Једнота је Лепота

Данас је последњи дан 2024-те године овог века. Овај дан нам, као и сваки други, пружа много, много прилика да откривамо тајне вечног живота и да га смерамо у правцу највеће радости и среће.

Данас је и дивна прилика да потпуно пустимо узде укрућеном и, од погрешних знања, заробљеном уму, и да се растрчимо светлом стваралачком стазом. Убрзајмо трк и достигнимо надсветлосну брзину. Истрчимо до обале Вечности коју непрекидно запљускује и проширује Безкрај.

Седнимо усправне кичме на погодно место у положај расцветалог лотоса. Осетимо како нам елемент ветар, издах Творца, доноси духовне молекуле диметилтриптамина. У тиховању, врхунском стваралаштву, отворимо латице тајинствене жлезде епифизе и пустимо да се у њој духовни молекули претачу у материјалне. Осетимо и видимо, видимо и осетимо, да се ти молекули налазе у свему и да певају заносне праисконе песме првојезиком света.

Данас је, такође, диван дан, а и сваки други, да помогнемо Творцу у остварењу Његовог Плана слањем, из срца, енергије љубави и саосећања, енергије Свеспасења: Нека васцела творевина складно расте и нека се складно развија. И нека све буде спашено и савршено, по Норми Творца.

Владан Пантелић

Фото: Бели лотоси; Википедија

Не умем те од прашине састављати,
болне су ми руке, а очи се сиве.
Оне ме још једино нису издале,
али хоће са годинама, мајко.
.
Не умем те од празнине грлити,
нежно ти се узбити уз груди и продисати,
продисати, и од чежње те осмислити.
Осмишени само за живот моле,
продиши, пред звездом се смести
и послужи се мојим животом.
.
Не умем те од смрти раставити,
нежно те привући ка души и загрлити.
Па кад смрт пред олтаром сине,
и узвикне име твоје, слагати,
слагати, како се другим именом зовеш.
.
Не умем ти живот подарити,
зажмурити и уместо тебе упловити,
упловити у сан без свитања,
тамо срећни не залазе.
.
Не умем те са другима заменити,
твоје очи, моје бисерне луке покрећу.
У теби свемир застане,
и тихим те гласом дозива,
дозива, и моли да се мени вратиш.
.
Не умем те лагати,
тај свемир што ти песму казује,
мојом душом говори.
Заспиш ли и јако затвориш очи,
осетићеш мирисе моје смрти,
смрти, која те поново рађа.

Фото: Фототека Србског Журнала

Блудно гледам твоју богородицу свету,
што мирише ко гробови у цвету,
па ме је стид да живим.

Нада мном мирише у облацима сивим
шума твоја фрушка,
од тамјана кадионица сребрних.

И док звезде гаси ветар липа
ја се смрти дивим.
Она ми се чини једина чиста
и поносна судбина мушка.

А икона се блиста.
И ко румене очи,
вино што бела рука точи,
задиру ми у груди дојке беле,
са ранама сред врха нага
Богородице твоје.

Једине драге пред којом клечим,
јер на њој не могу ни моје
блудне горке очи невеселе
да оставе трага.

Фото: Манастир Раваница; Википедија

Боже, не можеш да не видиш ту патњу.
Боже, не можеш да не видиш то страдање.
И да не видиш то сиротињско срце,
безгласне сузе у кобни час, дрхтање.
.
Одвећ, у муклим ноћима, плачем,
протрнуо сав у једноличном болу,
и муклим речима, тихим, те молим,
не заборави, горко, тешку судбину моју.
.
Ја снова немам ни јуче, а ни данас.
Ја осећам само безуман очај, бол.
Крстим се, у полумраку глуве собе
и у куту влажном љуљам непребол.
.
Ја нигде ослонца, ја никог, ја нигде.
Ја нигде никог, већ тебе Боже тражим.
Не ударај одвећ, дај ми Твога сјаја,
да смрскани живот Тим сјајем оснажим.

