Ирена М.:Ритам


Почнимо тамо где све престаје

Кренимо тамо где све одлази

Растанимо се тамо где сви се срели

Супротни полови на једној свери

Твоје жеље мени се остваре

Твоје мисли под моје облаке

Твоја љубав у срцу је мом

Радост твоја мој је смех

Твоји падови ретко долазе

Обарају ал удвоје лакше се устаје

Кад лице покисне и језера прелију

Моје су очи те које огреју

Заболе речи туђе

Опеку

Ухватиш за руку одведеш на реку

Кажеш вода све однесе

Чистота све поднесе

Све има свог разлога

Ништа није ствар случаја

Па ћутимо дуго

Очима говоримо

Ми смо различити бројеви

Исте адресе

Наизглед неспојиве

Ал нераздвојиве

Не покушавам више да схватим

Осећај пратим

Ја и моја

                     Интуиција….

 

СИМБОЛИКА ОГЊИШТА У СРБСТВУ – пук. Раде Рајић


Ognjiste-48-x-58-cm
„БЛАГО СИНУ НА МАЈЧИНОМ КРИЛУ, А НАРОДУ НА ОГЊИШТУ МИЛУ“.
–
ОГЊИШТЕ ЈЕ У СТВАРНОМ ЖИВОТУ НАШИХ ПРЕДАКА ЗАУЗИМАЛО ЦЕНТРАЛНО МЕСТО, НА ИСТИ НАЧИН КАО СУНЦЕ НА НЕБУ.
НАШИ ПРЕЦИ СУ СЕ НА ОГЊИШТУ ЗАКЛИЊАЛИ И ИСПОВЕДАЛИ,
ШТО ЈЕ СМАТРАНО ЈЕДНАКИМ КАО ДА СУ ЗАКЛЕТВУ УЧИНИЛИ
САМОМ БОГУ У ХРАМУ. ТИОБИЧАЈИ СВЕДОЧЕ ДА ЈЕ
КУЋНО ОГЊИШТЕ СВЕТО МЕСТО НАЈВИШЕГ РАНГА.
УКАЗИВАЛАМУ СЕ СВАКА ВРСТА ПОШТОВАЊА.
ОГЊИШТЕ СЕ НИЈЕ СМЕЛО СРУШИТИ ИЛИ ОШТЕТИТИ.
НЕ СМЕ СЕ ПСОВАТИ, НИ ПЉУНУТИ ИЛИ БИЛО КАКО ОБЕШЧАСТИТИ. ОГЊИШТЕ НЕ СМЕ ДА ДОЂЕ У ДОДИР СА БИЛО КАКВОМ НЕЧИСТОЋОМ,
НИ ТИ ДА СЕ ДОТАКНЕ НОГОМ.
ПОСТОЈАЛА ЈЕ ЗАБРАНА ТРУДНИМ ЖЕНАМА ДА ГА ЧИСТЕ.
НЕ ПРИЛАЗИ МУ СЕ НЕУМИВЕН.
У ЊЕМУ СЕ НЕ ЛОЖИ ВАТРА ОД ДРВЕТА ИЗ ВОДЕНИЦЕ ИЛИ РАЗРУШЕНЕ БОГОМОЉЕ, ЈЕР ИВАТРА МОРА БИТИ ЧИСТА.
ПРВО ПОТПАЉИВАЊЕ ОГЊИШТА СЕ ОБАВЉАЛО ЧИСТОМ ВАТРОМ.
ОНА ЈЕ ДОБИЈЕНА ПРЕНОШЕЊЕМ ИЗ ОГЊИШТА СТАРИЈЕ КУЋЕ, ИЛИ ПОСЕБНИМ РИТУАЛОМ КОЈИМ СЕ ПАЛИСВЕТА, ТЗВ. ДРВНА ВАТРА – КРЕСАЊЕМ КРЕМЕНА, ИЛИ ТРЉАЊЕМ ШТАПА.
СМАТРАЛО СЕ ДА СЕ НА ОГЊИШТУ ОКУПЉАЈУ ДОМАЋИ ДУХОВИ,
ДУШЕ ПОКОЈНИКА И ПРЕДАКА КОЈИ УТИЧУ НА
ПЛОДНОСТ, ЗДРАВЉЕ И УКУПАН НАПРЕДАК ЗАЈЕДНИЦЕ.
ОГЊИШТУ СЕ ОДАЈЕ ПОШТОВАЊЕ
КАО ДА ПРЕДАК ЈЕСТЕ И ФИЗИЧКИ НА ТОМ МЕСТУ.
–
КАДА СЕ НЕКО ОГРЕШИО О ПОРОДИЦУ И ЗБОГ ТОГА ОТЕРАН ИЗ КУЋЕ,
ОНДА СЕ ГОВРИЛО ДА ЈЕ ПРОТЕРАН СА ОГЊИШТА.
КОД СВИХ СЛОВЕНСКИХ НАРОДА ПОСТОЈИ ПРЕДСТАВА О МИТСКОМ ПРЕТКУ, СТАРЦУ, ДЕДИ, КОЈИ ЖИВИ КРАЈ ОГЊИШТА.
КУЋНИ ДЕДА ЈЕ ЧЕСТО НА ОГЊИШТУ ФИЗИЧКИПРЕДСТАВЉАН ИДОЛОМ.
КАДА МУ СЕ ПРИНОСИЛО ЈЕЛО И ПИЋЕ КАЗИВАЛО СЕ
„АЈДЕ ДЕДО ДА ВЕЧЕРАМО“, ЧИМЕ СЕ УИСТИНУ НА ГОЗБУ
ПОЗИВАО ОБОЖЕН МИТСКИ ПРЕДАК.
–
НАД ОГЊИШТЕМ, КАО ЊЕГОВ САСТАВНИ ДЕО, ВИСЕ ВЕРИГЕ.
У СИМБОЛИЧКОМ СМИСЛУ ОНЕ СПАЈАЈУ ЦЕНТАР КУЋЕ СА НЕБОМ.
–
ОГЊИШТЕ ЈЕ СИМБОЛ И РОДНЕ ГРУДЕ.
ОДНОС ПРЕМА ЊЕМУ УКЉУЧУЈЕ ИСТОВРЕМЕНО
И РЕЛИГИЈСКО И НАЦИОНАЛНО ОСЕЋАЊЕ.
–
СВЕТОВИД, ОДНОСНО ВИД
ЈЕЗАШТИТНИКОГЊИШТА (КУЋЕ) И ОТАЏБИНЕ (ЗЕМЉЕ).
пук. Раде Рајић
IMG_3134

