(ВИЛЕЊАКОВ РАЗГОВОР СА ИРЕНОМ М.)

Васкрсавам свакога дана, свакога часа, свакога трена.

Васкрсавам и, изнова се рађам: у срцу, у души, у духу.

Онј ко не васкрсава самога себе, свагда и навек изнова, тај и не живи.

Живот и није ништа друго до вечно васкрснуће, вечно поновно рађање – из пепела, из магле, из тмуше, из омаја и опсена.

Непрестано тражење смисла у свету бесмисла – то је наш први, главни, једини и последњи задатак, како у овоме свету тако и у иним световима, о којима мало или нимало знамо а више слутимо и наслућујемо.

Сваки пробуђен и освешћен човек бива усамљен у овоме свету.

Самоћа, тишина и шутња – дубља него море сиње – окружује сваког оног човека који путује кроз властито срце у потрази за смислом и сврхом што надилази овај свет у којему је све мање лепоте, доброте, чистоте, чедности и љубави.

У нама, у нашему пречистом срцу, у нашој лучезарној души, налази све ОНО што смо столећима и тисућлећима тражили у спољноме, видљивом и вештаственом свету.

Љубим очи, које, не смем рећи
Ја вам тајну, већ открио не би’
Љубав моју нежну, меку
Казивањем, наудио срећи
Од других је сачувао пре би’
Но надошлу покренуо реку

Сто чувара да је увек пазе
Опет би је моје очи пиле
Док кораке кришом бројим њене
Очи миле, погледом ме мазе
Да њихове не би приметиле
Што нас прате као мрачне сене

Груди моје препуне су срца
Свако од њих за њу сада бије
Да код других сумњу не побудим
Очи њене ведрије од сунца
Сво блаженство што кроз груди лије
Само моћи да их тајно љубим

Своје ћу јој песме даривати
Саг од рима пред ноге прострети
Па нек узме која јој се свиди
Сваку од њих може својом звати
Само једно никад неће смети
Показати љубав да се види

02х:44мин 07.07.2009. год.

У сред мрклог мрака

Проби се та светлост лажна

Појави се магла лака

 До мог лица допре сенка сјајна

 

 

 

 

Гледах у чуду!

Да ли испред мене у магичном луку?

Седи Лепотица у чаробном лику!

 

Ја сам све време, од самог рођења, упоредо живео две стварности: овострану и онострану.

Те две стварности бејаху једна те иста вишеслојна и вишезначна стварност која је одударала од стварности овога света.

Живео сам на размеђу, на вододелници двају светова – света сна и света јаве.

За мене је често свет сна бивао свет јаве, и опет: свет јаве често бејаше у некој врсти сноликости, чаровитости и месечарској опчињености.

Моји најлепши тренуци у животу – то су тренуци сневања и маштања.

Никада нисам одрастао.

Никада се нисам уклапао у овај свет.

Какав сам био – такав сам и остао!

Од детета сам све и свакога идеализовао.

Све време сам тежио ка некаквом савршенству до којега никада нисам стигао.

Сад знам, да је то савршенство – којему сам све време тежио и о којему сам све време сневао и маштао – једино у Богу Створитељу, у Духу, у Љубави, у Лепоти над лепотама.

Све песме су већ испеване,

и све приче давно испричане.

Остаје нам само

тишина од века.

Тишина од века,

и шутња –

дубока као море сиње.

Над нама, гле!

дубоко и моћно

плаво небо,

и песма девојачка,

сетна и тиха,

из поља широка,

 с вечери рујне,

 кад шљиве цвату

по присојима.

 

Две преда мном стазе стоје:

Једна с цвећем, друга с трњем;

Гвоздене су ноге моје:

Идем трњем да се врнем…

 

 

 

 

Ја уступам цвећа стазе

Којима је нога мека;

Нек по цвећу жене газе,

А трње је за човека.

-1856  –