Феликс Богдановић: ЖЕНА


О Боже, како је та жена била лепа!

 

 

Седела је снисходљива и сетна

Поред кристалне реке на месечини

Косу златну је слободно распустила

Поглед према мени је упутила

 

 

И ја прочитах: жариште снова

У њеном лику, пламени огањ

У срцу, како стидљиво гори

Kроз њене зенице плавих очију

Драган Симовић: Васкрсавајте и увек изнова рађајте саме себе!


Започните дан с вером у себе, с вером у своје дарове, моћи, визије и снове.

Не сумњајте у себе, чак и када грешите!

Али, у свакоме трену и будите свесни: кад грешите, а кад не грешите!

Грешке се исправљају, исправљају знањем и радом на себи.

Своје мане, кроз знање и рад на себи, преводите у врлине.

Идите корак-по-корак!

Не журите, не брзајте!

Радите упорно, стрпљиво, темељно и смирено.

Све можете, само ако желите!

Ако не желите, онда ништа и не можете!

Слаби смо и немоћни, зато што су нас васпитавали да будемо слаби и немоћни.

Сами смо изабрали: незнање, бесловесност, нерад, слабост, немоћ…

Живимо у свету неосвешћених и бесловесних људи.

Људи који преживљавају од данас до сутра.

Људи чија се животна поетика, чији се поглед на свет, од рођења па до смрти, врти само око дебелог црева.

Али, ви – будите богови и богиње самима себи!

Васкрсавајте и увек изнова рађајте саме себе!

Владан Пантелић: Пројављивање Вечности и исцељења


Дванаесто мудрованије из Тијаније

 

 

Данас сам радио са Витезима Праисконог Реда. Рад смо започели у рану зору. Витези су мудри, дисциплиновани, брзо схватају, не причају много, нечујни су. Поделио сам их у дванаест група, а свака група је бројала по дванаест витеза, а

са сваком групом сам делатно тиховао на слику мудраца са Истока, по дванаест  минута, укупно 144. минута. Свака група је радила три рада по четири минута. Сваки члан групе радио је први алхемијски рад за болесног пријатеља или познаника, други рад за себе, трећи за целу живећу заједницу планете Земље. Живећу заједницу чине минерали -физико тело, биљке – етерично тело, животиње –

астрално тело, и људи – каузално тело планете. Рад са сликом је игра свести и игра истине. На слици се исказује вечност као светлуцава потка која одржава свет.

 

Узели смо угушћену пројављену вечност са слике, разредили је у шакама, и распрснули по свој Тијанији унутарњој, а Тијанија исцељује и сија као чисто злато.

 

                                                                                * *          

 

Тијанијац одраста на Манитом виру, где се налази отвор за Оносконију. Ту сам и

ја пропливао, а ту су пропливали и велики витези – Мансанман Остварени, Крсташ од Умља, Витез од Плавог Грала и други. На Манитом виру се обрела ових дана Ива Владика из Под-гори-це, моја пријатељица из многих живота. И Ива је витез, храбри летач на параглајдеру. Полетела је са врха Овчар-планине, тачно са места где се рачва праискона струја. Прелетела је Јелицу планину и кренула према Тијанији, желећи да дође до Храста мудраца, али је изгубила ветар и приземљила се на Манитом виру. Тако је судбина хтела, можда због тога што сам се ја ту задесио са мојом екипом. О, дивна моја Иво! И ти, као и ја, испробавамо се у многим водама: речним, морским, језерским, подземним, брзим, мутним, планинским, равничарским, ванземаљским. Ово лутање проширује опажање, посебно ако укапираш општу нит која провејава кроз свако лутање и сва учења.

 

* * *

 

Прошле године срео сам Иву на Јадрану. Пливала је као делфин, а из воде је изашла овенчана морском пеном. Личила је на нимфе коју су сретали Прасрби када су лутали морима и океанима на својим лаким лађама. Њене плаве очи личиле су на крајичке неба, или на два жива морска кликера. Њен недефинисани загонетни осмех зачарао је мушке сирене – сиренце, а боме и људе. Једног тихог сунчаног предвечерја издефинисали смо недефинисани осмех:  1. све је добро, 2. нико није крив за нашу судбину, 3. може се бити истовремено у прошлости, садашњости и будућности, 4. ми смо вечна душа у вечном физичком телу, 5. живот је Лепота – све лепша и лепша, 6. ти си ја, ја сам ти, 7. много што-шта није важно, али може да те веже ако му то дозволиш, 8. сви смо ми Једно, 9. Бог је увек ту, у свакој нашој мисли и радњи, и с тога је страх непотребан, 10. воли све, воли свакога; још више воли, воли заувек … јер – све је живо.

