Опет те нисам послушао, Оче.
Кренуо сам за њима.
Трчао сам за њима.
Али их нисам сустигао.
.
Опет су ме раниле звери
Од милоште зване – људи.
Како ниједном да ми промаше срце,
Кад су већ промашили своје животе?
.
Опет су ме повредила моја добра дела.
Јер сам заборавио да се
На овој земљи не броје.
Да је плата за овакве на небесима.
.
Опет си ме тражио.
Иако сам ја тај који је бежао.
И кад си ме нашао, ниси се љутио,
Чистио си ме од блата.
.
Опет си ме тешио
На грудима, на раменима,
Из руку Твојих водом ме појио,
Док су капале сузе горког покајања.
.
Опет си ме подигао,
Из јаруге, из јаме пропасти
Узнео на Гору Васанску,
На плећа своја.
.
Тек тад су се окренули
Они које сам силно желео,
Не да виде своје грешке,
Већ да ме сметну с Твог пута.
.
Опет те нисам послушао, Оче.
Жалио сам за њима, молио се за њих.
А Ти си ми превијао ране и
Без прекора услишио молитве.

Фото: Фототека Србског Журнала

Фото: Срна у трку; Википедија

Сећаш ли се децембарске ноћи
и плетива снежног око моје главе?
Плео си ми косе свежином што јаре,
уздасима топио пахуље, нестварне лепоте.
Покиснуше косе ко угарак црне,
дадох се у бег путем, погубљене срне.

Пловидба
равничарском реком.
Без вртлога. Мирно и
снажно.
Али река задје у планине.
Сузи се, набуја. Планине притисну.
.
Са околних брда сјуре се потоци.
Разиграни. У долину. У реку.
Сурвавање потока направи вртлог.
Нема обала да се ухвати.
.
Вртложи хаос у дубинама.
Дуго, јако, препуно.
Богатство живљења носи.
Хаос који је вртлог празнине.
.
Унутарњи хаос је варка.
Вртлог из којег се жели изаћи,
а упало се некада.
Вртлог хаоса који је мир живота.

Вртим се у круг. Расцветано двориште.
Белотић.

Фото; Вртлог; Википедија

Далеко, далеко, поглед иде…
Далеко у наш топлички крај.
Далеко где се брда провиде,
И где се васионе виде.
Тамо где су топличке пирамиде,
Где су извори воде,
Где Јастребац грли нашу долину,
Где небо покрива милину.
Тамо где је Бог створио лепоте целину.
Далеко, далеко поглед иде…
Далеко у наш топлички крај,
Тамо где змајеви живе
А девојке им се диве.
Тамо где се виле рађају,
а момци их гледају.
Далеко, далеко, поглед иде…
Далеко у наш топлички крај.
Тамо где су јунаке мајке рађале,
Где су се светиње ослобађале,
Где су наши преци огњишта градили,
И све урадили да би смо ми живели
Далеко, далеко поглед иде…
Далеко у наш Топлички крај.
Где је души смирај,
Где је срцу доживљај,
Где је сваки наш удисај и издисај,
Где нам је осмех и јецај,
Где је земаљски рај.
Далеко, далеко поглед иде..
Далеко у наш Топлички крај…
Питам се да ли ће нам дати опроштај!?

Фото: Топлички крај; Википедија

Зидови собе
јесу ли моја граница?
.
Низови речи
јесу ли моји пријатељи?
.
Ужарено дрво
је ли топлота моја?
.
Или су видици и небеса без краја
путеви моји,
душе блиске и одувек знане
дружба моја,
а топлота
Љубав у срцу што Живот ми даје.

