Како бих био срећан,
да сам одувек давао!
Да сам одувек давао,
и једино само давао.
О, како бих био срећан,
да сам обрадовати знао
свакога на путу своме!
Да сам давати могао
не гледајући шта дајем
нити коме дајем.
Да мој животни пут бејаше давање
и једино само давање.
О, како бих био срећан,
да сам обрадовати могао
све знане и незнане!
Да сам имао шта давати,
и да сам умео давати.
Када се поново будем родио,
нека мој живот започне давањем
и нека се заврши давањем!
Прођоше дани
Не беседим више са другима
Самоћа ме привукла човеку
Одбила људима
Дремам
Кроз полу затворене очи
Сневам
Отворене прозоре у самоћи
Види како се птица радује
Како поносно цвркуће
Слобода
Право на живот
Не живљење
Ником ништа не дугује
Самој себи царује
Бацам окове челичне
Прихватам природне законе
Покушавам да се на прсте подигнем
Нећу покушавати
Нећу
Успећу да се уздигнем
Урадићу то
Избор вршим ја
Дугујем то
Прецима
Поколењима
Да ли време брани,
Или даљина пак?
И на крај света,
Отишао бих ја.
Да ли очи леде,
Или лице пак?
Знам, свиђаш ми се,
Али имам страх.
Да ли разум квари,
Или срце пак?
Кад те видим ја,
Тад Сунце ме обасја.
Да ли тело не да,
Или додир пак?
Прићи ћу ти ја,
Па нек почне артиљерија.
Значење ратник?
Није само рат,
Ратник може бити,
И освајач срца женскога!
Аутор: Вељко Вујовић
Ја сам песник вилењака, звезданих јата и Белих Срба.
Нека моје песме читају само вилењаци, звезде и Бели Срби!
Не желим да моје песме читају туђини, ни на србском нити на неким другим а туђинским језицима.
Зато и пишем само србском азбуком – да би ме читали само они који знају србску азбуку, а то су Бели Срби.
Не желим да моје песме преводе и препевају на неке туђинске језике.
Да их пишу и тискају на неким туђинским писмима.
То сам рекао још пре тридесет година неким издавачима, који су намеравали да моје песме преводе и препевају на неке туђинске језике.
Нису ме разумели, а нисам ни ја њих!
Рекао сам им, да су моје песме непреводиве!
Да се не могу ни преводити ни препевавати, јер сам их стварао искључиво за Беле Србе.
За Беле Србе и Беле Србкиње!
Мени не треба слава туђина, слава овога света.
Мени треба само она слава која се догађа у Беломе Србству.
У Беломе Србству, у свету вилењака и у световима звезданих јата.
Можете то назвати и посмртном славом, иако ја знам: ДА И ПОСЛЕ СМРТИ ПОСТОЈИ ЖИВОТ.
НЕМА ПОСМРТНЕ СЛАВЕ – ПОСТОЈИ САМО СЛАВА У ВЕЧНОМ ЖИВОТУ!
Прослављен је само онај песник којега слави Бело Србство.
Кога слави Бело Србство, тога и Васељена прославља.
Више ми значи Бело Србство, него васцели свет!
Ако у свету нема Белога Србства, онда ничега – па ни самог света – нема!
Дан је тужан, сетан, тмуран, суморан.
Више и не знам које је годишње доба!
Изјутра облачим и обувам једно, у подне друго, увече треће…
Само се пресвлачим и преобувам.
Не знам ни шта да обучем ни шта да обујем.
Кад полазим из својега дома, једно је годишње доба, кад стигнем у град, већ је друго или треће годишње доба!
Сви смо забуњени, па и сама Природа.
Вероватно смо ми, овако забуњени, и саму Природу забунили!
Понављам: дан је тужан, сетан, тмуран и суморан, и ја имам само две могућности: или да живим и стварам, или, пак, да се убијем!
Боље је, ипак, да живим и стварам, него да се убијем!
Јер, ако се убијем, онда не само што ништа нисам починио, већ сам још горе и грђе учинио.
Тиме бих само одложио све своје битне и суште послове, дужности, задатке за неки други животни ток у којему ће, свакако, све бити многе теже и болније.
А ја не желим да понављам унедоглед свој живот на Мидгарду; желим да заувек напустим Мидгард!
Хајде да стварамо, промишљамо и освешћујемо овај тренутак вечности, јер то и јесте НАШ ПУТ.
Тешко је и мучно на Мидгард-Земљи, то сви и видимо и осећамо, но, ми морамо без престанка да се боримо, да радимо на себи, да освешћујемо и ширимо Поље Свести, морамо да стремимо ка Висинама, ка Светлости, ка Извору Живота.
Све мање је људи око нас, а све више гуштера и јакрепа.
А Човек је, напросто, тако редак драгуљ!
