Био је то строг, али добар и правичан човек. Никоме није нажао учинио, али никога није ни штедео. Себе понајмање. Војници су га волели и плашили га се. Сви су веровали у њега.Борба на Словцу била је жестока. Аустријанци су засипали челиком сваку стопу земље. Људи су гинули као мушице. Неизвесност и дуге борбе, већ су били почели да замарају људе. Једно после подне, мајор Ковачевић дође међу војнике и сувим гласом проговори:

– Потребна је једна патрола да иде и извиди непријатељски ров. Треба кренути чим падне ноћ.

За вођу патроле био је одређен каплар Будимир Давидовић. Он је изишао из балканског рата као прекаљен ратник. Није се плашио. Са њим су пошла два редова: Стојан Милић и Чеда Стојић.

– Аустријанци ноћу спавају, они су господа, – говорио је Будимир друговима.

– Ама ђаво никад не спава, – додаде Милић и шеретски поче да се чеше по потиљку.

– Море, каква господа, – на то ће Стојић – Да су господа седели би у позадини, а не би се крвавили по рововима као и ми.

– Ја вам кажем да они ноћу никад не нападају. Нису навикли. Они изјутра отворе најпре артиљериску ватру, па онда лепо под заштитом топова. Ето, видећете…

Ноћ је била топла, а небо ведро, пуно звезда. Људске прилике лепо су се распознавале и видело се на педесет корака унаоколо. Из суве траве чули се зриказци. Земља је дисала, осећао се њен врео дах. Из даљине је допирао неки шум. Само су људи ћутали, притиснути невољом рата. Свој терет они су мученички носили и уздисали за далеким мирним селима, где су некада живели лепо и тихо.

Патрола се лагано кретала. Полако и опрезно, корак по корак. Аустриски ровови били су удаљени око шест стотина метара. Као три сенке у ноћи, Будимир Давидовић и његови другови преваљивали су простор у кратким скоковима. Погнути претрче по неколико корака, па легну у траву и осматрају терен пред собом. Свакога часа може пушка планути, свакога часа смрт их може стићи. А кад су се примакли рововима на неких две стотине метара, наставили су пут пужући. Тихо, неприметно, као неки ровци.

– Пст, пст – упозори другове Будимир. – Ено, онде, поред сена. Оно је стражар. Пазите!

Без даха су се примицали. Заобишли су сено, па зашли са стране. Онда хитро, као веверица, скочио је Будимир из траве и готово узјахао на стражара.

– Стој! Полажи оружје!

Стражар није уопште покушао да се брани, иако није био сам. Још три аустриска војника спавала су у сену. И они су се предали без речи.

– Опростите, господо Аустријанци, што смо вам прекинули сан, – подругивао им се Будимир, отпасујући им фишеклије и претресајући џепове. За то време Милић и Стојић држали су пушке на готовс, спремни да убију свакога који покуша да бежи или да се брани.

– Немојте се љутити, господо Аустријанци, али ово је наше, српско сено. А сад напред!

Будимир Давидовић сву четворицу предао је свом команданту, који је од њих доцније сазнао драгоцене податке о стању у непријатељским рововима.

То је био први подвиг Будимира Давидовића у великом рату.

Несрећна деветсто шеснаеста. Остаци разбијене војске, коју је само још водио Бог и вера у правду, окупили су се на новом ратишту око Солуна. Отаџбина је остала далеко, прегажена, поробљена. Албанске ране још су тиштале. Крф и острво Видо никад се не заборављају. Смрт је покосила хиљаде живота, младих и снажних, који су били потребни земљи. Пукови се проредили, поједине чете сасвим нестале. Било је случајева да је у чети остало свега по десетину војника. Други су изгинули у борбама, помрли од пегавог тифуса или, малаксали, остали у албанским планинама.

Ратнички живот заморио је војнике. У магловита јутра, на каменитим туђим косама солунског фронта, они су се скупљали у групицама око војничких ватара и тупо гледали у даљину. Пресечени су били сви путеви који воде у Шумадију. Густим редовима бодљикаве жице непријатељ је био оградио границе крвавог Балкана, мислећи, ваљда, да ће ту вековати. А тамо далеко, на старим огњиштима, остале су жене и нејач, остале старе мајке. Без мушке снаге, без домаћина и заштите. Они су сада непријатељска раја, туђе робље.Извор : Крaљевинa Србијa y oслободилaчким рaтовимa 1912 – 1918.