Фото: Фототека Србског Журнала

Они што робују дању
Ни ноћу не налазе сна.
Не сећа се човек
Онога што би хтео,
Него кроз језу ћелија
И ноћ,
Тамне маказе шкрипе
И сабласна одела кроје.
Од мог живота ништа није моје.
Немир у коме дрхтим
Једино је што оста – неки сати туку! –
А све остало поста
Тек мала, стара прича
О јагњету и вуку.
Само кад зора свиће – ко зна процесе тела! –
Ко неко врело пиће
Што заноси и крепи,
Кратак сан потече, и занос неразумљив:
Да су сва чуда и тајне без имена и знака,
Истине без сведока,
У мени сачуване.
И још, покаткад, док спавам.
Дође дах далеких мора,
Топла чилима, воћа,
И раскоши непознате.

Фото: Море; Википедија

Дрхте тополе на прагу мог села,
Јер јаук грана голих нико не чује,
Само даљина клета и невесела
Сваки удар бола на груд дочекује.

Чујем лишће шуми, а позна је јесен;
То плачу тополе млaдости ране,
А као да још јуче ту сам занесен
Пио мирис ноћи пре него што сване.

А сад бих сећању да стишам кораке
И ништа не питам врхове топола;
Док не познам давно урезане знаке
Невешто ћу крити жучи свога бола.

Али како проћи поред шумне страже,
Кад ће сваки шум ми душу да расточи,
А тополе срцу свашта ће да траже,
И крај њих кад прођем засузиће очи.

Морам, морам проћи док дрхте тополе,
Док даљина видик сасвим не замути;
Морам да се вратим под те гране голе,
Јер више не умем чак ни да их слутим.

Фото: Тополе; Википедија

Жеља ми је да прошетам Мостаром.
Да се над оним старим мостом
надвијем као ластавица.
Нека ме понесе мирис бехара…
.
За тај трен лепоте, вреди живети..
Нека после паднем као заставица.
Понеће ме лахор нежни, неретвански…
Нећу се опирати, ја ћу да га следим.
.
Откинуће срце из ока сузу,
Не само једну, више, много више…
Док Мостар и ја будемо делили тугу,
За оним прошлим и за оним „Никад више!“
.
Нечија ће рука на небу да испише
Да смо се волелели у песмама,
Мостар и ја,
Да смо се волели у сновима
Мостар и ја…
.
И да сад долазим и да никад више
Неће се калдрмом туга котрљати.
Да ће само јесен обарати лишће…
И да ће јасмин мирисати
и кад снег замирише.. Ето мене..

Фото: Мостар; Википедија

Покривај ме молитвама,милуј ме сузама.
Додирни ми кожу белим ружама.
Дозволи ми да направим окрет у нашим душама.
Усмери ме у свом смеру,поврати ми у безвремену љубав веру.
Помози ми да сагорим жељу.
Милуј ме нежним мислима ,обрадуј ме ненаписаним писмима.
Безгласно ми шапући тихо,своју тајну да не чује нико.
Тек толико да осетим-ко сам ;
Да се једном сетим.
Не дај ми да се прошлости својој светим,
она ми брани да у будућност летим.
Садашњост ми саплиће,као да ми грешке у корацима сабира…
Живот нови живим ,а прошли хоће своје ноте да свира…
Молитве твоје нека ме покривају и покажу ми пут у правцу мира.

Фото: Беле руже; Википедија

Ви памтите –
Ви, наравно, све памтите –
Како сам стајао
Крај зида поред вас,
И себе, како у тој соби пламтите,
У лице ми бацајући
Свој љутит, оштар глас.

Говорили сте
Да сте свега сити
И да ја само
За скандале знам,
Да морате свом послу верни бити,
А ја у блато
Нека срљам сам.

Вољена!
Нисте ви волели мене!
Ни слутили да усред света тог
Као коњ, бео од властите пене,
Јахача носим неумољивог!
Слутили нисте
Да сред мрачне шуме,
У том животу којим бура коси,
Зато се мучим ја, што не разумем,
Куд нас збивање неумитно носи.