Драган Симовић: О ПОСЛЕДЊЕМ СВЕТОМ РАТУ НА МИДГАРД-ЗЕМЉИ


Човечанство се убрзано креће ка властитом самоуништењу.

Светле силе више не владају човечанством.

Тама је преузела сву власт над свеколиким људским родом.

Све расе, сви родови, сви народи, сва племена ташто и гордо служе Црнобогу и његовим мрачним војскама.

Више нема ниједног слободног ни рода, ни народа, ни племена!

На Мидгарду је потпуни мрак.

Најмрачнија ноћ без свитања.

Оваквих ноћи је бивало и раније на Мидгарду.

Мидгард је више пута до сада бивао потпуно унишатаван.

Но, мене одавно мучи једно питање: шта пробуђене, освешћене и божанске душе траже више овде на Мидгард-Земљи, кад Мидгард-Земљом, гле! тисућлећима и еонима владају најмрачније силе?

Зар ово већ нисмо и видели и доживели толико пута раније?!

Последњи пут то бејаше пре стотину и осам векова.

Зашто смо поново, с тим и таквим искуством, дошли овамо?!

Зар само стога да бисмо све оно грозно и ужасно из минулих еона поново доживели?!

До скора се и надах и веровах, да ће се човечанство пробудити и освестити у последњи час, те да ће се избавити гмазовског робства, али, сад и видим и схватам, да је то немогуће!

Немогуће, јер људски род овакав какав јесте, нема одвећ ни снаге ни моћи за тако што.

Човечанство је разорено и уништено изнутра.

Човечанско тело је труло.

Човечански дух је мртав.

Спасиће се само мањина, само ретки посвећеници Белог Србства.

Свако спрам себе, свако сам за себе и, можда, свако у свом звезданом јату.

Погледајте широм отворених очију свуда око себе.

Сви народи, попут дивљих крволочних звери, завијају и кличу у славу Црнобога.

Сви народи су – Црнобог и његове мрачне војске!

Остала је још само Русија – древна и света Родина Белих Срба који се још зову и Русима – Расенима, Рашанима!

У времену које ће убрзо доћи, Расени – Бели Срби биће, напросто, приморани да крену у свеопшти и потпуни свети рат, у свети рат за коначно и потпуно уништење свеколике гамади и погани на Мидгарду.

Ако Русија не крене у свети, свеопшти и путпуни рат до коначног уништења људског измета, онда ће најкрволочнија Звер прогласити своју победу на Мидгард-Земљи за све будуће еоне.

Драган Симовић: Лирски записи из звездане будућности


Природа није више изван нас, у спољноме свету, већ дубоко у нама.

Природа је само у нама, у нашем срцу, у нашој души, у нашем суштаству.

