Владан Пантелић: Једанаесто мудрованије из Тијаније
Будим Око у оку . . .
Дужица је откровење. . .
* *
У Тијанији време за одлучност, радост, храброст, давање, тишину, љубав и скромност је – сада. Ове особине су одредице човека Златног доба. Тако подигнути, комшије моје и ја, првог делатног дана 2014. године, како године рачунају крадљивци наше славне прошлости, ушли смо у тишину и празнину. Када је ментал охлађен јасно се види да су све
наде лажне, да служе за одржавање илузија, а стварање је главна радња човека који ради на утемељењу Златног доба. Тиховање је најмоћније стварање, посебно тиховање у групи. То радимо много година, а сада смо појачали дејство. Сваки Тијанијац је у стању високог духовног аутоматизма, и може вољно да мења простор исијавањем малених сверица које јонизују околину и шире дубоки мир. Из стања мира, стања истинске повезаности са праизвором, стварају се најумнија дела у свим областима живота.
* * *
Ставили смо исту идеју у наша срца и удвадесетостручили пажњу. Намах се променило и проширило поље Тијаније километрима далеко. Сива несвесност, која има само једну будућност, претворила се у свесност са више будућности. Видели смо да свесна дела исписују одговоре испред наших носева. Нестају апсурди – неменикуће. Растајући се од старих навика постајемо радосни, јер нам се Бог открио, тако близу. У дубљем тиховању ослушкујемо звезду северњачу, звезду стаменицу, око које се окреће свет,где је наш празавичај. Ослух нам даје увид да смо дуго пили грке воде и јели
грке смокве, и да нас је Јама ништитељ – смрт лако одводио иза пусте јаруге, одакле смо се враћали много пута да понављамо старе лекције.
* * * *
Данас сам, за друго тиховање, изабрао једно од многих места моћи којим Тијанија обилује. То је Манити вир, жив-вир Тијаније, капија за Виланију, и капија за оносвет. Мој деда Никола, храбри солунац, који је седам година провео у рату, једини је смео ноћу да прође поред вира, а да му виле нису
могле наудити. Увек је говорио да је важно капу носити и њоме чело до очију прекрити, јер виле и вилани човеку преко чела избијају електрично тело, и тако га омаме и избезуме, да од страха може да полуди, чак и живот да изгуби. То место сам изабрао да у тиховању очистимо талоге прошлости да се чиста вода Златног доба неби мутила. Потом смо се нас двадесеторица претворили у течне форме да се лукавци не досете и замуте вир. И хоћемо да их протерамо у помор – заборав. Овај рад није лак за нас. Сви смо осетили телотрес
и главотрес и уснуће тела. Имали смо још само малчице снаге – да у вир убацимо двадесет геометријских облика – коцка, купа, коцка које ће се умножити и потећи низ реку Тијану.
* * * * *
Ово су реченице-силнице које је мој деда Никола понављао кад је ноћу пролазио поред Манитог вира, да онемоћа виле и вилане:
– Ћилимице – осмице, покажи ми лице
– Сликописом убрзавам откосе
– Прамајко Свемајко, видик им заклони
– Носим орах рђавид да вам обневидим намере
– Дајем вам несебичност, еликсир у еликсиру
– Дођите у мој светли храм – Мир
-Разграђујем тачку из које могу да изађу ватрени тигрови
– У дослуху са циљем – бацам неиздрж, низдину и невид
– Звоним са стишјекњавим звоном са овна пред-водника
– Треће око ми је јуродиво и исијава кошчате зраке
– Ој, виле, вилице, моје сестрице!!!
- 01. 2014. год
