Пост је уздржавање од употребе табуисаног животињског меса као и уопште месних и млечних производа у нарочите дане и у одређено време. По ритуалним обредима о покладама може се закључити да пост настаје тако што животиње у одређене дане или у временским периодима постају сеновите, па се због тога њихово месо не употребљава за исхрану у то време. Др Веселин Чајкановић (1881.-1946.) у својој књизи „О магији и религији“ наводи нам више примера „народног“ – нецрквеног или „случајног“ поста који води порекло из времена пре примања хришћанства. То су постови везани за вучји култ (мратиначки и савиначки пост), затим пост везан за смртне случајеве, као и пост неколико дана пред славу.
Према многобројним хроничарима Стари Словени прослављали су своје празнике уз богате гозбе. Познат је обичај да се на сахранама једе и пије „покојнику за душу“, слично је и на славама где се такође обилно једе и пије. Један од примера нецрквеног поста је пост који је упражњаван дан пред славу без обзира да ли је она мрсна или посна. Обичај се негде сачувао до данашњих дана. Слава је празник предака наслеђен из старих времена и уздржавање од конзумирања табуисаног животињског меса пред славу спроводи се из истог разлога као и уздржавање од јела и пића када је покојник у кући. Душа покојника, после смрти па до спаљивања или покопа, има слободу кретања – може бити свуда око нас, као и душе предака које се у одређеним годишњим периодима могу наћи у облику разних животиња (дани посвећени коњима, воловима, кокошкама, мишевима, змијама…). Такве животиње називане су „сеновитим“, а осим животиња постоје и сеновите биљке, па је могуће да је забрана конзумирања могла важити не само за одређену животињску већ и за биљну храну. Уздржавањем од употребе табуисане хране спречавамо да у себе унесемо туђу душу која се може налазити у животињи или биљци.
Прехришћанску улогу поста прихватила је црква, дала му другачије значење, изменила га, временски продужила, прилагодивши га својим ригорозним прописима и верским начелима. За време строгог поста нису се употребљавали месо, јаја, млеко, млечни производи, чак и риба и уље од рибе. Свештеници верују да се постом – оскудном исхраном душе верника чисте.
По хришћанским схватањима пост се не односи само на храну. Он се огледа и у телесном уздржавању и ограничавању људских страсти, пожуда, весеља и других уживања, да би се „спасла душа“. Ова врста поста настала је по библијском учењу да је људска душа божја (небеска), а његово тело ђаволско (земаљско). Пост је не само божја заповест, него и божански начин живота по речима Св. Симеона Солунског:
„Бог не потребује хране, пост нас приближава анђелима, који не једу, нити пију, пост укроћује тело да би душа живела, док угађање телу – убија душу“.
Обичном словенском човеку овакво тумачење поста било је страно. Кратки, једнодневни постови, са потпуном другачијим значењем од хришћанског постајали су у народу још од старих времена. Међутим, црква је инсистирала на дуготрајним – исцрпљујућим постовима покушавајући да на све могуће начине наметне народу законе нове религије. Схвативши да народ неће добровољно прихватити хришћански пост црква преко властеле намеће низ казни за непоштовање њених правила. За наметање поста посебно је била заинтересована владајућа каста, јер је пост (по хришћанским теолозима) био одлично средство за контролу народа:
„Како, међутим, пост дејствује у нашем друштвеном животу? Он читав град и читав народ чини послушним утишавајући метеж…“
„Друга беседа о посту“ Свети Василије Велики (око 329–379. год.)
У Пољској Болеслав Храбри (967-1025.) доноси закон да свако ко не пости буде кажњен избијањем зуба. За веће преступе црквених правила кажњавало се сакаћењем. Убрзо, незадовољство због оштрих казни доводи до устанка у којем је са једне стране било свештенство и властела, а са друге и староверни и покрштен народ.
У Чешкој Бржетислав Први (1037-1055.), на иницијативу бискупа, уводи новчане казне за оне који не посте али и прогонство за оне који не желе да прихвате црквене законе. Осим непошћења кажњава се и рад за време црквених празника, сахрањивање или спаљивање покојника по шумама и пољима, као и пијанство по крчмама и пијацама. Незадовољство законима изазива побуну у којој су убијена и (по неким тврдњама) жртвована боговима бискупова браћа али не и сам бискуп који је раније побегао из Чешке. Иако сурове, методе Бржетислава Првог нису имале много успеха. 1092. на престо долази Бржетислав Други који се још суровије обрачунава са старославним становништвом. Осим казни за оне који не посте, Бржетислав Други објављује рат свим старим обичајима, а новина коју је увео било је спаљивање словенских светих гајева.
У Мађарској декрет краља Владислава доноси оштре казне за оне који не посте, не одлазе у цркве или уопште не славе црквене празнике. Батињање непослушних, уз новчане казне, био је уобичајан начин кажњавања оних који не прихватају законе нове религије. На удару се највише нашло старославно словенско становништво.
У Русији за непоштовање поста и других црквених правила плаћала се новчана казна али свештенство тиме није било задовољно па је тражена, уз батињање и сакаћење, чак и смртна казна. Кнез Владимир прихвата пооштравање закона али касније због економских разлога и честих побуна враћа новчану казну. У Новгороду (слично као у Пољској) због оштрих црквених закона долази до побуне у којој је са једне стране свештенство и властела, а са друге народ.
Средином средњег века одбојност и отпор према посту и наметању закона нове религије били су широко распрострањени у свим словенским земљама. Сматрало се да је пост неприродан начин умртвљавања тела својствен највише монасима – мисионарима. Народ је веровао да су монаси због поста и пасивног начина живота посебно подложни деловању злих сила. Уздржавање од људских уживања, страсти, пића, јела и весеља, без неког прихватљивог разлога (смрт, празници посвећени прецима и др.), а све због „спасења душе“ није било разумљиво словенском човеку и није могао да прихвати нове неприродне законе, иако су долазили од владара лично. Батињање, избијање зуба, сакаћење одсецањем носева, ушију и других делова тела, новчане казне, убиства и прогони били су довољан аргумент да хришћански пост после више векова отпора ипак буде свеприхваћен и поштован.
Литература:
Библија, Свето писмо старог и Новог завета. Ваљево: Глас цркве, 2007
Влаховић, П. Обичаји, веровања и празноверице народа Југославије. Београд: Бигз, 1972.
Ловмјањски, Х. Религија Словена. Београд: Словограф, 1996.
Кулишић, Ш.Пантелић, Н. Петровић, П.Ж. Српски митолошки речник. Београд: Нолит, 1970.
Раденковић, С. Толстој, С.М. Словенска митологија – енциклопедијски речник. Београд: Zepter world book, 2001.
Чајкановић, В. О магији и религији. Београд: Просвета Баштина, 1985.
Аутор текста УРС „Старославци“
