Драган Симовић: ВЕДСРБИ У ЛЕТОПИСИМА АКАШЕ


Много је обмана, превара и лажи у званичној светској повесници.

А што се ВедСрба тиче, ту су све саме лажи!

Ниједног расног, словесног и освешћеног ВедСрба  нико више неће нити сме лагати.

Он зна да је једина истинита повесница у Летописима Акаше.

У Пољу Беле Сварге.

И зна да су јудео-кршћански калуђери шарали по пергаменту све саме лажи, јер то и јесте религија мржње и лажи.

Словена никада било није – бејаше одувек само ВедСрба, Хиперборејаца и ПраАрија!

Приче о Јужним Словенима јесу давно измишљене, у самостанима јудео-кршћанских калуђера женомрзаца.

Били су женомрсци и остали женомрсци!

Мржња је израз њихове вере, те кроз мржњу они и  потврђују оданост својој вери.

Они не мрзе само жене.

Највише од свега мрзе ВедСрбе.

Кад кажем ВедСрбе, онда мислим и на ВедРусе, будући да је то, у суштини самој, један те исти Род.

Оно што се назива Јужним Словенима, то нема никакве везе са ВедСрбима, са Стриборјанима и Хиперборејцима.

То су неки други народи, посве страни Бићу ВедСрба.

ВедСрби са њима ничег заједничког немају.

Они су јудео-кршћани, и нека тако буде!

Злочине које су јудео-кршћани чинили над ВедСрбима, никада заборавити нећемо, нити опростити смемо.

Нека лицемерни и лажљиви јудео-кршћани праштају једни другима, али, ВедСрб – вразима никада не прашта!

 

Драган Симовић: Свест Белих Срба


Лирски записи

12072014688 

Истина је оно што је у Акаши записано: Срби су Првобитни Европљани.

Срби су Европљани пре Европљана.

Првобитна је Европа била настањена Србима, Ведским Србима.

У Првобитној је Европи обитавала искључиво ведсрбска звездана раса.

Раса Белих Срба.

То је Истина, а све доцније истине јесу пука кривотворења европске и светске повеснице.

Једна узвишена звездана раса имала је и узвишену Свест.

Свест и Знање о повезаности и јединству свих бића и свих светова.

Из те узвишене Свести Белих Срба рођен је и ведсрбски космополитизам који нема никакве суштинске ни суштаствене везе са лажним космополитизмима јудео-кршћанске и варварске Европе.

Данашња јудео-кршћанска Европа није ни налик Првобитној Европи ВедСрбске Свести.

Свест Белих Срба види у ПраВасељени Једно Духовно Биће и Суштаство.

За Ведског Србина сва бића, све планете, сва сунца и сва звездана јата јесу Један Род.

Првобитна ведсрбска реч за Васељену, за Васиону, за Свемир јесте – Род!

Сви смо Један Род.

Сви смо Једна Душа.

Сви смо Једно Суштаство.

То је првобитни ведсрбски космополитизам.

Једна висока звездана и посвећена раса није имала ничег себичног и саможивог у свом Бићу и Суштаству.

Али, једна висока звездана и посвећена раса, у окружењу нижих земаљских и предаторских раса, морала је вазда и вавек бивати на губитку.

Тешко је, уистини, једном узвишеном, племенитом и посвећеном Човеку да опстане, да преживи, у окружењу простих, дивљих, себичних и саможивих људи!

После многих векова, једна узвишена звездана раса Белих Срба, почела је да се осипа, да се расипа и разводњава, да се утапа и топи у ниже предаторске расе.

Од некада велике и моћне звездане расе Белих Срба, чија је прародина Стриборија (Хипербореја), данас је остала мањина нас ВедСрба (потомака Белих Срба са Пупка Стриборије) који се будимо ода вековног сна, присећајући се својега галактичког и божанског порекла, присећајући се својих Богова и Предака.

Наше стваралачке визије морају бити снажне и моћне.

Наша је дужност, наша света дужност, да своје галактичке снове, да своје оностране стваралачке визије пренесемо на Свеколико Србство.

Да пробудимо и освестимо Свеколико Србство, да би Срби појмили и схватили, да су изабрана, да су звездана, да су божанска и узвишена раса Белих Срба.

