Тамо негде иза свега,

у дубинама оностраних светова,

сазвежђа и звезданих јата,

рађа се, гле!

Велика Душа –

Душа од пречисте Светлости:

Љубави, Милости и Милине.

Та Велика Душа

јесте и бива

Мајка Свих Душа,

Мајка-Душа

свих бића суштих

рођених из Љубави

Богова и Богиња.

Драгану Симовићу, Песнику-Пророку,
који битише у свим светима
које је изнедрила Вечна Потка.
Једино га нема у српским читанкама,
које образују потоња покољења.
…Ваљда – што Песник у њих не може да стане…

 

 

Ветро, планинска мајко!
Дај ми шачицу Воде
На ужарен језик
Да остружем застој
На нерву мог живота!

 

Ох, ми мушки!
Због очију двојеиме-жене
За-певао сам војничку дивљину
У овом вучјем пределу
Тражио и нашао исечке љубави

 

Тражи цело пут-ниче!
Све испод тога утрњује руке
Не-дај да твој живот
Неко други нацрта
Постаћеш безуба кончина!

 

Ветро, планинска мајко!
Вода подиже моју ледену појаву
Упрту у дуги дуги штап
Успред крваво-набубрелих очију
Нестаде зид од успављивача
Oпет сам брз и узимам пар слободних воља

Убише суштину

и непролазност се изгуви

пред најездом обичности

и симболима грехоте

 

 

чедност забранише

нудећи лудост новог сјаја

а душе сахранише

пред ноге измишљених идола

 

 

о љубави певају

највећи крадљивци осећања

иако не знају

да љубав није реч већ поступак

прећутно нуђење доброте

и посебно стање духа

 

 

и куд овај пут води

кад безочно сваку наду гасе

тражећи суштину

у вечности трена

а не у трену вечности

нераскидивом трену вечности

 

 

Књиге Сунчевих ратника…
Витештво је у бити србскога гена.
Имали смо и имамо много редова, чувара светога знања.
У рату, ратници не рађају се. Вазда када је мир бивао, ратник је своју сабљу оштрио, тело кротио, мисли сређивао. Кад је благостање, уму се даје на знање да се лукавство на немушти језик припрема.
Косовско поље, пуно божура црвених…
Туда пролазили редови Црвенога змаја…Леђа чували реду-Змајева. Само да прати се описано, по говору предано.
Витезови Соларнога реда, Чувари Копља Светог Ђорђа…и ини јунаци…
А Валкире-Косовке девојке…Које као Виле не беху створене да гледају у сјај и обећања због лепоте, него преда се.
Уздајући се у своја знања…
Историја није мајка знања, него сазнања ко смо били. Ко треба да будемо, и чему да тежимо….
У здрављу били!
Све има свога реда…
Ништа се не да прескочити…
А Белога Србства преко воде жедне превести – НЕ БИВА!!!

Боже, кад помислим само, колико сам дивотних душа упознао у младости, а које више не обитавају у овоме свету!

Кад год се присетим неке од тих песничких и вилењачких душа, ја им пошаљем најлепше мисли и осећаје, ма где да боравиле у овоме трену вечности.

Данас се, док сипи јесења киша сипуља – иако је пролеће одавно дошло, присетих једне од тих дивотних, лучезарних и тананих душа.

Присетих се Милице Ћ., из Погледи понад Ариља, која је пре десетак лета напустила овај свет.

Милица је била сестра мог врлог пријатеља и друга из младости.

Али, она је, у исти мах, била и моја сестра.

Тако сам је осећао и прихватао, а и она је мене на исти начин осећала и прихватала – као својега брата.

Јер, расна Србкиња јесте увек сестра!

Карактеристике, душевне и духовне одлике, те најлепше врлине расне Србкиње јесу сестринство.

Архетип расне Србкиње – то је архетип сестре у оном најдивотнијем и најчеднијем праисконом значењу.

Ако Србкиња није сестра, онда није ни Србкиња, није ништа!

Србкиња је свима сестра, чак и својему мужу.

Најплеменитија, најузвишенија и најчеститија осећања Србкиње – то је сестринска љубав.