 

* * * *

 

“Која гора Иво, која гора Иване,

која  гора Иво брате разговора нема?

Романија Иво, Романија Иване,

Романија Иво брате разговора нема.“

 

* * * * *

 

Када се гледају слике,

 или предели,

са подлогом вечности,

све се лагано претвара

у пројављену вечност,

исцељујућу, дивотну.

Када се дубље тихује

види се само вечност,

 јер ничега другог,

осим вечности, нема

 

08.01.2014. године

 

 

 

Драган Симовић: О белом вилењаку и праисконом ловцу на снове


ЛИРСКИ ЗАПИСИ
Песник Вилењак (2012.) 
01
У сваком пробуђеном и освешћеном човеку,
налазим и препознајем себе.
 И сваки пут се истински обрадујем, кад год се
сретнем са тим незнаним и тајанственим
човеком у којему ћу препознати себе.
Иако смо незнани, далеки и тајанствени један
другом, ми се, ипак, однекуд одавно знамо.
Знамо се, зацело, из неких ранијих животних
токова, из давнашњих тајинствених
пространстава СрбИрије, из времена-
правремена када су сва ведска, европска и
аријевска племена обитавала и живела заједно –
као Један Род, као Једна Звездана Раса.
 
02
Има један пробуђен и освешћен човек, по
имену Варг Викернес, чије поетске чланке, и
лирске записе, читам са искреним, тајинственим
и дубоким уживањем.
У његовим надахнутим и освешћеним записима,
налазим и препознајем самога себе,
препознајем своје песничко биће, препознајем
своју лирску словенску душу, препознајем своје
праисконе снове и визије.
Читајући Варга, као да читам самога себе –
 али једног новог и другачијег себе! – са
нордијским тајинственим, оностраним и
бајковитим искуством.
На тренутке ме Варгови сликовити лирски
записи подсећају на руске прасловенске бајке и
каже, или, пак, на древне србске митолошке
приче и приповетке.
 
03
Одувек су, и од сваке власти, бивали прогоњени
они који буде и освешћују племена и народе.
Зато и није никакво чудо што прогоне и Варга
Викернеса.
Он је опасан по све оне мрачне владаре из
сенке, који су наумили да поробе европски
стваралачки ум и дух, те да од божанских и
словесних бића, племена и народа, створе
потрошачка крда и стада која се ни по чему
неће разликовати од иних бесловесних и
животињских врста.
 
04
Варг је, управо по својим надахнутим и
освешћујућим чланцима и лирским записима,
одавно запажен и присутан у Србији, и то
превасходно међу пробуђеним и освешћеним
ВедСрбима, који се враћају србској древној
Вери, србским Боговима, србском Предању и
србском Миту.
Његови чланци и лирски записи, у преводу и
препеву Александра Маслара, делују тако
поетски и уметнички снажно, изворно и
 
самосвојно, тако да, на тренутке, имам утисак,
као и стваралачки доживљај, да Варг Викернес
пише на древном србском језику.
Овим сам, наравно, желео да подржим
Александров посвећенички рад на превођењу
(и препевавању) Варгових поетских и лирских
дела.
 
05
Иако Варг и ја имамо доста тога заједничког у
појимању и виђењу, у поетици као и у
мировозренију, ми се, зацело, у нечему и
разликујемо; али су то оне тајинствене и
оностране разлике које нас узајамно обогаћују
и оплемењују.
Разлике су, између осталог, и у томе –
што је Варг нордијски, викиншки трагалац и
посвећеник, а ја ведсрбски, прасловенски,
песник, тајинственик и ловац на снове.
Не знам какав бејаше пут, и каква животна
судбина, Варговог племена, али моје племе, и
племе мојих предака, биваше у вечном и
непрестаном рату против злих врага и душмана,
у непрестаном посвећеном и светом рату, који
је давно започео и који још (увек) траје.

Vikernes looking aside, wearing a camouflage hat

Варг Викернес (2009.)

Светислав Стефановић : ПОТОМАК


Ја сам потомак тих бунтовних раса,
што их живот пљачка, што их небо куне,
што пуне гробља у којима труне
сва патња људска незнана без гласа.

