Боже, кад помислим само, колико сам дивотних душа упознао у младости, а које више не обитавају у овоме свету!
Кад год се присетим неке од тих песничких и вилењачких душа, ја им пошаљем најлепше мисли и осећаје, ма где да боравиле у овоме трену вечности.
Данас се, док сипи јесења киша сипуља – иако је пролеће одавно дошло, присетих једне од тих дивотних, лучезарних и тананих душа.
Присетих се Милице Ћ., из Погледи понад Ариља, која је пре десетак лета напустила овај свет.
Милица је била сестра мог врлог пријатеља и друга из младости.
Али, она је, у исти мах, била и моја сестра.
Тако сам је осећао и прихватао, а и она је мене на исти начин осећала и прихватала – као својега брата.
Јер, расна Србкиња јесте увек сестра!
Карактеристике, душевне и духовне одлике, те најлепше врлине расне Србкиње јесу сестринство.
Архетип расне Србкиње – то је архетип сестре у оном најдивотнијем и најчеднијем праисконом значењу.
Ако Србкиња није сестра, онда није ни Србкиња, није ништа!
Србкиња је свима сестра, чак и својему мужу.
Најплеменитија, најузвишенија и најчеститија осећања Србкиње – то је сестринска љубав.
Србкиња није рођена да буде љубавница.
Може да буде и то, али то онда није њена права природа.
Милица бејаше једна од најлепших девојака у Ариљу, права горска вила – када би се лети купала – на пенушавим слаповима, буковима и вировима Рзава.
Но, њена лепота извираше из дубина срца и душе, из унутарње доброте и чедности.
И поред такве вилинске лепоте, она је све време остала штићена и чувана својом унутарњом добротом и чистотом.
Нису је спопадали момци, нису јој добацивали на корзоу, а скоро да јој се нису ни удварали.
Она је увек била и остајала своја: у дискотеци, на вашару…
Чак су је и они необразовани и неосвешћени доживљавали као посебну, као чудесну, као своју.
Волела је поезију, музику, уметност и природу.
Вазда би ме дочекивала и испраћала као род најрођенији.
У дому њених родитеља, ја сам се осећао као у својему дому.
Могао сам ту остати колико ми је воља, свеједно да ли имао или немао новца.
Новац се уопште није спомињао.
А увек га је бивало довољно, за све.
Нигде, ни у једном тако малом месту, нисам срео толико несебичних, племенитих и господствених душа као у Ариљу!
Ариље ћу памтити по доброти, племенитости и несебичности његових житеља.
Такво бар бејаше Ариље у последњој четвртини прошлога века.
Ваљда је и данас такво.
Кад год бих се из њиховог дома враћао својему дому, Милица би ми спремила нешто хране за пута и, узгред би, неприметно, ставила по неку новчаницу у мој џеп.
Кад сам једном приликом то приметио, она се само насмеја и једва чујно прошапутала:
Нека ти се нађе!
Знам ја како ви песници живите.
И наш последњи растанак, једног сунчаног и топлог мартовског дана, на аутобуској станици у Ариљу, био је попут свих ранијих.
Пошто смо се већ испоздрављали, и док сам улазио у аутобус, она ми добаци пуну кесу пецива, а у кеси, гле! и – новац за карту до Београда – што сам тек доцније приметио.
Чекала је да крене аутобус, а онда је све време махала попут праисконе Србкиње…
Само три месеца после овог сусрета, Милица је, изненада, напустила овај свет.
Покосила ју је галопирајућа туберкулоза.
Нико од њених није знао да болује, а, можда, ни она сама није знала.
Имала је педесет и седам година.
По Миличиној смрти, отишао још само једаред у Ариље.
Седео сам дуго, у неком сневајућем стању, на слаповима и буковима Рзава, присећајући се Милице, присећајући се свих оних дивотних душа које сам давно негда упознао.
У једном трену сам осетио и схватио, да је ово мој последњи долазак у Ариље, те да се једна књига живота једног животног тока заувек затворила, и духом-у-духу послала међу звезде и сунца…
