Човек, то је чудо
створитеља нашег
Феникса у мени
чујем како кличе
као семе јадно
из пресахле земље
после кише бола
нада опет ниче.
Распукла ми душа
сад делиће скупља
клонирана ипак
опстаје и траје
пуцају видици
после мркле ноћи
замагљене очи
поново се сјаје.
Наш Вилењаче, дивотна цвећко јоргована плаве и беле вагре
Са мирисом Мајке земље, наше Мајчице и Старамајке…
Са душом лептира и орла и царића малог,
што је испод орловог крила стао
и први долетео до златног престола Свевишњег……
Драгане наш, са духом широким до неба
И дубоким као најдубље сиње море
И благодатним као најлепше Вилинске зелене горе…
Благодаримо што постојиш и твориш
И твојим Благодатним речима,
Нам враћаш љубав у опустела срца
За све људско у пространства далека и плава
И овде на Мајчици земљи…
Дајеш нам снагу и вољу, да истрајемо
И видимо светлост и у најмрачнијем тунелу бивања,
А то су Божанска сазнања
Која дотичу срца оних
Који осећају, виде и схвате,
Да смо ту само на трептај ока, када погледаш у сазвежђа висока…
Или као кад лупиш дланом о длан и истог трена нестаје параван,
Између снова и јаве и видиш слике праве,
О самом себи и околини
И све ти буде јасно на трен, и чисто као кап росе на длану,
А све разуздане мисли ти у ружин пупољак стану…
Благодаримо што постојиш и са нама у звезде гледаш…
И намигнеш нам понекад са неба…
…Јер осетиш на даљини,
Колико нам твоја подршка треба,
У датом моменту бивања и снивања,
На овој нашој Мајчици земљи.
Благословен био ти и твој род у овом времену
И у свим будућим вековима и инима
И нека се свако од нас понаособ сети
Да ти узврати миг према звезданом небу
Када усамљено тихујеш у своме недогледу…
(Роса Бела Србкиња из Данске)
Вечерње небо,
румено и љубичасто,
понад јасика
снених у даљини;
и сетна песма
из поља,
у сутон,
под пуним Месецом
што рујан
изгрева.
Високо горе
у модрим стенама;
где се њишу
борови вити;
дрхтури и трепти
јасна Вечерњача –
као негда,
као некад давно,
у неким снима
које будан
сневам.
У неким снима
које и сад снијем;
као некад,
као негда давно;
опхрван тугом,
под пуним Месецом,
над душом сетном
вечно,
будан,
бдијем.
Вилењаци су започели напад! Кренули смо оним редоследом како је, Радмило распоређивао. У трену, испред мене је рој летелица које су хитале у извршавање својих задатака. Радмило је повео своје ратнике, први је, а знам да је на првом месту као сваки прави вођа, јер, његова летелица оставља плави траг за собом, и, у трену, после распоређивања, погледавши своје ратнике, јурнуо је на чело. До напада имамо још неколико секунди. Одбројавам! Осећај који у мени тада ствара и срећу, и страх, и…неописив је. То најбоље зна ратник, како је, када јурне у битку.
Напад започет! Први пројектил послат на напајање енергије! Одмах је уследео контра напад, јер, и њихове летелице су узлетеле, њихови пресретачи.
Радмило обавештава да је прошао пресретаче и да је неколило оборио, али да нови узлећу у све већем броју, и да се спремимо за, можда најачи удар.
Након само неколико секунди, настао је хаос! Пуцали смо на све стране, док су непријатељи извирали са свих страна. Схватио сам, да они имају више савезника, и да смо управо опкољени.
У тој олуји, није се знало колико их је, и одакле пристижу, нисмо имали могућности да размишљамо о томе, борили смо се са свима и сваким.
Знам да сам се окретао у круг, пуцајући мало испред себе, мало иза себе,…на све стране пуцам, са свих страна пуцају у нас,… борба, можда за мене до сада највећа.
Оборимо летелицу тамнима, и у трену се обрадујем, успевамо, помислим, али, већ у другом трену, они обарају нама. Нажалост, наши ратници нестају, бездан их гута са онеспособљеном летелицом, погођеном разарајућим зраком.