Кад угледам Човека, мене и буквално огреје Сунце – толико се обрадујем Човеку!
Око нас, гле! све бауља и гамиже.
Само ретки корачају, усправно ходају, а сви остали бауљају и гамижу.
Гмазови бауљају, гмижу и гамижу!
БУЂЕЊЕ И ОСВЕШЋИВАЊЕ, ПРИЈАТЕЉИ ДРАГИ, САМО БУЂЕЊЕ И ОСВЕШЋИВАЊЕ!
Довиђења, друже, довиђења!
У животу има много зла,
сваки корак,
прати нова патња,
на овом свету,
среће немам ја.
Довиђења! Тихо гасну свеће,
пред мој пут
у мрак и вечни сан.
Читав живот чеках мало среће,
ал’ у ноћи ипак остах сам…
Довиђења, без стиска, без речи!
Чему бол и врелих суза жар?
За нас није ништа ново мрети,
ни сам живот није нова ствар…
До свиданья, друг мой, до свиданья.
Милый мой, ты у меня в груди.
Предназначенное расставанье
Обещает встречу впереди.
До свиданья, друг мой, без руки, без слова,
Не грусти и не печаль бровей, —
В этой жизни умирать не ново,
Но и жить, конечно, не новей.
Сваки Бели Србин СЛАВИ СЛАВУ.
СЛАВА је Богиња СЛАВА – заштитница, водитељица и родоначелница Белих Срба.
СЛАВА нема везе са јудео-кршћанством, јер јудео-кршћани и немају СЛАВУ.
Богиња СЛАВА је прожета и повезана са свим нашим Белим Боговима, са свим нашим Звезданим Прецима.
Кроз обред ПРЕДАЧКЕ СЛАВЕ, ма којег од Богова да привидно прослављамо, ми, уистини, СЛАВИМО СЛАВУ!
СЛАВА се – у случају имена Богиње СЛАВЕ – изговара са дугим нагласком на А!
Управо онако како се изговара и лично име Беле Србкиње која се зове СЛАВА.
Богињу СЛАВУ прослављамо кроз све наше Богове и Богиње.
Уз сваког нашег Бога и Богињу налази се и Богиња СЛАВА.
СЛАВА је ПраМајка Белих Срба.
СЛАВА је и велика прослављена Бела Ратница.
СЛАВА је неустрашива, храбра, одважна, одлучна, часна, мудра…
У свим војнама, у свим походима и биткама, СЛАВА је била на самом челу Светих Ратника.
Она је предводила, Она је водила и руководила војнама и биткама, Она је без-смртна.
За СЛАВУ нема смрти, јер је Победница смрти.
СЛАВЕЋИ СЛАВУ, МИ, УИСТИНИ, СЛАВИМО ВЕЧАН ЖИВОТ!
Драги наш пјесниче, како рече Ваш пријатељ Милан, Надмоћ је у спознаји истине…
Многи наши образовани и часни Срби су говорили колико је важно поучавати дјецу још у вртићима, па на даље о истинама, јер све што је данас на видјелу је већином неистина, и
што више истина знамо, то више вриједимо, прво сами себи, а кроз нашу самоспознају помажемо и другима …
Увијек је било и има појединаца који нас буде, који су у истини и љубави толикој да жртвују и животе да покажу, усмјере, освјетле, истине које вјековима скривају од нас, баш они који се боје Србства и истине о нашој стварној моћи, нашој надмоћи, над звјерињем које се кези, страши, визуелно и звучно, чак и у нашим домовима гдје мислимо да смо спокојни, и јесмо, док су телевизори угашени…
Благодарим на откривању истина, како Вама тако и свим Белим Србима, којих хвала Боговима ИМА довољно, а све их је више из дана у дан!
У овим временима и мали искорак из лоших навика, и диктираних шема, буквално речено главе вриједи!
Ваша Драгана Р. М.
Србска Надмоћ,
Његош..Милош Милојевић…Војислав Илић…Лаза Костић ..Јован Дучић… Алекса Шантић…Радоје Домановић.. Ђура Јакшић… Јова Јовановић Змај, Бранко Радичевић, Милица Стојадиновић Србкиња.. Надежда Петровић…Исидора Секулић..Владислав Петковић Дис ..Никола Тесла .. Пупин .. Миланковић….
Надмоћ је у спознаји Истине… једино појединци из нашег народа могу да осете и препознају лаж,лицемерје и да се храбро суоче са тим …. Тесла је давне 1905 год. рекао да сваки појединац и сваки народ понаособ од Сунца добија зраке енергију и светло које је баш њему намењено …ето одговора зашто је наше колективно светло је над нама и у нама
Мали видео снимак који говори о снази да се каже .. да се крикне .. да се ошамари образ .. да се умије лице хладном водом … да се замисли ….https://www.youtube.com/watch?v=mNnRNhDCcfc