КА БОЉЕМ СВЕТУ – Дејвид Мијат


landscape_104-wallpaper-1440x900

Наш свет се уништава без размишљања и то уништавање ће се наставити уколико се нешто не учини.

Лако је разумети зашто су ствари такве какве јесу; зашто се земља од које зависи наш опстанак и здравље уништава; зашто се милиони и милиони стоке узгајају за клање; зашто милиони људи гладују или живе у сиромаштву или су угњетени; зашто милиони људи сваки дан трпе понижења, поткрадање и насиље; зашто се десетине хиљада живих бића уништава свакодневно; зашто сваке године изумире по неколико врста живих бића; зашто море, реке, брда, долине, земља и ваздух постају све загађенији штетним отпатцима нашег друштва.

Ове све је тако због наше похлепе, себичности, недостатка поштовања и разумевања за природу, за друге људе и за праву сврху наших живота. Тако ми који живимо на западу гајимо милионе животиња за клање да би нахранили своју непотребну свакодневну жељу за месом, а за здрав живот није уопште потребно јести толико меса. Тако људи широм свијета, у намери да стекну богатство, углед, моћ или луксуз, свађају се варају и краду.

Тако људи све брже јуре около у све већем броју аутомобила по све већем броју путева у потрази за непотребном забавом, доколичарским активностима или беспотребним послом којим покушавају да обезбеде још више непотребног луксуза. Тако све више шлепера оптерећује већ претрпане путеве да би доставило све више беспотребне робе. И тако они који немају много су завидни и желе више, па се наставља процес беспотребног нагомилавања.

Људи су постали вирус који се раширио по Земљи и чини је болесном.

Тако сада имамо да је урбаним и руралним развојем, као и прављењем путева у Енглеској уништена природа и изгубљена плодна земља по површини већа него што је површина Велса.

У журби за стицањем непотребних ствари, за остварење својих интереса, заборавили смо да да зависимо од природе и да је наша сврха у животу да користимо свој разум и своје предности као људска бића да би остварили већи степен хармоније са природом и космосом.

Укратко, заборавили смо, или никада нисмо ни знали, своју људскост. Противно је разуму да је овај свијет овакав какав јесте, са очигледном поделом између милиона људи који једва преживљавају и оних милиона људи који живе свој живот окружени потрошачким добрима. Већина оних који живе у развијеном свету, окружени претераним богатством, са распусним потрошачким навикама, уствари нису ни срећни нити задовољни. Против сваког разума је да настављамо уништавање своје родне земље и живота који зависе од те земље. Против сваког разума је да настављамо да наносимо патњу другим људима и осталим бићима који деле ову планету са нама.

Да би повратили своју људскост, да би чак почели да изражавамо своју људскост, морамо обуздати своје жеље, своју жељу за луксузом, за удобношћу, за непотребна материјална добра. Морамо дозволити разуму, а не осећањима, да нас нама управља. Морамо да следимо и да покушавамо применити племените идеје. То значи да морамо гледати на ствари изнад својих сопствених интереса, својих жеља, својих осећања, својих веровања и идеја.

Морамо се издићи да би сагледали своје мјесто у природи икосмосу, да би видели како смо повезани са другим људима, са природом и космосом.

Наше место у природи

Човека чини његов разум, могућност да размишља и да ради у складу са тим, тачније да ради поштено, правично и часно. Човека чини способност да разумно ступа у контакт са другима, да користи моћ говора, да користи речи, слике и звуке да би обавестио друге, да би пренио своја искуства, знања, да би приказао вештине и традицију. Изнад свега човека чини тежња да промени себе на боље, тежња која се заснива на знању и разумевању. То остварујемо користећи своју вољу да изменимо своје понашање, начин живота, осећања, па и своје мисли.

Разум нам налаже да закључимо да смо ми, као врста, еволуирали у ово што јесмо. Ми смо постепено усвајали своје људске способности. Ми смо еволуирали у различите народе са различитим културама и начинима живота. Значи постоји разлика међу расама у оквиру људске врсте, као и код других животињских врста на овој планети.

