард-Земљи, никаквих ратова није ни бивало.

Тада се Мидгард-Земља звала Мидгард-Ириј.

Бивало је свега у изобиљу.

Благостање и изобиље диљем и широм Мидгард-Земље – Мидгард-Ирија.

Људи су тада поседовали божанске дарове и божанске моћи.

Тиховали су, сневали, стварали, певали, водили и ширили љубав.

Људе тог доба можемо звати и људима-боговима.

Јер, уистини, и бејаху то!

1. 

   Благодарим!!!

   Да се СРБСТВО издигне потребно је само мало. Вера!

   Изгубили смо тако много тражећи тако мало.

   Добили смо оно за шта смо сматрали да вреди.

   Јефтина шминка лоше упакованог садржаја.

   Школа живота мора да се учи.

   Неке ствари протеку па тек онда опеку.

   Следимо НАШ пут!

   За то нам је потребно само искуство пређашње –

   кога поседујемо!!!

   Кренимо да верујемо!!!

 

Срећан сам кад је месец пун

и обасја звезде.

Срећан сам, када мојим сновима

твоје слике језде.

Срећан сам  када сунце сија  и  у исто време

летња киша пада.

Срећан сам, јер знам да те лудо волим

као никада до тада.

Срећан сам и када чујем поему хиљаде птица,

јер ме то подсети, колика си моја душа,

колика си моја драга, моја Милица.

Срећан сам и када ветрови дуну,

са севера и са југа.

Срећан сам, јер ми тебе донесу,

a нестане туга.

Срећан сам и кад срећан не умем бити,

срећан сам јер знам,

да ће љубав увек поебедити.

Твоје Суштаство

обитава у Свету Богова,

 док Сенка твоја

бива расејана

по свим овостраним

и оностраним световима

Вечног Присуства.

Ти,

Сушт,

биваш свуда присутан –

одувек и заувек!

Имала је Црна Гора, кроз времена она стара,

Сератлија и војвода капетана и сердара.

Барјактари међу прве, гинули су за слободу,

Како би се одужили свом племену и свом роду.

Главу даје, барјак не да, радије ће да погине,

Зарад части и слободе и рад своје ђедовине.

На знак свога господара, војводе ил капетана,

Жељни боја и освете, за час спремни за мегдана,

Долазили из бојева, турске главе доносили,

Са оштријем ханџарима српску славу проносили.

Од Дробњака бан Церовић и Караџић из Петњице

Од којих је Стамбол стреца и Пјеваљске потурице;

Па Шарански војевода, силни Трипко Џаковићу,

Од Бањана сердар Ђоко и Максиме Баћовићу.

Из Голије Вишњић Ђоко, капетан и харамбаша,

Јунаштвом се мјерит може поред Дуке Какнкараша.

Па Сочица сиви соко и капетан Аџић Вуле,

Рониле су због њих сузе удовице турске буле.

Испод тврдог Дурмитора, покрај Пиве, ладне воде

Од давнина живи братство Војиновић војеводе.

Причали су стари људи, уз гусле сам чуја ово,

Да је с Влатком Вуковићем, војевао на Косово.

Из овога чврстог стабла, развила се лоза јака,

Ту је вазда било кажу сератлија и јунака.

Има близу петсто љета, напустише постојбину

Кад је Твртко Војиновић иселио на планину.

У времену, док је небо Турске луне крила тама,

С’фамилијом насели се у Копривним долинама.

Ту раскрчи окућницу, с породицом уз сто мука,

А његовом сину Раду, првјенац се роди Лука

Ко дијете босоного, одваја је од вршњака,

Виђело се од малена, да ће израст у јунака.

Мрка чела и погледа јаке воље, бистра ума,

Не шће дуго трпјет турског, ни насиља ни зулума.

С ‘Пјеваљскијем турцима се клао често око Таре

И штитио јадну рају смицо турске зулумћаре.

Да уграби турску главу, вребо згоду и прилику

Крваво се замјерио и Травнику и Липнику.

Ченгић аги у Липнику у душник је запо био,

Залуд дизо силну војску да би Луку уватио.

А кадија из Мостара, пет је ћеса злата дава

И читлуке уз Неретву да Лукина падне глава.

Бег Љубовић с Невесиња, на тешке је био муке,

Давије му стално стижу исјече им Лука Турке.

Ка ни пашче, што не може наудити горском лаву,

Те ни Турци на мегдану, не скидоше Луки главу;

Па је једне тмурне ноћи, док уморан хајдук спава,

Чета силних османлија опколила љутог лава.

Те је ноћи Лука био дошо кући, из планине,

Да обиђе породицу прије него зора сине.

Трже сабљу из корица, на кућна се нагна врата,

Не би ли се дочепао помамнога свога хата.

Јуначки се Лука брани, јече пусте сунтулије

Док из грла бијелога зове браћу Шибалије

Пивљанина зове Баја с Милогоре Вујадина

Зове Живка Пецирепа зове Никца од Ровина

Зове Рама и Новака, зове Вула капетана,

Зове Шуја Караџића, Церовића зове бана.

Зове Мину и Мијата, па Плошчиће оба брата,

С,Дурмитора сестру вилу да крдишу турску силу.

Све јунаке редом зове, док с’ истока чека зору,

Мандушића виђе, кад му клону сабља на Ставору.

Па не мога одољети Турској сили и премоћи

Ниђе вука ни хајдука да му буду од помоћи.

Ту савлада љутог риса чета турских оклопника

Под двадесет љутих рана воде Луку пут Липника

Кад Дедага Ченгић виђе, ђе му иде силни Лука,

Заборави час и славу преблијеђе од хајдука.

Још се Ченгић држи ара и овако проговара:

„Немојте га мени водит, обрните пут Мостара;

Мостарски ће турци њему, све дугове да наплате,

Кости ће му окапати у мостарске казамате.

То чекају годинама у Мостару и у Стоцу

Ако душу не испусти на Стржевом оштром коцу.“

Зора бјеше, са истока расијала своје зраке

Кад бијесна чета турска бану с Луком кроз сокаке.

Кроз пенџере вире буле, за горског су чуле вука,

Једна другој дошаптава, ово ти је хајдук Лука

И ако су друге вјере, жале мрког каурина, јер су чуле у харему

Да је људска величина,

Да слободу своју брани од некрста из Азије

А да турској сиротињи наудио никад није.

А кадија кад га виђе преблијеђе пред хајдуком,

Ка но јагње у планини кад се срете с гладним вуком

Па слугама наређује што но врело гвожђе кују

Да хајдука истог трена утамниче и окују

Један ланац на ногама, други виси око рука,

Трећи оков врат му стеже а четврти око струка.

Али нема тог окова да звијере горско свеже

После пуних седам љета распучи их и побјеже…….