Стриборија.
Северија.
Земља Бога Стрибора.
Са дванаест прстена дејствених
опасана Родина Белих Срба,
под вечитим снегом и ледом.
Плаветним и љубичастим снегом,
зеленим и руменим ледом,
у Праскозорје Сварога.
Три Луне Лучезарне
на пурпурном обзорју
подно Вечерњаче.
Подно Ладине Звезде
Разјаснице.
И бели ветри Стриборови,
што стрижу, вију, хује и шуморе
кроз кедре и модре борове вите,
над несагледном земљом
што је утонула
у сне и тишину.
Светлост што леска и зрцали се,
титра и трепери
понад снежних поља;
Светлост Стриборије
што се распршује свеудиљ,
што сипи, слапи и ромиња
подно Три Луне Лучезарне
у Пурпурном Прстену
Вечерњаче.
Прасак бреза
и сетан рсак јасика
у Праскозорје Сварога,
када су вагре рујане и румене,
пурпурно-плаветне и љубичасто-малинове,
и када нас греју огњила и кресила
плавет-зеленог леда
у Дивот-Колоплету
Сварге Сварунове.
Стриборија.
Северија.
Земља Бога Стрибора.
Иза Ноћи Сварогове.
У Јутро Поновног,
а тајинственог и тајносаног,
Рођења Света.
Узесте ми
Најлепше године
Мога тела делове
Присвојили
Моје дарове
И кад остаде
Го камен
На једном пропланку
Изврнусте истину
Кажете
Ја сам-
Отимала
Себи даровала
Децу од
Њиних раздвајала
Муком туђом
Себи присвајала
Ја сам-
Неман што
По земљи шета
Што исти
Ваздух дише
Ја сам-
Гора од авети
Мене нико не заустави
Крви жедна
Битке гладна
Ја сам-
Изрод
Проклињете
Мој пород
У неверици
Да још инатно стојим
Постојим
Моје нечињење
Вас дотукло
Док још
Гмижете
По Светој земљи
Ја ћу остати иста
Са тишином у мислима
Самоуништење следи
Изједа Вас изнутра
Оно што мене
Није дотицало споља
Зато хајмо
Да се поздравимо
Да се више не сретнемо
Путеви се укрштали
Време је
Да се све исправи
Сваком по заслузи