Драган Симовић: Усамљен Човек путује ка Дому своме


 

Усамљен Човек путује ка Дому своме.

Што више одмиче на Путу Светлости, гле, све самљи бива!

На многа врата, у туђини, покуцаће Усамљени Човек, да би, најзад, стигао до својега Дома.

Он је радостан у Осами; Он је спокојан у Самоћи.

Самоћа је највећи пријатељ Усамљеног Човека, на Путу свих путева –

Путу Повратка!

Усамљен Човек јесте Слободан Човек.

Слободан од жеља; слободан од мисли; слободан од свега што би га мед људе вратило.

Бог је једина Светлост на Путу свих путева –

Путу Слободног Човека!

Не тражи ништа; не иште и не проси ништа; свега се одриче.

А добио је, управо, све оно, чега се одрекао давно.

Пут Усамљеног Човека јесте Пут навише –

Пут без повратка!

Усамљен Човек путује ка Дому своме.

Што више одмиче на Путу Светлости, гле, све самљи бива!

 

Драган Симовић: ПЕСМА РАДОСТИ И ЉУБАВИ


Само још

у Живога Бога верујем.

Само још у Њега имам поверења,

 и само још Њега знам.

Свако знање

 које није Знање Живога Бога

брзо прелази у незнање;

и сваки пут

који није Пут Бога Истинитог

 у трену постаје стрампутица!

Сваки човек,

пре или доцније,

дође до познања,

да је истовремено

 и Све и Ништа.

Све је са Богом

и у Богу,

 а Ништа је без Бога

 и изван Бога!

Свако путовање са Богом

 води ка Светлости Живота;

 и свако путовање без Бога

 свршава у Тами Смрти.

Свако од нас жање

оно што је сејао;

и свако се од нас рађа

 у свету који је

сам творио.

Од наших мисли зависи

не само наша судбина,

већ и судбина

како Земље и Сунца,

 тако и најудаљенијих

звезданих јата.

Љубав вазда рађа Љубав;

 Мржња свагда рађа Мржњу.

Љубав човека уздиже до Бога;

 Мржња човека

срозава до скота.

После свега, заиста,

још само

 у Живога Бога

 верујем!

Само још у Њега

имам поверења,

 и само још Њега

знам.

 

Владан Пантелић: Ждрал и Грал


Знаш ли намеру ждрала
када на небу видиш
ждралова ред?

 

 

Знаш ли суштину Грала
када испражњен пехар држиш
уморан, испијен и блед?

 

 

Куда циља предводник ждрал?
Откуда му толика снага?
Како разазнаје смер?

 

 

Да ли заиста Грал,
са једном руком вага,
а у другој држи угломер?

 

 

Феликс Богдановић: Слика


Да имам кист магични!

И све боје, на свету које постоје

Насликао бих догађаје чаробне

На платну белом

 

 

Да живот, који живимо – једна је слика

Боје, којим је насликана – огледало је нашег лика

Нијансе боја, то живот који сам војевао

Патња је пролазна, одувек сам веровао.

 

Магични кист, дрвени – платно бело

Машта пуштена, на вољу – цртао бих лепо

Жеље, које одувек сам желео

Лагани покрети руком, одувек сам веровао.

 

 

Да имам кист магични!

И све боје, на свету које постоје

Насликао бих ове догађаје чаробне

На платну белом

 

Галеб бели, у даљину одлази

На хоризонту, сунце жарено залази

Дан већ залази снебљиво

Плажа гола и пуста, небо крваво

 

Допиру до нас, обриси јасни

Сунце, море и узбуркани таласи

Она ме гледа, преко рамена

На пустој плажи од ситног камена

 

Осмехом ме дозива

За руку ме нежно узима

Па се губимо у даљини

Слика чаробна – живот провести у милини

…

 

 

Драган Симовић: ГАЛАКТИЧКИ ЧУВАРИ ВЕДА


Велико Тајанство остаје Бело Братство (ВедСрба и ВедРуса), које је основано пре тридесет и три столећа, у СрбИрији, на Сребрном језеру, подно Кедрове горе.

