Божја Љубав све исцељује,
све васкрсава,
све изнова рађа.
Све што је Божја Љубав створила,
гле!
то остаје за сва времена,
за све векове,
за све еоне,
за све вечности.
Божја Љубав је изнад свега:
изнад свих енергија,
свих дејстава,
свих суштина и суштастава,
свих закона.
У Божјој Љубави је и Почетак и Свршетак,
иако нема ни Почетка ни Свршетка!
Постоји само Оно што Јесте и Бива.
А све што Јесте и Бива –
то, уистини, Јесте и Бива!
Најсавршенији облик стваралачког рада – не само на Земљи, већ у свеоликој Васељени – одвија се без икаквог напора.
То је оно што су древни ведсрбски посвећеници говорили, да најсавшенији рад происходи из ПОЉА НЕ-РАДА.
Рад без напора, без муке јесте једини рад који се вреднује у свим духовним и божанским пространствима.
То је рад на себи, на својим вишим – душевним, духовним и божанским телима.
Што се човек више мучи око неког рада, тиме тај рад бива све мање вредан и битан за његово биће и суштаство.
Узрок нашег тешког рада и мукотрпног живота јесте наш излазак из Божјега Суштаства, из Поља Божје Свести.
Што смо даље од Божјега Суштаства, од Поља Творчеве Свести, то наш живот бива све тежи, све болнији, све мучнији, све бесмисленији.
Тада нам је све у животу мука и невоља, патња и боли.
Под утицајем јудео-хришћанства, Срби су, у последњем тисућлећу, постали трпељив и мученички народ у сваком виду.
Тешко и мучно раде, и дуго трпе.
Дуго трпе, све и свакога!
Овај нараштај Срба мора посве да промени, да изокрене и преокрене, ту умну и духовну матрицу која је Србству наметнута од гмазовских освајача пре много векова.
Мора то да учини како зарад себе, тако и зарад оних што ће после нас доћи.
За будуће Србе – а то ће бити многа тисућлећа Белих Звезданих Срба – све ће на Мидгарду бити песма, лепота, дивота и радост, од стваралачког рада до самог начина живљења.
Упамтите: рад је само оно што с љубављу радите и у чему попут Бога уживате!
Ја видим, ти си најлепше јединство
Свих мојих снова од њиног постања;
На лицу твоме још сија детињство,
У очима један сетан зрак сазнања.
Свих погледа ти си једна светла жижа,
Свих жеља мета варљива и сјајна;
Ипак, ниси једном но другоме ближа,
И остајеш чиста и тиха, к’о тајна.
Поред људских срца ти пролазиш холо,
Без страсти, и мирна, не знајући ишта
О томе да често пати ко те вол’о,
Сем милости твоје да не тражи ништа.
Ти си у мају свог живота цветног,
А мај је диван и без сунца жарка;
Теби љубав људска сред живота срећног
Не треба, изгледа као пуста варка.
Али кад туга године порасте,
Кад прође младост, лепота и цвеће,
Пријатељи лажни кад оду, к’о ласте
Што се дому своме никад вратит’ неће;
Кад уздаха дугих подигне се плима,
Кад ти око ташта задовољства прозре,
У души твојој кад застуди зима,
Једна ће мис’о у теби да дозре,
Велика, тужна мис’о, моје драго:
Да треба да нам све буде свеједно,
Да нам је овде још једино благо
Кад за нас куца бедно срце једно.
Тад ће твоје срце закуцати јаче,
Као час позни када поноћ пада,
Брујећи као да тужи и плаче
Ко зна да л’ ће когод чути га и тада!
О, зашто, зашто смо се, драга, срели –
Кад јесен ми се цинично већ смеје,
А теби цветају багреми бели
И мајско сунце што их мило греје?
О, зашто гледасмо се заносно, дуго
И да ли у твом оку жеље видех,
Или моја вечна, а најлепша туго –
Од сопствених сасвим обневидех?
О, зашто не прођох поред тебе, драга
Без речи и хвале за те очи сјајне,
За косе к`о свила, уста дивље блага,
И зашто пожелех твоје страсти тајне?
Зашто ти не рекох: иди, још си млада,
Свако ново лето тек ће да те буди,
А мени да носи пуно крило јада
И срце што уме само још да жуди?