Раса Белих Галактичких Срба, стваралаца и градитеља светова и ПраВасељене.

 

Драган Симовић: Силница Белих Срба


 

Слава Белим Србима и Белим Србкињама Слава!

Слава Беломе Србству!

Боговима Србским Слава!

Слава Женику Белом и Невести Белој Слава!

Слава Ратнику Белом!

Белој Вилинки Слава!

Слава Праоцу Белом и Белој Прамајци Слава!

Слава Сварогу Вишњем!

Перуну Огњеном Слава!

Слава Богу Србу и Богоњи Сербони Слава!

Србству Беломе Слава!

Слава! Слава! Слава!

 

Драган Симовић: Тишина коју по некад чујемо у својему срцу…


Тишина коју по некад чујемо у својему срцу,

јесте иста она тишина коју,

у тренуцима дубоког тиховања,

чујемо и у жуборењу

далеких звезданих јата.

Откуцаји нашега срца и Срца Васељене

имају један те исти ритам

у Вечности и Безкрају.

Свака наша мисао,

намера, жеља, визија или песма,

биће препозната од неких духовним бића

у неким далеким световима

о којима никада ништа

ни сазнати нећемо.

Драган Симовић: Дужност песника јесте да подиже Дух Рода и Племена


Дужност песника јесте да подиже Дух Рода и Племена.

Да буди и освешћује, и да оплемењује душе својих ближњих.

Свака поезија, свака уметност, вреди само онолико колико оплемењује душе ближњих, и колико је кадра да уздигне Свеопшти Дух.

Све друге приче о поезији и уметности постмодерних теоретичара и надобудних критичара, јесу усаглашене са рептилијском пропагандом за заглупљивање и сатирање раса и народа.

Уметност није ругање Духу, већ прослављање Духа!

Ово што Рептилија данас представља као модерну и савремену уметност јесте ругање Духу Стварања, ругање Створитељу, ругање Човеку и ругање Роду.

Али, будући да сте ви пробуђени и освешћени, и да  умете да разликујете Поезију од „поезије“, и Уметност од „уметности“, стога све теже (у вас, и код вас), све мучније, и пролазе њихове (рептилијске) подвале.

Зато они и јесу у расулу и у паници.

Због тога и доносе бесловесне законе о „политичкој коректности“ – законе којима желе све вас, и све нас, да ушуткају, јер су јадни, бедни и ништавни.

Али, ми знамо (а довољно је да ми знамо!) да нас неће ушуткати.

И, не само што нас неће ушуткати, но ћемо, из дана у дан, бивати све гласнији, све снажнији, и све моћнији.

Како ми будемо јачали и снажили, тако ће они бивати све слабији и све немоћнији, тако да ће, за мало времена, бити посве распршени и протерани из Простора и Времена, протерани из Живота.

 

Драган Симовић: Тајна Знања Белих Срба


P1170732 

Шта је суштина Знања Белих Срба?

Суштина Знања Белих Срба јесте Тајна.

То није тајна зарад саме тајне; тајна у смислу скривеног и прикривеног; тајна у овосветовном начину појимања, већ је то Тајна Светлости, Тајна Истине, Тајна Суштаства.

Тајна као Пут Чисте Свести.

Наши Велики Преци нису у Прошлости; они нам долазе у сусрет из Будућности која се вечито дешава.

Из Будућности која се вечно понавља.

Из Будућности која је Вечно Сада.

Ми смо Преци својим Великим Прецима, као што смо, истовремено, и Потомци својим Потомцима.

Да бисмо могли да схватимо и прихватимо Знања Великих Предака, морамо да изиђемо из поља логике, из поља Еуклидова и Аристотелова учења.

Морамо да будемо алогични, илити још боље –

 металогични.

Да изиђемо из умне тамнице аристотеловског  размишљања и еуклидовске геометрије, да бисмо могли да појмимо, схватимо и прихватимо Знања Древних.

Вера наших Великих Предака није била вера у нововековном схватању и тумачењу; то је била Вера Знања или Тајна Чистог Знања.

Наши Богови били су архетипови илити праслике Тајни Знања, Ступњева Знања, Испољавања и Живљења Знања.