Иако су многи трагаоци у свету наслућивали да постоји, никада нико ништа поуздано није могао да сазна и дозна о присуству Белога Братства ВедСура (ВедСури су заједничко име за ВедСрбе и ВедРусе), који се још у тајанственим и тајинственим ведским белим братствима називају и – Галактичким Чуварима Веда.

Галактички ВедСури чине најдуховније и најмоћније Бело Братство, још од низвођења и ступања Звездане Расе на Велику Позорницу Света.

Сва потоња братства на Вечерњој Страни Света, представљају тек изокренуту слику неуспелог подражавања Белог Братства ВедСура.

Захваљујући Галактичким ВедСурима, ВедСрби и ВедРуси и даље бивају присутни као Словестан Род на Великој Позорници Света, припремајући се за Ново доба Великог Духа Стварања, када ће ВедСрби и ВедРуси преузети умно и духовно вођство на Мајци Земљи, а што ће се ускоро и догодити.

И поред свих грозних злочина чињених над Србима и Русима, кроз многе минуле векове, а по замислима мрачних и црних а(х)риманских братстава, Срби и Руси, ипак, опстају као Словестан Род, док су многи, не само древни, већ и народи много млађи од нас, давно нестали са Повесничке Позорнице Света.

Другачије речено, да није Глактичких ВедСура, ми бисмо као Род заувек нестали са Лица Земље још пре тридесет векова.

То што постојимо као Словестан Род, и што се тек припремамо за РодоВерну Мисију у Новоме добу (када ће се остварити сви снови, све замисли и све визије наших Божанских Изасланика), све је то заслуга Галактичких Чувара Веда.

Сва мрачна братства и све црне ложе Вечерње Земље узалудно покушавају да открију Бело Братство ВедСура, али им то никако не успева, будући да  ВедСури нису видљиви у свету.

Нису видљиви, а јесу присутни, свуда и у свим временима!

Бела Ложа (ложа је од ведсрбске речи Лог, и има значење обиталиште, пребивалиште, одредиште, а што ћете најбоље препознати у речи брЛог) ВедСура није у појавном свету, већ у оностраним галактичким пространствима, тако да је сваки покушај црних братства да открију Тајне Чувара Веда унапред  обесмишљен и узалудан.

Ово је преузето из Акаше, а то значи, да ја и верујем и знам да је тако како овде писах.

Онај ко не верује мојему писанију, нека сам провери у Акаши!

Никада ништа нисам писао да бих се некоме додворио или да бих некога убеђивао у нешто.

Мени је сасма свеједно (заиста свеједно!), да ли ћете примити или одбацити ово што овде писах и рисах.

Мој задатак је био – да вам предам оно што из Акаше преузех!

Преко тога, и више од тога, ништа не чиним, будући да сам унапред, и давно, одбацио сваку варљиву славу овога света опсене.

 

Драган Симовић: Песниково разјашњење уз причу ВИЛИНСКА ЉУБАВ У ТРИ ЖИВОТНА ТОКА


Неки од вас пожелеше, да им нешто испричам о Тајанственом Странцу с којим се пре три године сретох на Дунаву-Истеру, и који ми исприча дивотну и бајковиту причу коју ја потом преточих у лирске записе под насловом ВИЛИНСКА ЉУБАВ У ТРИ ЖИВОТНА ТОКА.

Тај сусрет се догодио 14. коложега-ледног-јануара 7522. године, у врбовом шумарку на левој обали Дунава-Истера.

Дан је био топао, сунчан и прозрачан.

Бела и плаветна светлост исијаваше и бљескаше одасвуда, што од Сунца а што од снега којега бејаше свуда уоколо.

Док сам ја седео на пању и тиховао, однекуд је у рибарском чамцу пристигао један средовечан, космат и брадат човек, моје висине и мојега стаса.

Имао је оштре црте лица, орловски нос, крупне и дубоке бадемасте очи.