Разум нас наводи да закључимо да треба чувати и тражити начине да се заштити и повећа шароликост живота, јер оваква разноликост изражава природу, заправо управо та разноликост и јесте природа која се одражава у живим бићима ове планете.

Разум нас наводи да закључимо да је наша планета једна од неколико у сунчевом систему, да је Сунце једно од милиона звезда наше галаксије, а да је наша галаксија једна од милиона галаксија у космосу.

Разум нас наводи да закључимо да треба тежити да формирамо заједнице, друштвена уређења као начин заједничког живота, где разум и људскост владају. То значи да овакве заједнице треба да се одржавају на људскости и разуму, а не на похлепи, жељи за зарадом и жаљи за богаћењем. Разум нам говори да ове нове заједнице треба да чине људи који који ограничавају своје жеље и тиме поштују природу, друге људе и живот уопште. Људи у таквим разумним, људским заједницама тежили би једноставном начину живота, знали би да су непотребна материјална добра и жеља за таквим добрима која нису неопходна за пристојан живот ограничавајући за нашу људскост. Таква добра и такве жеље су створили и одржавају данашњи ужасан, нељудски и неразуман начин живота.

Народна култура са својим космичким моралом је начин живота који тежи да створи, на човечан, разуман и частан начин, нови тип друштва које изражава и нашу човечност и жељу природе да еволуирамо даље ка складу са природом и са самим космосом.

David Myatt (Дејвид Мијат)

Ирена:Прилагођавање анђела…


379877_343112399039202_204840666199710_1571543_1629151448_n

Давно је рука обрадила
Материјализовала знак
Пркосећи времену
Одолевајући
Носећи истину
Ни сва чуда
Бришући просторно
Прошлост
Нису успели
Стајао је
Знак-Коловрат
Тачка пресека
Сједињења
Постојања
И свега суштинског
Што је у бити исто
Али различитог наелектрисања
Рађање-умирање
Љубав-мржња
Радост-туга
Исти новчић
Различитих наличја
Многи су се огрешили
Опекли
Самоуништили
Сагорели
Од самога знака
Ал ношен муњама
Светлошћу одабран
Громовима милован
Један Србин
Изабран
Сишао је на тле
Да поново покрене точак
Живота
Обележи нови век
Он није живео
Њега је живот
Одабрао да створи
Нови век
И гле чуда
Сви смо у мислима
Његовим

Драган Симовић: Дрво Живота на Белом Пупку СрбИрије


  

Моћне и несагледне шуме,

и зелен-плаветно небо,

у Пурпурном Прстену Стриборије,

подно звезде Ирије.

Звоне кедри као кристални звончићи

на струнама белих ветрова,

што јуре, сустижу и престижу, гле! –

 беле и румене облаке у трку,

над зеленим пољима у даљини

што из тишине праскозорја

 пут Кола Лучезарног, са ждралима белим,

узлећу!

СрбИрија – Света Земља Белих ВедСрба.

Србска Ирија, Србски Ириј –

Небо Сварога,

Сварунов Рај!

Народ шума и светих гајева.

Народ Тајни Белих Богова.

А тамо негде, иза пространства

титрајуће празнине

и нестварног сневајућег сна –

Дрво Живота,

што до облака сеже,

насред Ирија,

на пропланку ждралова,

подно снежних врхова

 и звезданих јата!