Лицем уз лице
Не види се лице.
Велико се види тек на одстојању.
Кад море притисну вихори и тмице,
Лађа је тад у јадном стању.

Земља је – лађа!
Но кормилар нови
Одједном је ка новој слави
Њу усмерио, и сад плови
У праву буру, вихор прави.

Ко од нас мирно на палуби дише
И ко још на њој не куне и пада?
Мало је таквих, што, кад брод се њише,
У искусној им души спокој влада.

Тада
Кроз урлик непогода,
Но свестан дејства те олује,
Ја сам сишао на дно брода,
Да не гледам тај свет што бљује.

То дно беше
Руска крчма наша.
Да не патим за неким бићем,
Хтео сам,
Сагнут изнад чаша,
Димом да трујем се и пићем.

Вољена!
Задавах вам муке.
Очима уморним
Где је туга сјала
Гледасте моје пјане бруке
И како страдам од скандала.

Ви нисте знали
Да сред мрачне шуме,
У том животу којим бура коси,
Зато се мучим ја, што не разумем
Куд нас збивање неумитно носи.

Године прођоше.
Нова је дубина
У мисли мојој и у моме жару.
Ја кликћем с чашом празничнога вина:
Слава и хвала кормилару!

Данас ме мучи
Осећање нежно:
Сетих се вашег умора и јада.
И желим да вам
Кажем неизбежно
Какав сам био,
А какав сам сада!

Вољена!
Дивно је што могу рећи:
Избегох неповратни пад.
Сапутник ватрен, понајжешћи,
У земљи Совјета сам сад.

Нисам онакав
Какав бејах тада.
Не бих више био
Јад и мука ваша.
За стегом слободе
И светлога рада
Кренуо бих чак и до Ламанша.

Опростите…
Знам: и ви сте сад друга
И с мужем који
Озбиљност је сама,
Не требају вам тај наш јад и туга,
Нимало нисам
Ја потребан вама.

Живите тако
Стремећи све даље,
Док вас штити ваш кров обновљени,
Сећа вас се увек
И поздрав вам шаље
Ваш познаник

•Превео Никола Бертолино

(На данашњи дан, 1925. године отишао је С, Јесењин на страну лица, у 30-тој години)

Фото: Јесењин и Исидора Данкан, трагична љубав; Википедија

Србе одликује Крсна Слава, и три лепа празника: Детињци, Материце и Очеви – Оци.

Деца на дан Материца везују мајке које се праве невеште, као не знају шта деца, то, раде, па се „чуде“, што децу, посебно, весели. И, наравно, да би се мајке „одрешиле“, треба да се „откупе“ дајући поклоне:: колаче, бомбоне, чарапе, књиге, играчке, понешто од оног што дете највише воли.

Ово обичајно везивање деце, мајки и очева, у Срба, има широко значење. То су присне везе у породици, међу рођацима и суседима јер, везују се и деца, мајке и очеви и у непосредном окружењу, „комшилуку“, што је посебно необично.

На овај, тако оригиналан начин, потврђују се љубав, мир, пријатељство, слога и вера, дужно поштовање између деце и родитеља, самих супружника, мајке и оца. „Ево, ми се волимо и треба да се волимо!“ као да „говори“ овај лепи србски обичај.  

А сам смисао везивања деце, мајки и очева – што мало ко зна јер се, много што шта лепог, доброг и корисног губи пред којекаквим новотаријама- треба потражити у одавно изгубљеној речи “ВРВ”, од које потиче реч ВРВЦА односно ВРПЦА – сетмо се ПУПЧАНЕ ВРПЦЕ па ће смисао одмах синути, и биће јасно.

Раније  био  је обичај и да мајка удатој кћери на дан Материца односе торту  и поклон хаљину на пр ,а зету  кошуљу,  ,или је кћер са мужем долазила код родитеља на вечеру за Материце и добијала дар.

СРЕЋНЕ МАТЕРИЦЕ

(Драгомир Антонић-етнолог)

-слободна интерпретација текста Бобе Михића–

Извор- интернет страница Сокобања- фото Телеграф