Зашто се усудих да росу окусим –
Да миришем руже у твојим недрима,
Кад пахуље снега у коси ја носим
И не умем да те делим са другима?
Кад кренем нашим Градом
оставићу ти осмех боје вина
један цвет са Виника
нашег сећања
и слику где ми
љубиш плаву косу
Када кренем даље
оставићу ти све
снове и шетње
по песку у којем
се крију трагови
наших босих ногу
Оставићу ти
траг по којем
ћеш ме наћи
ако те стигну
стрепње и страхови
и неки стари дамари
Нећу ти оставити
горчину и кајање
то носим у неповрат
да утопим у речи
праштања за обоје
за оне који долазе
Кајање носи страдање
убризгава у вене отрове
и шије поља невоље
нека то све падне
у кањоне судбине
заткано у паучину истине
Узећу кривицу са мало
зачина од љубави
и укусом пожуде
скупљеним заједно
у смотуљак сећања
на путу до заборава
Свако ће од нас одавде
отићи на своју звезду,
у своје снове.
Наш стварни свет,
и наш стварни живот,
није овде,
већ на некој будућој звезди,
у неком будућем свету снова.
Овде само сневамо и маштамо;
овде се само припремамо
за свој будући живот.
Свако од нас одлази одавде,
на начин који је још давно изабрао.
Свако има свој пут,
и свако има своје снове
које и будан снева.
Како сневамо, тако и живимо!
Не остављај за собом снове своје,
изгубићеш их, а звезде ти неће наћи нове.
Јер снови живот су,
дан и ноћ, сунце и киша,
јер живот су снови, ако се изгубиш нећеш
наћи нови.
Нека велики ветрови понесу душу твоју,
нека те уздигну до небеских висина
срце нека срећу осети, нека те погоди небеска хармонија.
Не остављај за собом снове своје,
Сунце нека ти стално сија,
Виле нека те прате,
Душа са природом складна,
То је циљ
Е то је животна симфонија.
Почнимо да играмо!
Не коцкам,…Не зависи ми живот од
џокера(пуке,случајне среће)…То не
постоји, немам времена да
анализирам контекст – Пајаца.
Почнимо да плешемо!
Не модерну…Не хајем за композиције
које пролазе. Хоћу не
пролазност, музику валцера која тело
прожима.
Шах започнимо!
Бирај страну. Анализирај. Мораш
осмислити корак,два пре
самога. Тактика-умна
граматика. Црно/бело рас-Поред-
Ак, светлост/тама. Усамљени
краљ,нападнута дама. Инверзија
закона. Инвазија лутака…
Коло које врти не престаје. Ко се
ухвати не посустаје,ко попусти,не
истраје наново рађа се. Замке не
постоје,сами смо себи дволични ако
убеђујемо се да смо челични. Слика
других нисмо ми,они су нас. Тежња
наша није та-мисао
комплексна. Мишљење у скупу, чини
једну групу. Тајна завртња-
трансперсонална.
Играш ти…
Па онда ја.
Побегнем тако с времена на време
у светове неке где је лакше све
где нема бола, неправде, треме
где се све може и све се сме.
Ја нисам створен за времена ова
ал’ нисам к’о неки да бежећи мрем
ја чекам боља, светлија и нова
и тек понекад мало побегнем
Оно што бодри може и да кори, прекорава…Оно што саставља може и да раздваја, разара…
Лице једно ал медаља двострана. Ми бирамо наличја…
Граница између љубави и мржње кажу танка је…Није она не подвлачи се. Кад крв ври, тело дрхти, пламен низ кожу ниче а треба нам кисеоника…ватра се распламсава, језик речи не бира, похота место не тражи…Све исти начини, дефиниције ал не даје исто обличије.
Оно што заварава је пут наизглед исти, али са друге стране простора…Зато нам је воља додата као ствар избора.
Док друге гледате и желите исти бити…Није ствар бити калуп некога него бити свога света подлога.
Бирајте по души, интуицији не при светини и њиховој негацији. Позитив некога је ваш негатив…Површина се лако мења, суштина кад се слегне прашина-стамена.
Извуците из себе – Вас, није напољу, није у простору, кључ је у микроКоСмоСу…
Мали простор једне целине, диже свет у висине. Светлост и простор је јединство – просветлимо се(не дајмо се)!