Све је у спољноме свету загађено, затровано и уништено.

Свуда је у спољноме свету: туга, патња, чемер, беда и јад.

Спољна Природа је сасма огрубела и уништена, баш као што су и наша спољна, физичка и видљива тела, постала безлична и трулежна.

Ми се узносимо на више космичке и божанске ступњеве Постања и Присуства.

Све оно што је ниско, мора отпасти од нас.

Јер, да бисмо се узнели на више ступњеве, мораћемо да одбацимо све оно што је на ниским ступњевима, све оно што нас вуче надоле.

Такав је Закон Творчевог Узношења.

А тај Закон гласи: да би Нешто Ново могло да се роди, Нешто Старо ће морати да умре.

Све што умире, и треба да умире; све што се рађа, и треба да се рађа!

НИКАДА НЕ ГЛЕДАЈТЕ НА ОНО СТАРО ШТО ГУБИТЕ, ВЕЋ, ПРЕВАСХОДНО, НА ОНО НОВО ШТО ДОБИЈАТЕ; ЈЕР, ДА НИЈЕ ГУБИТКА, НЕ БИ НИ ДОБИТКА БИЛО!

Не гледајте на Спољну Природу која умире, но се усредсредите на Унутарњу Природу која васкрсава, која се изнова рађа, у нама и кроз нас!

Спољна Природа – то је Спољни Човек на умору.

Спрам Спољног Човека је и Спољна Природа.

Златно Сварогово доба јесте Доба Новог Унутарњег Човека и Нове Унутарње Приророде, Нове Унутарње Васељене.

Драган Симовић: ЗВЕЗДАНИ ХРАМ БЕЛИХ СРБА


Dragan-Simović-2

Нико не може бити поробљен, све док самога себе не пороби изнутра.

Сваком спољном поробљавању, човека или народа, претходи унутарње поробљавање.

Поробљавање ума, поробљавање душе, поробљавање срца, поробљавање духа, и поробљавање свести.

Ви, словесни и самосвесни Срби, будите будни и, бдијте над собом!

Нико вас не може поробити, ако ви сами не желите бити поробљени!

Слободни сте онолико, колико (будни!) сневате слободу!

 

Све су свете књиге произишле из Сваргиних КолоРуна, које су писали и рисали СрбУри, чувари Великих Тајни, у Звезданом Храму, на Пупку СрбИрије.

Велике Тајне Богова, преузете из Акаше, рисане су ужареним огњилом-пером, на танким буковим и храствовим плочама.

Плоче су потом премазивање врелим пчелињим воском, и чуване у каменој ризници подно Звезданог Храма.

 

У Летописима Акаше, записано је: У деветом веку Великог Кола Сварога, у седмој години Малог Кола Перуна, а од трећег месеца СтриБога до деветог месеца ДаждБога, посвећени СрбУри, чувари Великих Тајни Богова, на Свет и пред Род изнеше Свету Књигу Сваргиних КолоРуна, што јесте и бива Света Књига наших Звезданих Предака, који се, на беломе ветру, на Бели Пупак СрбИрије низведоше, и Звездани Храм подигоше у Славу Богова и Предака.

(Они који после нас буду дошли, одгонетнуће, верујем и знам, у којему су веку, и у којој години, настале Сваргине КолоРуне.)

Верица Стојиљковић: Као…….


Као звер, што људи знају да гоне

Пред зору, пре сунца, пре светла,

Кад душа спава на пољима белим;

По киши  кад су трагови видни;

На извору  коме жедна стигне;

Испод цветова што љуби погледом;

По гранама дрвећа где одмор тражи;

Под облацима на којима лети;

Иза дуге где стално пролази…

 

 

Као звер, што људи знају да гоне

И она је гоњена људском похлепом;

Она, будна на своме бранику стоји,

Одолева, бежи, скрива се и склања

Пред људима  – прогонитељима;

Склања се да не би на црту им стала

И снагу своју употребити морала

Јер – људи су то – за добро створени,

Но –  још то нису  – спознали!

Жива, она много пре, но што

На њу ко ловци пођосте!

И знала, какви ћете бити – пре вас!

Љуби она много  вас и штити

Вас –  од самих вас!

Прогледајте једном већ!

Шта сте у  времену стали!?

Неће она – на вас – воли вас,

Ал не дирајте је – њу-  што

Тече из Извора  од Постања!

Пламен Вечни, сјај  Почетка

У њој живи и сања!

Љубав је то –  мили моји!

Од ње су сва Сазвежђа, Сунца

Са ове и свих других страна – настала!

 

Драган Симовић: Песма Божје Љубави


Божја Љубав све исцељује,

све васкрсава,

све изнова рађа.

