Има нешто твоје
што са мном зелени
што расте и цвета
пупи и семени

 

Имa нешто твоје
што са мном времени
само мени дато
што траје и пени

 

Има нешто твоје
што буја у мени
што пева и плени
што шуми и шапће
што са мном вилени

 

Има нешто твоје
од тебе ка мени
блиско а далеко
од вене ка вени
има нешто твоје
што кликће у мени

 

Има нешто твоје
док смо били млади
снови су нам лепи
наде велике
а жеље нескромне

 

Има нешто твоје
како време одмиче
слике се мењају
кад се две судбине
љубављу спајају

 

Има нешто твоје
бриге немаштина
љубав раснују
па од страсти
само крпице остају

 

Има нешто твоје
cнови се распрше
нада се покида
све је мање љубави
а више закрпа

 

Има нешто твоје
док се задња нит не одмота
и од снова остану
само крпице живота

 

Сунчев ратник зна, да је незнање, необразовање, неузрастање у Духу и Свести највећи грех и злочин.

Онај који не ради посвећенички на себи, у стицању духовних и божанских знања, чини велик злочин, како према потомцима тако и пртема прецима.

Незнање је грех и злочин!

То су од Праискони знали Бели Срби.

Срби који остају у незнању, у необразовању и у духовном неузрастању, сами себе, свесно или несвесно, исписују из Србске Божанске Књиге Живота.

Бели Србин није Бели Србин само по крви, већ, пре свега, по Божанском Духу, по Свесности и Свести.

Залуд некоме србски ген, ако изабере да живи и преживљава у тамници незнања!

После кратког времена, избледеће у њему и посве ишчилети србски ген и, он ће убрзо бити никоји и ничији и свачији – више туђи него свој!

Необразовани, непросвећени и неосвешћени живе попут скотова у грабежи и отимачини.

Што је неко на нижем ступњу духовног и божанског развоја, он је све алавији, све грамзивији, све више везан за материју; он само граби, пљачка, отима и краде до бесвести, до лудила, до самоуништења.

Људи ниског духовног и божанског развоја, гле! бивају највећи паразити, готовани, дембели.

Зато су древни Бели Ури рекли и у звезданим књигама записали: незнање је највећи грех и злочин!

Помисли само, колико нас неба чека

Негде тамо, високо, дубоко, и

Близу и далеко

Колико ће шумети листови разних боја

Нашег дрвећа многобројног

Тамо негде и близу и далеко

О колико ће ветрова свирати међу

Врховима планинским, блиским и далеким

И колико ће вила водених нама певати

Песме прастарих времена и блиских

И далеких

Колико ће птица пролетети над нама

Негде овде и негде тамо

О колико ће крила  под грањем шумети

О колико ће искри воде од

Сунца запламтети и колико ће звезда

Нас на путеве испратити и дочекати

Колико ће, пута руке се испреплетати

Над цветовима безкрајне љубави

Колико ће имена наша пута, на табли

Се срцем исписати овде и тамо негде

И близу и далеко

И колико снова се одсањати

Заједничких заталасаних одјецима

Гласова  душа наших

О колико, о колико ће трнових ружица

Румених исцветати на пољима бројним

Нашим душама вајаним

О лепоте радости ходања

По травама смарагдним

Животима блиским и далеким, а нашим!

Помисли само!

Пре стотину и осам векова, на Белом Пупку СрбИрије, васпостављен је Соларни Ред Сварогових сунчевих ратника и ратница.

Значи, истовремено са сунчевим ратницима постоје и сунчеве ратнице.

Постоје у Вишњим световима, у Акаши, у Небеској Белој Србији.

Зато што су у Белих Срба, потомака Звездане Расе, човечице (жене) биле посве равноправне са мушкарцима у свему и на свим пољима Постања и Стварања.

По једном предању Белих Ура, постоји Свети Завет сунчевих ратника и ратница, а по том Завету, на самом почетку, пре стотину и осам векова, заветовали су се сунчеви ратници са сунчевим ратницама, да се само, и искључиво, жене и удају и између себе.