ИЗАЂИ НА БОЈЕ ЈЕСЕНИ – Јагода А Маринковић


sterntaler-1635654_640
У овој пурпуној даљини
на другој страни срца
силазе одјеци звезданих млека
дуго дуго ме неко чека

Мислила сам да ћу заборавити
тебе и себе у наручју очаја
овде у болгласној тишини
пребирам бисерсузе празнини

У преливу се боје
са јесењом тугом боре
изађи на боје јесени
из несигурности небодира

Небо гледај без страха
дајем те жељи обиђи
ову предрагу пасторалу
наших давних дана

Још ћу ти покоју мисао послати
па ћу се вирводом повући
као ономатопеја тиха
из песме о ветру са брега

У безначајности као
лист у шуми храстовој и
нота у малој ноћној музици
не претпостављам да се кајеш

Опет видим да знаш
док подилазиш како се обраћаш
и постављаш ми знакове које
на путу нико не поштује

А ти кад те запитају
како живиш и где је мост
нашег болног спајања
не стиди се им рећи ко си

Буди поука неискуснима
а они су се занети љубави
добро намучиле белосвило
изађи поново на боје јесени

 

Тимочка Бела Вила: Кршим се…


IMG_20170414_141239

Кршим се…

Под кораком стење у камење се

ломи. Материја у камен

набијена, ствара одрон.

Попећу се, на највише

планине, врхове,…

Видите!Лакоћа хода, савлада висине!

Путеве далеке….

Залуд тежили ако смо ниско… у

очима својим.

Зато преносим се, не слушам

тело.Издржати може,истрпети се да

ако сврха постоји…Многи успели

зашто не ја!

Док стојим тако при врху, небо-земља

границе нема. Гледаћу у свакога. Коме

се глава усправи, тај – Зна! Коме глава

погнута, тај-Покушава! Ал се труди да

се буди и разбуди…

У телу времена, тренутку невремена

да прогледа,…Душу себи поклања и

понор свога срца догради…

Није време неВреме ако се

опази,очима другчијим. Кад се

доступно нуди,када се окупљају

бесловесни у једну тачку.

Знак је…

Да крене се стазом,неког горњег

пута.Не пита се, само се креће.

Зов,…ехо-наших почетака…

Ваздух када је гушћи био,када је

човек висине руком дохватио… а

теже дисао… Грудима тескобе

победио…

Аманет оставили…

Предсказали…

Време-неВреме, траг у неТрагу, љубав

закључану, децу отуђену, човека

   разграђеног, поплаве и суше….

         Све је то-За спас наше душе!

Драган Симовић: Ноћи дуже од века


Кад сагледам свој живот од доласка на овај свет до данас, све то, уистини, бејаше само један сан који сам будан сневао.

Све је нестварно, варљиво и пролазно на овоме свету, и све је само сан.

Живео сам живот вилењака месечара који вазда у сутоне вечерње певаше своје умилне песме уз звездану лиру и ветрове гајде.

После свега што је било и прошло, могу да кажем, да сам живео само онда када сам срцем и душом љубио, и када бејах заљубљен у своје драгане, у своје виле и богиње, заљубљен као нико на свету.

Све је нетрагом нестало као магла и дим на ветру, а од свега, гле! остаде само љубав која ми често задаваше боли, и због које сам, тужан и сетан, пробдео многе бесане ноћи – ноћи дуже од века!

Светлана Рајковић: Силином воли


Није силан онај што се сили,
На туђем прагу, на туђој ораници,
Нити онај што силином збори,
А, ни онај што силину љуби
Погану је у сјај увија,
И, беседи као бесна гуја!Силином се само воли,
Само љубав подарује,
Силином се чедо чува,
Од ала, од нељуди,
Од страшних двојезичара.

Силином мач откивај,
Не дај пузавцу отровном да бане,
Орлове силином поздрављај,
Нека ти сиње камење бране.

Стазе оне што у шуму воде,
Што маслачке уцвале броје,
Згази сваку силином неба,
Корак нека зло отера,
Нека дрхти, нека се боје,
Језичаре, од силине твоје.

Силан буди када Прецима имена изговараш,
Силином изусти,
Нека језа стресе сваког цара,
Нека беже, издишу и клече,
Нека моле, кукају и јече,
Време јесте да им круне оду,
Под мора плава,
Под дубоку воду.