Вера наших Предака јесте КоСмоСофија и КоСмоГонија – а то су Сушта Знања, Галактичка Знања, Космичка Знања.

Сва потоња учења, као и све потоње религије, јесу чиста манипулација Свести.

То је аристотеловски и еуклидовски зачарани круг, врзино коло узрока и последица –

геометрије и логике.

Све наше патње у овоме свету јесу последица аристотеловског и еуклидовског начина мишљења и размишљања, виђења и схватања.

Наш је Првобитни Програм поништен, или негде у дубинама Бића скривен, и уместо тог Првобитног Програма нама је, напросто, вековном манипулацијом Свести, наметнут геометријско-логички програм који затамњује наше Божанство –

Божанство Нашега Бића Суштог.

Тако смо из Бесмртности пали у Смртност; из Непролазности у Пролазност; из Космичког Времена у Земаљско Време.

Ово је моје песничко јасновиђење, моје Видовито Знање.

 

ПОВЕТКИН: ЈА САМ ВОЈНИК, МОЈ БОГ ЈЕ ПЕРУН


245f0b18a78b

Интервју Александра Поветкина бившег претендента на титулу шампиона у супертешкој категорији

 
Када сте почели да излазите на мечеве уз песму „Рус“?
 
Крајем 2005. године сeдeo сам сa пријатељима, разговарали смо. Свирала је музика, а онда је неко пустио ту песму. Кад сам је чуо, кроз тело су ми прошли жмарци. „Стани, стани, то је песма уз коју ћу излазити!“ Након тога сам се упознао са Николајем Емелињим, аутором и извођачем те песме. Многи се према тој музици односе са иронијом. Многима се то не свиђа. Али, то је моје. Ако не повређује друге људе, свако може да ради што жели.
 
Када сте почели да се интересујете за родноверје?
 
Још кад сам се аматерски бавио спортом, 2004. године. Почело је необично. Устао сам ујутру и укључио телевизор, а на програму је био цртани „Детињство Ратибора“. То је на мене оставило утисак. После тога сам погледао филм „Првобитна Русија“. Почео сам да се интересујем, разговарао са светим оцима, православним. Није ми се нимало свиђала подела на православље и стару веру. Али зашто? И једно и друго је наша историја. Мени је, по савести и по духу, ближе оно што је било пре хришћанства. То што је било у Кијевској Русији. По томе сам ја родноверан.
 
Шта су за то говорили православни свештеници?
 
Говорили су да је то од сатане, од нечастивог. Ја се са тим не слажем. У томе сам годинама, причао сам са разним људима, укључујући и оне који се баве ископавањима. Истовремено имам много пријатеља хришћана, које ценим, волим и поштујем.
Ја сам руски Словен. За мене је главно да живим часно и савесно. На добро ћу одговорити добрим, на зло – тим истим.
 
Наш бог је Христ. Ко је бог родноверних?
 
Било је многобоштво. На пример, ти си земљорадник, твој бог је Велес.
Ја сам војник, мој бог је Перун. Сварог је прародитељ богова. Понављам, треба поштовати свој народ, свој род, живети часно и савесно. То и јесте моја вера. А данас исповедање у цркви замењује савест? Не може то тако.
Никоме не желим да намећем нешто. То је мој пут и идем њим.
 
Где су родноверни храмови?
 
Природа је наш храм. Не оно што су људи направили. Већ оно што је природа направила. За родноверне је најважније живети у складу са природом. Зато је мени посебно тешко да гледам како је сада уништавају.
Ја нисам неки велики верник. Ја се просто придржавам одређеног начина живота, каквог су се придржавали и наши преци. Шта је Словен? То је човек који обрађује своју земљу и спреман је да је заштити, уколико је то неопходно. То је све.
 
Испричајте нам о својим тетоважама. Ви сте једини коме могу поставити интересантно питање о томе.
 
То су моје амајлије (показујући на десну подлактицу). Ову сам направио давно. Били смо у кампу у Кисловодску. Видио сам тај знак на кући једног човека. Он ми је испричао та је то древна амајлија, симбол многобожачке Русије. Изгледа као човек који се обраћа Сунцу. Одлучио сам да то урадим на руци. На левом рамену је звезда Русије. А на длану је старим словима исписано „За Русију“. И још на грудима носим секиру Перуна. Крст не носим.
 