Да постоји само соларни брак сунчевих ратника и ратница.

Сваки сунчев ратник на свом овостраном и оностраном унутарњем путовању трага за СВОЈОМ сунчевом ратницом, као што и свака сунчева ратница трага само за СВОЈИМ сунчевим ратником.

Нити ће се сунчев ратник оженити другом женом све док не нађе своју ратницу, нити ће се сунчева ратница удати за другог мушкарца све док не нађе свога ратника.

Они трагају једно за другим све док се не пронађу, а знају и верују, да се морају пронаћи, будући да за сунчеве ратнике и ратнице не постоје никакве препреке у Васељени, између овостраних и оностраних, видљивих и невидљивих светова.

Њихова узајамна љубав је толико силна и моћна, да их обострано привлачи и усмерава преко многих сазвежђа и звезданих јата.

Ако нема сна о савршенству, онда нема ни савршенства.

Савршенство је вечити сан сунчевог ратника.

Сунчев ратник вечно снева, машта и размишља о савршенству.

То је његов унутарњи пут који води кроз средиште срца.

Живот сунчевог ратника јесте непрестана унутарња молитва, непрестана благодарна песма Извору Живота.

Начела сунчевог ратника јесу: љубав, лепота, истина, верност, част, племенитост, неустрашивост.

То је његов како овострани тако и онострани пут посвећења.

Он не одступа од тог пута.

Чак и да зна, да ће погинути на том путу – он не одступа!

Јер, нема смрти за онога ко путује овим путем.

Смрт је за њега само звездани пролаз.

Кроз смрт се васкрсава и изнова рађа на још вишем ступњу Постања и Стварања.

Зато у сунчевог ратника нема страха од смрти.

Он гледа у лице смрти, са осмехом и презиром.

И сама смрт се плаши сусрета са сунчевим ратником.

Зато што у сусрету са сунчевим ратником она губи све моћи своје.

Сунчев ратник може и да призива смрт, али ће смрт вазда бежати од њега.

Из страха од понижења!

Сунчев ратник је онај ко је победио не само страх од смрти, већ и саму смрт.

1. 

   Сунчев ратник –

   заступник Бога Сварога.

   Вазда побеђује себе,…

   и кад прах додирне,

   он га подигне.

   Васкрсава и кад срце крвари,

   јер живот дарује тада другима.

   Он је мит живљења,

   предмет историје који усмерава…

   Да исправно се

   на истину погледа.

 

Сунчев ратник вечно путује кроз властито срце, водећи – без престанка и предаха, и, из трена у трен – свети рат за љубав, светлост и живот са сврхом и смислом.

Љубављу побеђује мржњу; светлошћу побеђује таму; животом побеђује смрт!

Своје непријатеље нити прогони, нити мучи, нити убија, већ их чаролијом сунчевог ратника, чаролијом свога Оца Сварога: из мржње уводи у љубав, из таме у светлост, из смрти у живот – у живот са сврхом и смислом, у живот без почетка и свршетка!

Када не буде више песме

ни мога стиха о теби

када се не роди Сунце

и птице не полете

када потоци не зажуборе

и ветар не прохуји са виса

кад нестане Месеца

и ноћи

кад цвет не процвета

када нестане и мене

остаће сећања

и речи љубави

за тебе исписане.

(посвећено мојој животној сапутници)

Кроз разне светове сам путовао,
не би ли пронашао љубав,
са којом би делио вечност.

Сада, ко би то могао знати,
да се она могла крити управо овде,
у овој умирућој, и толико
тамној Васељени.

Та искра светлости и доброте у њој,
јесте оно што ме је привукло,
и сада знам да – она је та!

Гле, и она је овде залутала
тражећи љубав;
пристала је да путујемо заједно
кроз вечност,
јер и она сада зна да – ја сам тај!