Фото: Фототека Србског Журнала

Живот Витеза праисконог кружи јер познаје Ветар
И познаје Земљу – брда стамена од неба одваљена
Познаје Воду од Творца по сварожници спуштену
Он зна да много захвата из мозга када ради рукама
И не жели да угледава себе на високом таласу зла

Талас зла ако га има спаја са таласом плана живота
Ради умом усмерен на склад левог и десног мозга
Строго и будно пази да не буде навучен на сенке
Тежи да пренесе свима дубок увид-мир унутарњи
Његов Звук када је у дејству пробада век и одбрану

Витез праискони познаје Ватру – у катани је носи
Познаје и носи Етар и Потку у кораку и плетеници
Не носи и нема у себи паука од жудње распојасаног
Његови дани и ноћи нису бледи танки и шкргутави
Устаје у рану зору и жури да стигне дугу једнојку.

Када се лаконого врати у свету Тијанију унутарњу
Поздрави се са Људом Каменом Биљком и Зверком
Овај простор чисти екран његове унутарње визије
Неизгужване ноћи пуне га певом птица и зрикаваца
Опуштен и испуњен лакашно сушт из нектара вади

Фото: Ведски витез; Википедија

Имаш слободу кад имаш птице.
Имаш слободу кад дишеш ваздух,
.
онај исти као кад био си дете.
Имаш слободу кад имаш реч,
.
своју, од корена до неба.
Имаш слободу кад се смејеш
.
и знаш и смеш да се смејеш.
Имаш слободу кад видиш сунце
на истоку.
.
Имаш слободу кад своју душу
ставиш на изложбу и поносиш се.
/.
Имаш, имаш слободу кад ходаш
и знаш да ти се корак чује
и нико ти неће стати на пут
и отети ти срце.
.
Имаш слободу кад певаш
а глас пушта речи твог искона и свуда јечи.
.
Имаш слободу кад си сигуран да птица лети
до краја свог пута и нико неће да је спречи
да слети на гнездо и да опет полети.
.
Звер слободу не зна, она вреба.
Човек руке пружа и осваја слободу.

Фото: Фб страница – 𝐍𝐐𝐄李

Сећам се жене
што ми рече
хоћу љубав да ти дам.
Даћу ти рањиве груди,
прамен косе,..
читав мој свет ватри,
даћу ти своју песму,
љубав моја да те прати.

Даћу ти прошлост мога града,
даћу ти тргове наше
и божуре плаве росе.
Улицу и башту моју.
Траве мога детињства и
све моје кораке босе.

Даћу ти мирис цвећа
и читаву ливаду росе.
Даћу ти руже
што твоје име носе.

Даћу ти бунар
и увек свежу воду.
Даћу ти љубав
као самоме Богу.

Даћу ти усне
да их носиш,
кроз све светове твоје.

Даћу ти руке да
нас увек загрљајем споје.
Даћу ти срце
да га имаш,
у све векове моје,
да пронађеш ритам
и укуцаш у срце твоје.

Даћу ти сва моја лица,
нежна и мека,
која знају да воле,
без имало греха,
где има поноса и
за тебе смеха.

Даћу ти Месец,
нека ти из њега ноћ капље.
Даћу ти ноћ себе,
да имаш нешто,
за твоје вене.
Реку нежних ћутања
и све моје тајне.
Да не носиш никакво бреме.

Даћу ти грудву снега
са нашега плавог брега.
Белу брезу босу.
Најстаријег вина.
Даћу ти и своју седу косу.

Фото: Фототека Србског Журнала

Отворих очи.
Погледом прошетах
По осунчаној соби

Драгом лицу поред мене
Нечујно зажелих
Добро јутро

Још један дан
У љубавном заносу

Осећам бол
Превелике нежности

Крварим драге воље
Само да њему буде боље

Полако му се привлачим
Да му не реметим снове
Док се срећна
Врпољим око њега

Чујем га
Како ме нежно зове.

Фото: Фототека Србског Журнала

Чему ме учиш?
Да истрчим на планину,
погледам на све четири стране?
У облак да ускочим, небом запловим?
Дном мора да ходим,
у језеро његово да зароним?
.
Ох!
Срце жури, трчим да га стигнем!
.
Чему ме учиш?
Ухватих стрелу у лету!
Пољубих руне
на њој писане!
Сећам се, пламом си их урезао
Познајем твоје пламено оруђе,
у шуми прави кругове.

Фото:Фототека Србског Журнала