Силином мајку и оца грли,
Силином добар у добру буди,
На далеко о смелости твојој нека се збори,
Силно љуби,
Још силније воли.

Коментар Оране Свамиле: Последња се битка, кажу, на нашем небу већ извојевала


  1. Последња се битка, кажу,
    На нашем небу већ извојевала
    Но овде се у Истини још
    није сасвим пресликала….
    али боји се полако
    небо и поље светло и
    знамење се већ наше покренуло
    раскаменило се, устало,
    Да – доста је заиста било само
    Гледања – нека се распе
    Снага и моћ
    Прва и последња
    Истина а то је Правда
    од … Створитеља
    Нека се изврши борба
    У свима и свему
    Запис плочица Храста
    Обасјаће Васељену
    У једном једином трену….

    ИРЕНИН КОМЕНТАР НА ОРАНИН КОМЕНТАР

    1. Горњи светови ратовали,…успех начинили.

      Чекају нас да се усаобразимо

      са таласом новим.

      Наши војсковође су битке одавно одиграли,

      знали они технику војевања…

      поставка војника према своме звезданом чувару.

      Живи били, Орана!

      Да се реч Ваша преслика!

 

Драгана Бела Србкиња из Приједора: Видјели су како прелијепе виле излазе из ријеке Сане…


Драги пјесниче, моја свекрва је родом из села Расавци, негдје око 12 км од Приједора.
У Приједор су дошли кад је њој било отприлике 7-8 година, и то баш крај ријеке Сане!
Много прича постоји везано за нашу ријеку, па и та прича о вилама.
О томе би се могло тако много добрих прича записати, свекрва је причала да је недалеко од њихове куће живјела једна жена муслиманка која, прича се, свашта је знала.
Наводно она је призивала или шта већ виле и многи, а и моја свекрва, су видјели како виле, много њих (свака је имала другачију боју хаљине, а то се све нешто прелијева и још неки детаљи које сам заборавила), излазе из ријеке, прелазе путић некако полулебдећи (оне ходају али тако као да земљу не додирују), и иду у правцу куће те жене. Одатле се знала пјесма и музика чути, али нико из комшилука није се смио усудити да провири кроз прозор.
Има и још једна прича коју је причала. Један дио пута уз ријеку су многи избјегавали!
Људи ходају и одједном, тежина на ножним зглобовима, уз то, јасно се чује звекет ланаца, људи не могу ништа опипати, а осјећају тежину на чланцима и звекећу корачајући, то траје један дио пута и престане.
Свекрва ми није ту да је још понешто што заборавих о вилама испитам.
Искрено, ја их нисам гледала и не знам баш како да пишем о њима, али покушаћу!
Свако добро, Роде мој!

Коментар Оране Свамиле: Мислим да нас Бог све воли и не замера нам ништа


Најпре желим да кажем о твојој песми и о твоме знању нешто. Ту изрекнеш, Драгане, оно што ја дубоко осећам уистини, али нисам способна да то искажем речима. Најближе могуће, једноставно, рекао си Истину. Мислим да нас Бог све воли и не замера нам ништа – ми смо ти  који чинимо овако и онако, нестамени, променљиви, –  а он нас…гледа…

гледа шта све радимо, чиме се служимо.. и све што то више радимо у омају /како то кажеш/ улазимо – омаја је у ствари лавиринт – наш сопствени – само што човек то не види наравно…понекад ко зна колико воде протече да човек види да је у ствари омају правио… а можда и никада у овоме животу…

мени се чини да сам тражила увек да неко ми покже….. да каже ..ето иди тамо….јер сам мислила да сам од Бога далеко и да треба ко зна шта радити да би му био ближе.

У ствари, увек када га у срцу потражиш – он се огласи…и ту је изгледа – стално!

Наравно, ми на овој планети не живимо сами и наравно да утичемо и примамо утицаје…е, ту се може десити погрешка свакоме од нас…а у том случају оно што је најважније је наше просто, добро срце.