Пришао је к мени, смирено и опуштено, уз широк и детиње чедан осмех.

Будући да уоколо има доста посечених дрвета, сео је на пањ наспрам мене, поздрављајући ме меканим, баршунастим гласом са горштачким, херцеговачким нагласком.

Одмах је заподенуо причу о вилама и вилењацима, о белим и плавим дунавским вилама, као да је већ однекуд знао, да ме такве приче веома занимају.

Испричао ми је у даху све оно што сам ја потом, по повратку, у дому своме и записао.

Док ми је Тајанствени Странац причао причу о ВИЛИНСКОЈ ЉУБАВИ У ТРИ ЖИВОТНА ТОКА, ја сам имао чудан и дивотан осећај, имао сам осећај као да негде лебдим између двају упоредних светова, имао сам осећај да гледам живе слике, да гледам филм који се изравно рађа из приче, из сваке речи.

Када је испричао причу до краја, опет се уз осмех поздравио са мном, питавши ме за име и, у исти мах, рекавши ми своје име, које сам ја – што је веома чудно – убрзо заборавио.

А име сам заборавио, зато што сам још дуго, и после његовог одласка, био под снажним утисцима његове приче.

Када је, после неколико дана, мој врли пријатељ, пуковник Богосав Боги Стојменовић, прочитао ову причу, рекао ми је, да је и он чуо за једног тајанственог и чудног човека-вилењака, који попут пустиника, борави у некаквој кућици у крошњама једне усамљене столетне тополе, негде на Дунаву-Истеру, између Беле стене и Ђердапа, те да ћемо, нас двојица, једном поћи да га потражимо.

Још ми додаде Боги, да тај тајанствени странац и вилењак, зна многе тајне о дунавским вилама и вилењацима, да се, штавише, повремено и виђа с њима, као и то, да темељно истражује и проучава приче, бајке, митове и легенде о Белим Србима.

Из неких разлога, не знам којих, Боги и ја нисмо никада пошли да тражимо тог тајанственог странца-вилењака.

Као да нам се није дало – јер све се одвија по Творчевом Закону – да се сретнемо с њим.

Недуго иза тога, и Боги је напустио овај свет.

Преселио се у Златни Сварогов Ириј.

Ово је све оно што ја знам о том тајанственом странцу-вилењаку, с којим се сретох оног зимског дана на светим водама Дунава-Истера, и који ми исприповеда причу о ВИЛИНСКОЈ ЉУБАВИ У ТРИ ЖИВОТНА ТОКА.

НАПОМЕНА

Сада ћу вам – својом сликом са Дунава-Истера – приказати место где ми, реченог дана, тајанствени странац-вилењак исприповеда бајковиту и дивотну вилинску причу.

Има још нешто чудесно и тајинствено, а што је – не случајно, јер случај не постоји – везано за ово место.

Од овог места, на којем сам ја, Панчевачки мост је удаљен свега петсто метара.

И, управо је ту, око Панчевачког моста, чувени, и већ легендарни, дунавски алас-рибар Ренато Грбић, спасао око тридесетак несрећника-топљеника.

Овај је снимак, пре три године, начинио мој врли пријатељ-вилењак Владан Пантелић.

Верица Стојиљковић: Цео свет у твојим очима стане ………


Цео свет у твојим  очима стане

Све планине највишље и језера плаветна и дубока

Стану потоци и шум дрвећа и траве на ветру разигране

Стану долине и брда и воћњаци у цвету и птице и рој пчела!

Цела душа моја у твоје око стане и

Љубав из далеких звазданих живота!

Стане коса и венчић пролетњи, цветни

Стане каменчић и  висока стена,

Све у твојим очима мирним стане!

Видим дугу јарко обојену и облаке беле како небом језде,

Сунце што излази лагано

Видим,… видим све тамо!

Драган Симовић: Вилинска љубав у три животна тока


 

Лирски записи

Ову сам бајковиту причу данас примио од тајанственог странца на светим водама Дунава.

Прича је само за посвећене ведсрбске вилењаке.

