Стриборија.
Северија.
Земља Бога Стрибора.
Са дванаест прстена дејствених
опасана Родина Белих Срба,
под вечитим снегом и ледом.
Плаветним и љубичастим снегом,
зеленим и руменим ледом,
у Праскозорје Сварога.
Три Луне Лучезарне
на пурпурном обзорју
подно Вечерњаче.
Подно Ладине Звезде
Разјаснице.
И бели ветри Стриборови,
што стрижу, вију, хује и шуморе
кроз кедре и модре борове вите,
над несагледном земљом
што је утонула
у сне и тишину.
Светлост што леска и зрцали се,
титра и трепери
понад снежних поља;
Светлост Стриборије
што се распршује свеудиљ,
што сипи, слапи и ромиња
подно Три Луне Лучезарне
у Пурпурном Прстену
Вечерњаче.
Прасак бреза
и сетан рсак јасика
у Праскозорје Сварога,
када су вагре рујане и румене,
пурпурно-плаветне и љубичасто-малинове,
и када нас греју огњила и кресила
плавет-зеленог леда
у Дивот-Колоплету
Сварге Сварунове.
Стриборија.
Северија.
Земља Бога Стрибора.
Иза Ноћи Сварогове.
У Јутро Поновног,
а тајинственог и тајносаног,
Рођења Света.
Није сасвим тачно …. да треба човеку да буде свеједно…
Садашњи тренутак није пун, aкo га не живиш како ваља –
/ ако дођем у стање, да ми је све свеједно …а то значи да би свако, себи, требао да буде довољан – јер шта ће му ишта??????. неће бити ни радости…. ако оно што желиш …дође – а ипак се нешто жели…
Ионако је свеједно – то није тачно!
Ја не осећам тако а верујем ни многи други – или не разумем – ја то видим као равнодушност – а ту љубави нема… а када љубави нема… то је с м р т вечна…