Aнђелко Заблаћански: ЗАПЛЕТ


Капи година са мог чела

 продиру у твоје зене

и у мисли вране слећу

 а ни имена ти не знам

ни откуд у мом слуху

крици твоје младости.

 

 

И не знам на длановима откуд

траг пустињског песка

док капи година са мог чела

гасе буктиње у боковима

а не знам које то јутро свиће

ни да ли је јесен прошла.

Феликс Богдановић: Витез и Шумске Виле


 

 

Древни летописи, тајне многе чувају

О прошлом времену, они сведоче

Некада давно, Витезови су постојали

Витезови, краљеви и лепотице у невољи

 

 

 

Многе ноћи под свећом, провео сам

Читавши књиге, прастаре и древне

Летопис један, посебно ме дирну

Вама испричаћу, како, то све се збило

 

 

 

Мркла ноћ беше, тада

Из битке љуте, Витез рањен враћао се, када

Пут помоћ’ звезда тражио је, али

Залута Витез у шуму мрачну, поред друма.

 

Витез на коњу белом јахао је, тада

А крв, из рамена му навирала, када

Стрела, из самострела га, у бици погодила, али

Витеза убила није, већ тешко ранила.

 

Кроз жбуње и ниско грање Витез ишао је, тада

Срећа га обасја и спаси, када

Пропланак зелени, испред њега се појави, али

Тешко рањен Витез, од умора са коња белог се сручи.

 

 

 

Беспомоћно паде на земљу тврду, тада

Непомично лежати остаде, када

Мркла ноћ била је, али

Витез предати се тек-тако, желио није

 

 

Зар Витез, да се преда?

Никад!

 

Срце Витешко се не предаје лако, тада

Ветез задњи откуцај срца стегну, када

Пузајући да се креће настави, али

И задњу снагу што је имао, исцрпи

 

Лежећи на месечини остаде, тада

Тишина гробна се спусти, када

Једино коњ бели, што је недалеко пасао, али

Помоћ Витезу, нико да укаже. На пропланку је лежао

 

 

 

Да је Витез тако бедно завршио, тада

Ово чувени Летопис не  би био, када

Десио се догађај вредан спомена, али

Дугачак је превише, зато ћу га скратити како ваља

 

Та шума, то је шума зачарана и магична, тада

Витез рањен је био, он добро видео није, када

Залутавши, он на пропланак стигао је необични, али

То обичан пропланак није, већ место, где се Шумске Виле скупљају

 

Шумске Виле, ноћу на пропланку се састају, тада

Своје мудрости велике размењују, када

Пун месец месечином обасјава, али

Шумске Виле… то зле Виле нису, него добре

 

 

 

Витеза рањеног су угледале, тада

Да помоћ му пруже похитале су, када

Непомично Витез на пропланку је лежао, али

Само једна Шумска Вила, лек прави зна

 

Шумска Вила, поред Витеза клекну, тада

Своје древне чари, на Витезове рани испусти, када

Магијом својом, Витеза излечи, али

Пре него што Витез схвати, Шумске Виле нестадоше

 

Витез рањени, лагано устаде, тада

Околину око себе разгледа, када

Схватити могао није, шта десило се, али

Чекати желио није, већ јахати својој вољеној настави.

 

 

Многе ноћи под свећом, провео сам

Читавши књиге, прастаре и древне

Летопис овај, посебно ме дирну

Вама препричао сам, како најбоље умео сам 

Драган Симовић: Има тренутака… који су од вечности дужи!


Има тренутака… кад осећам праискони умор… умор од живота!

Кад ми се чини, да дуго и предуго боравим у свету, те да више нисам за свет.

Заиста, има таквих тренутака – а то је управо овај тренутак! – кад ми се, уистини, чини, да би на моје земаљске године требало дописати макар још једну нулу!

Јер, дуго и предуго траје мучење и успињање у свету омаја, привида и опсена.

Умори се вилењак у свету људи, од свега се умори вилењак у телу човечјем, па и од самог живота,који се, гле! без престанка понавља: из дана у дан, из часа у час, из трена у трен…

Има тренутака… који су од вечности дужи!