 

 

Често у болу без утехе спаса
у тупој ноћи изненада ми суне
и на душу к’о тешки облак груне,
громовит тресак бескрајних таласа.

 

 

Крик мученика, жртава, робова,
нечувен тутањ безбројних гробова
што мазду траже од небеса злобних!

 

 

И пламен сукће с гломача страхобних,
док гле, спрам њега покољења газе
косовском крвљу прскане Вечне Стазе.

Ирена М.:Трен


IMG_20170430_205419.jpg

Гледаћу
У те пределе
Обојене месечине
Неспретно
Док облаци скривају
Месец
Наставићу
Ход а да не одмичем
Поглед а да не трепнем
Пружићу длан
На њему да слети
Померити се нећу
Несигурност
Да не примети
Када слети
Сигуран буде
Спустићу га међу
Земљано пространство
Дароваће непроцењиво богатство
Положићу га међу шуме
Пропланке
Вите горе
Поглед да пружа у облаке
Лист од храста послужиће
На води да таласа
Однећу га међу народе
Схватиће кад прогледају
Крећући се а не ходају
Ћутећи се надати одговору
Трен чуда чини
Када гледаш
Ка месечини

Драган Симовић: Некада су људи и вилењаци живели заједно


Некада су људи и вилењаци живели заједно.

Били су једни поред других, били су једни уз друге.

И једни и други, у Праисконији, биваху посвећеним чуварима Велике Мајке Природе.

Да, некада давно и, опет, некада не тако давно, људи и вилењаци бејаху блиски једни другима.

Између једних и других, у Златно Доба Стриборије,  бејаше присних сусрета и прожимања – у лепоти, доброти и чистоти душе.

Заиста, људи су тада, у то Праисконо Време, по свему  били слични белим и плавим вилењацима.

Живели су тада, једнако као и вилењаци, свој душевни и снолики унутарњи живот у тиховању; били су више окренути ка тајинственим пространствима својих тајносаних унутарњих светова.

Из Акаше су, изравно, преузимали знања срца и душе, негујући и развијајући видовита умећа и вештине.

 

Верица Стојиљковић: Гледам неба …


Гледам неба како се ређају

Једно за другим – њима пловим…

Понегде застанем,… дрво да пољубим,..

У крошњи његовој  и заспим

Ветрови ми шапућу тајну

Грање…шуми .. каже им ..нека је..

Ветрови..не будите је ….

Птице  говоре … ветрови..заћутите…

Облак пушта две капи на руке моје

Отварам очи .. Сунце  …ту  ..     је ,,,

Глас чујем …име говори … моје..

О, познам те драги … знам… да ти си

Као звезда, као месец, као дуга,

Као ветар и дрво и цвет и лист

Ти си ..ту…увек ..

нема питања, нема је … туга

Гледам кроз капи две у једну  спојене

Видим …пролазе животиии- ал …

У ствари – све  један је!

Постојим…ил не постојим.. више..

Али љубим те … видим

 

Гледам у срце … своје …

У срце твоје… чујем глас ..каже

Пођи путем и реци , шта видиш…

Видим …видим…

 

 Дешавања су необична – толико да нема  туге, нема радости- чуђење велико- од путева које пролазимо-

Ко је чинио први избор пута  – и то није сигурно- можда ја, можда ти,  можда неко сасвим трећи…мислим да се тачно, ко зна када и може сазнати – а можда није ни важно више- можда улудо се питамо много шта… одговори су ко зна где и код кога – и можда ће се рећи у неко за то …право време .. онај који све ствара.. не греши..

 

 

Драган Симовић: Пре много лета…


Пре много лета

Кренух на далек пут –

На пут

Кроз властито срце –

Да нађем драгану своју

Коју сам

Вековима пре овог рођења

Открио и познао

У сновима својим.

Нисам ни слутити могао

Да она коју тражих

Далеким световима –

Гле!

Обитава у селу моме

Надомак мојега дома!

 

Драган Симовић: Човек се најбоље види издалека


Човек се најбоље види и осећа

онда када оде са овога света.

Док борави у свету,

Човек се не види.

Види се само његова

врећа меса и костију.

А то је, гле!

омаја и опсена.

Јер,

Човек није овакав или онакав

по ономе што се види

варљивим очима овога света,

већ је управо онакав

каквим га сазерцава и открива

наш унутарњи вид –

наше неварљиве

и јасновиде очи

душе и срца.

Један пробуђени песник је говорио:

људи се виде изблиза,

а Човек издалека!