 

01

Јунаци ове тајинствене и бајковите а истините приче јесу ВедСрб Бран и његова вила загоркиња Орана.

Први пут се Бран и Орана сусрећу у петнаестом веку на горском језеру подно слапова у моћним шумама Татри.

Све је било судбински, а из виших светова осмишљено.

На први поглед се догодила искрена и велика љубав између бесмртне виле, загоркиње и језеркиње, и смртника Брана, младог и осамљеног горског пастира.

Живели су свој живот у планинским венцима Татри, на тиркизном језеру, подно снежних висова.

Изродили су двоје дивотне деце, плаво-зелених очију,  свиленкасто златних власи, и млечно беле пути.

 

02

После педесет година заједничког живота, а испративши, у међувремену, Светлану и Светлана у далек свет и нови живот, Бран је изненада занемоћао, осетивши да му се ближи крај једног земаљског животног тока.

На Брановом самртном одру, Орана, још увек млада и лепа (јер виле остају младе и лепе неколико векова), заклела се Брану, да ће га верно чекати, и да ће се поново срести у његовом будућем животном току.

 

03

После три столећа, отпочео је Бранов други животни ток, али овога пута подно Мироч-планине, а понад стеновитих обала Дунава.

Када је Брану било деветнаест година, напасајући овце и козе једног пролетњег дана у планинским косама, на једном горском врелу подно моћне столетне букве, Бран (чије име у овом животном току бејаше БраниМир), изненада угледа прелепу девојку у белом, језерско зелених очију и бујних власи боје зрелога жита.

 

04

Само што је вила Орана проговорила, Бран изненада доживи просветљење, у трену сагледавши и освестивши свој ранији животни ток.

У вече тога дана, Бран је изненада напустио родитељски дом, неставши тајинствено заувек.

Њих двоје су неко краће време боравили на Мироч-планини, скривајући се од људи, а потом су препливали Дунав, путујући кроз пределе Влашке према Црвеној гори која се данас Карпатима зове.

 

05

У овом животном току Бран је већ био пробуђен и просветљен, а посвећен музици и сликарству.

Дању би сликао бајковите светове вила и вилана, а ноћу би, уз ватру, на флаути, свирао дивотне вилинске песме, успављујући двоје златне дечице, Сунчицу и Светислава.

Док је Орана поред дечице спавала на постељи, Бран би свирајући на флаути, често загледао њено прелепо и тајинственом светлошћу озарено лице, које биваше исто онакво какво је било пре много година при њиховом првом сусрету.

 

06

Протицали су дани, протицали су месеци, протицале су године.

И, поново је дошао тај дан када је смртник Бран морао да напусти овај свет.

Док је лежао на самртном одру, над њим се надвила Орана, и он је у њеним језерско зеленим очима видео тајинствене светове и онострана звездана јата.

Лагано и смирено тонући у океан млечно-беле светлости, и испуштајући последњи дах у овоме свету, чуо је Оранин шапат:

Не брини, срешћемо се и трећи пут, негде далеко одавде, у неким моћним и тајинственим кедровим шумама.

 

07

Бранов трећи животни ток догодио се у деветнаестом веку, у србско-руској ратничкој породици на Уралу.

Рођен је као првенац мајке Рускиње и оца Србина, чији су се преци, пре једнога столећа, из Баната доселили у Русију.

Напустивши студије медицине, Бран (који се у трећем животном току звао БраниСлав), посвећен поезији,  истраживању и проучавању лековитог биља, једнога дана, са руксаком пуним књига и личних ствари, заувек одлази из родитељског дома, неставши негде у непрегледним сибирским брезовим и кедровим шумама.

Изгубљен за родитеље и свет, Бран је поново нашао себе у својим тајинственим световима.

 

08

Једнога јутра, у пурпурно праскозорје, у Краснојарској области, а на бистрим и светлим водама Јенисеја, Бран се и по трећи пут сусрео са Ораном.