Све што је Божја Љубав створила,

гле!

то остаје за сва времена,

за све векове,

 за све еоне,

за све вечности.

Божја Љубав је изнад свега:

изнад свих енергија,

свих дејстава,

свих суштина и суштастава,

свих закона.

У Божјој Љубави је и Почетак и Свршетак,

 иако нема ни Почетка ни Свршетка!

Постоји само Оно што Јесте и Бива.

А све што Јесте и Бива –

то, уистини, Јесте и Бива!

 

Драган Симовић: Рад је само оно што с љубављу радите и у чему попут Бога уживате!


Најсавршенији облик стваралачког рада – не само на Земљи, већ у свеоликој Васељени – одвија се без икаквог напора.

То је оно што су древни ведсрбски посвећеници говорили, да најсавшенији рад происходи из ПОЉА НЕ-РАДА.

Рад без напора, без муке јесте једини рад који се вреднује у свим духовним и божанским пространствима.

То је рад на себи, на својим вишим – душевним, духовним и божанским телима.

Што се човек више мучи око неког рада, тиме тај рад бива све мање вредан и битан за његово биће и суштаство.

Узрок нашег тешког рада и мукотрпног живота јесте наш излазак из Божјега Суштаства, из Поља Божје Свести.

Што смо даље од Божјега Суштаства, од Поља Творчеве Свести, то наш живот бива све тежи, све болнији, све мучнији, све бесмисленији.

Тада нам је све у животу мука и невоља, патња и боли.

Под утицајем јудео-хришћанства, Срби су, у последњем тисућлећу, постали трпељив и мученички народ у сваком виду.

Тешко и мучно раде, и дуго трпе.

Дуго трпе, све и свакога!

Овај нараштај Срба мора посве да промени, да изокрене и преокрене, ту умну и духовну матрицу која је Србству наметнута од гмазовских освајача пре много векова.

Мора то да учини како зарад себе, тако и зарад оних што ће после нас доћи.

За будуће Србе – а то ће бити многа тисућлећа Белих Звезданих Срба – све ће на Мидгарду бити песма, лепота, дивота и радост, од стваралачког рада до самог начина живљења.

Упамтите: рад је само оно што с љубављу радите и у чему попут Бога уживате!

Сима Пандуровић: Време


Ја видим, ти си најлепше јединство

Свих мојих снова од њиног постања;

На лицу твоме још сија детињство,

У очима један сетан зрак сазнања.

 

 

Свих погледа ти си једна светла жижа,

Свих жеља мета варљива и сјајна;

Ипак, ниси једном но другоме ближа,

И остајеш чиста и тиха, к’о тајна.

 

 

Поред људских срца ти пролазиш холо,

Без страсти, и мирна, не знајући ишта

О томе да често пати ко те вол’о,

Сем милости твоје да не тражи ништа.

 

 

Ти си у мају свог живота цветног,

А мај је диван и без сунца жарка;

Теби љубав људска сред живота срећног

Не треба, изгледа као пуста варка.

 

 

Али кад туга године порасте,

Кад прође младост, лепота и цвеће,

Пријатељи лажни кад оду, к’о ласте

Што се дому своме никад вратит’ неће;

 

 

Кад уздаха дугих подигне се плима,

Кад ти око ташта задовољства прозре,

У души твојој кад застуди зима,

Једна ће мис’о у теби да дозре,

 

 

Велика, тужна мис’о, моје драго:

Да треба да нам све буде свеједно,

Да нам је овде још једино благо

Кад за нас куца бедно срце једно.

 

 

Тад ће твоје срце закуцати јаче,

Као час позни када поноћ пада,

Брујећи као да тужи и плаче

Ко зна да л’ ће когод чути га и тада!

 

 

Анђелко Заблаћански: Позна љубав


О, зашто, зашто смо се, драга, срели –
Кад јесен ми се цинично већ смеје,
А теби цветају багреми бели
И мајско сунце што их мило греје?

 

 

О, зашто гледасмо се заносно, дуго
И да ли у твом оку жеље видех,
Или моја вечна, а најлепша туго –
Од сопствених сасвим обневидех?

 

 

О, зашто не прођох поред тебе, драга
Без речи и хвале за те очи сјајне,
За косе к`о свила, уста дивље блага,
И зашто пожелех твоје страсти тајне?

 

 

Зашто ти не рекох: иди, још си млада,
Свако ново лето тек ће да те буди,
А мени да носи пуно крило јада
И срце што уме само још да жуди?

 

 

Зашто се усудих да росу окусим –
Да миришем руже у твојим недрима,
Кад пахуље снега у коси ја носим
И не умем да те делим са другима?