Србкиња није рођена да буде љубавница.

Може да буде и то, али то онда није њена права природа.

Милица бејаше једна од најлепших девојака у Ариљу, права горска вила – када би се лети купала – на пенушавим слаповима, буковима и вировима Рзава.

Но, њена лепота извираше из дубина срца и душе, из унутарње доброте и чедности.

И поред такве вилинске лепоте, она је све време остала штићена и чувана својом унутарњом добротом и чистотом.

Нису је спопадали момци, нису јој добацивали на корзоу, а скоро да јој се нису ни удварали.

Она је увек била и остајала своја: у дискотеци, на вашару…

Чак су је и они необразовани и неосвешћени доживљавали као посебну, као чудесну, као своју.

Волела је поезију, музику, уметност и природу.

Вазда би ме дочекивала и испраћала као род најрођенији.

У дому њених родитеља, ја сам се осећао као у својему дому.

Могао сам ту остати колико ми је воља, свеједно да ли имао или немао новца.

Новац се уопште није спомињао.

А увек га је бивало довољно, за све.

Нигде, ни у једном тако малом месту, нисам срео толико несебичних, племенитих и господствених душа као у Ариљу!

Ариље ћу памтити по доброти, племенитости и несебичности његових житеља.

Такво бар бејаше Ариље у последњој четвртини прошлога века.

Ваљда је и данас такво.

Кад год бих се из њиховог дома враћао својему дому, Милица би ми спремила нешто хране за пута и, узгред би, неприметно, ставила по неку новчаницу у мој џеп.

Кад сам једном приликом то приметио, она се само насмеја и једва чујно прошапутала:

Нека ти се нађе!

Знам ја како ви песници живите.

И наш последњи растанак, једног сунчаног и топлог мартовског дана, на аутобуској станици у Ариљу, био је попут свих ранијих.

Пошто смо се већ испоздрављали, и док сам улазио у аутобус, она ми добаци пуну кесу пецива, а у кеси, гле! и –  новац за карту до Београда – што сам тек доцније приметио.

Чекала је да крене аутобус, а онда је све време махала попут праисконе Србкиње…

Само три месеца после овог сусрета, Милица је, изненада, напустила овај свет.

Покосила ју је галопирајућа туберкулоза.

Нико од њених није знао да болује, а, можда, ни она сама није знала.

Имала је педесет и седам година.

По Миличиној смрти, отишао још само једаред у Ариље.

Седео сам дуго, у неком сневајућем стању, на слаповима и буковима Рзава, присећајући се Милице, присећајући се свих оних дивотних душа које сам давно негда упознао.

У једном трену сам осетио и схватио, да је ово мој последњи долазак у Ариље, те да се једна књига живота једног животног тока заувек затворила, и духом-у-духу послала међу звезде и сунца…

Без поезије у најширем значењу, без уметности и унутарње лепоте, овај би свет био најружнији и најодвратнији међу свим световима.

Јер, тада у овоме свету ни љубави не би било!

Зато што се љубав рађа из лепоте, као што се и лепота рађа из љубави.

Кад ме нешто незнано откуд тишти и притиска на души, кад ме стеже и гуши у прсима, кад не знам више, да ли сам жив или мртав, тада само песма, само уметност, само унутарња лепота може да ме васкрсне, подигне и усправи.

Али, и буквално!

Како сам живео и опстајао у овоме свету, то само Бог Благи зна!

Ако би мене неко питао – ја не бих умео да му одговорим!

Када би неке вишње силе протерале поезију, уметност и лепоту из овога света, тада би се овде рађале само наказе без душе из најмрачнијих светова.

Раскршће си брига
одмориште птица селица
последњи лист сена у стогу успомена
најмилија књига у јесењој ноћи
реци – ја ћу доћи

узећу чежњу твоју
у пупољку росе твоје косе
расплешћу у сан тек кад забели дан
кад сву снагу моју узму задњи петли
и кад ти око засветли

остаће мирис тек
радознале таме – тебе саме
бестидне светлости јутра и опет сутра
и тако цео век док је дана и ноћи
реци – опет ћу доћи.