Овога пута његово просвтељење је било још дубље и тајновитије, будући да је у трену познао сва своја минула рођења, заклевши се да ће се посве посветити духовном путу, с намером да ово буде његов последњи животни ток у овоме свету, и у овоме обличју.

По приповести тајанственог странца са Дунава, Бран и Орана су, после неколико година проведених у брезовим и кедровим шумама, на хладним водама Јенисеја, једног касног поподнева, у жуту и румену јесен, заједно, са својом кћи Русланом, пронашли тајни онострани пролаз што води у упоредне тајинствене светове вилењака и чаробњака.

Тако је смртни Бран постао бесмртни вилењак, узневши се са Ораном у више духовне светове, у  којима обитавају вилењаци, чаробњаци и полубогови.

* * *

Причу посвећујем сећању на оца Милету, који је, на данашњи дан, а пре тридесет лета, напустио овај свет, преселивши се у Сварогов Ириј.

* * * * * * * * *

Драган Симовић: Вилинска љубав у три животна тока

Видео запис опремио Стари Словен

http://www.youtube.com/watch?v=yoHKW6T3Cn0

 

Драган Симовић: Вилинска љубавна прича


 

У сумрак једног пролетњег дана, пре много лета, кренуо сам на далек пут, да тражим љубав своју из једног давно минулог живота.

Обишао сам многе земље и градове, у потрази за Оном која, давно негда и негде, у једном ранијем животу, бејаше љубав моја.

Пролажаху месеци и године, смењиваху се годишња доба у бескрајном низу, и ја се, уморан од лутања и трагања, у једно јесење вече, док жуто и румено лишће на ветру лепршаше, вратих у село предака својих, давно напуштеном дому своме.

Заставши, изненада, у сутон румен и зелен, пред вратима врта својега, смотрих под крошњом столетне липе, витку прилику, са нестварним сјајем у очима, како се, под пуним Месецом, на ветру лелуја, повија и њише.

Јеси ли ти свих ових година тражио мене? – чух мио, нежан и лепршав глас.

Тражио сам Ону чије име не знам, а чијег се лика само из једнога давнашњег сна присећам, – прошаптах збуњен, с тугом и сетом у прсима.

Ја сам Она коју си тражио по далеким земљама и градовима. Све ове године ја сам те, у дому твојему, стрпљиво чекала, јер сам знала да ћеш се вратити на крају пута својега, –дрхтавим и једва чујним гласом, прошапта витка прилика, излазећи испод модре столетне крошње, и ја – тек тада, под пуним Месецом – препознах лице Оне коју  сам, на прашњавим путима далеких светова, кроз многе минуле године тражио.

Драган Симовић: ТАМО НЕГДЕ ИЗА СВЕГА


Тамо негде

 иза свега –

 иза ноћи, иза дана;

 иза ветра и тишине;

иза звезда и сунаца –

видим да се Ново Небо,

 да се Нова Земља рађа –

 из Светлости дивот-вагри

 што бризга из ПраИзвора

над свим тајним световима,

 над свим Божјим

створовима.

 

 

 

Тамо негде

иза свега –

с ону страну зла и мржње;

 с ону страну свих обмана;

 свих превара и опсена –

 видим да се Ново Биће,

 да се Нови Човек рађа,

из Љубави од Милине

ОцаМајке Родитеља,

ОцаМајке ПраСветлости

што су Једна Душа Света –

 свих светова, свих векова;

свих небеса и сунаца;

 и свих звежђа

и сазвежђа.

 

 

 

Тамо негде

 иза свега –

иза горја и обзорја;

 иза зорја праскозорја;

 иза буна и ратова;

 иза плача и лелека;

 с ону страну свих подела;

 свих прогона и изгона;

 свих страхота и грозота

 света овог од ужаса –

 гле! Нова се СрбИрија,

 Дивот-Земља Свих Србаља,

 из Празнине Божје рађа,

 да столује и векује

под звездама

 и сунцима!

Песму Драгана Симовића ТАМО НЕГДЕ ИЗА СВЕГА казује Милорад Максимовић.