Можда сам ја следећи?!
Можда ћу баш ја сада бити погођен!
Мисли су ми таква питања и такве закључке доносиле, али, страха нема, не сме бити!
Ту смо да се боримо и победимо!
Присећао сам се манерва из вежби које смо свакодневно понављали на ,Звезди.
-Ледане, покажи шта знаш!
Самом себи сам на глас подвикнуо, активирао систем ,,невидљива летелица,, и кренуо у најјачи напад. Невидљива летелица није заиста невидљива, она се само креће брзином ,,невидљив,, и користи самоконтролу
лета.
Испред мене падају летелице непријатеља, иза мене нестају,…
И, не знам одакле ми дођоше прелепе слике детета, које седи на цветној ливади и игра се са неком играчком.
Одједном, нестао је тон, ништа нисам чуо, осим, поветарца који је прелазио преко те цветне ливаде, и птичице које певају најдивнију песму, коју сам до сада чуо.
Гледао сам оно дете, гледао сам свет око њега. Био је то бајковит поглед, онај исти као на почетку времена, на ,,Мидгард,, планети.
Порука ми је јасна, данас бранимо тај свет! Данас морамо победити! Данас људима враћамо онај свет који смо им једном дали!
Данас морамо победити!
У следећем трену слика детета се обрисала, и поново су испред мене борбене летелице.
Јединица на десној страни планете шаље податке да су извршили задатак, и да је непријатељ остао без комуникације.
Прикључују се, Радмилу и мени у централни напад.
Приближили смо се планети са које су извирале борбене летелице, и на којој је заточен, Лана. Некако, сада када сам овде, у зони непријатљске планете, и није било тешко пробити се и отпочети уништавање зла. Успели смо! Вилењаци се пробијају, и све већи и већи број летелица на окупупу, што значи ,да , успевамо!
Радмило ме је обавестио, да су трагачи лоцирају одаје у којима су, Лана и Вилењаци, и да кренемо нас двојица у помоћ.
Учитао сам локацију и устремио се попут орла на плен. Спустали смо се на планету без потешкоћа, а, испред нас невероватна слика:
Лана и Вилењаци на слободи!
Лана и Вилењаци у борби са тамнима, у борби, ,,прса у прса,,!
Ратнички подухват! Борба Бића и звери! Борба добра против зла!
Радмило и ја смо се придружили борби, а, изненада као гром из ведра неба, појави се, Нора.
-Без мене се играте?
И јурнула је као права ратница, право на тамне, раме уз раме, Лани.
Трајала је борба, мада умор и одустајање се није осећало, ни код Вилењака , ни код звери.
Онеоспособљени да комуницирају са сарадницима, није им остало ништа друго осим, борбе .
Након неколико сати , ослободили смо град и уништили многобројне летаче, укључујући и један брод, који су припремили за кријумчарење хибрида.
Нећу вам описати ужас који сам затекао у броду. Све што ћу вам окрити јесте, да, ни у паклу таква створења не бораве.
Радмило је карантирао брод, спреман за самоуништење.
-Морамо проверити, ко зна да ли има још бродова са овим створовима!
-Проверићу са јединицом ,а ти, брате, остани са, Ланом и Нором.
Патролирање мора да се обави брзо и неприметно.
Наставиће се….
(Драгани из Приједора,
једној младој,
пробуђеној и освешћеној Белој Србкињи,
посвећујем ове лирске записе.)
Да бисмо опстали у овоме свету – па и у иним световима – ми морамо да призивамо и развијамо видовита знања наших Белих Богова.
Без видовитих знања, напросто, немогуће је опстати, преживети и живети.
Ко је наиван човек?
То је човек без видовитих знања.
Сви расни, пробуђени и освешћни Бели Срби – наравно и све расне Беле Србкиње – поседују видовита знања.
Можда још нису свесни да поседују видовита знања, али их поседују!
Онај ко је у видовитим знањима, види и на даљину ко је какав и ко је ко.
Око нас су бесови, рептили и рептилоиди у људском обличју, и, ако нисмо видовити, ако нисмо у видовитим знањима, ми ћемо их прихватати чиста срца и чисте душе као људе.
А то је веома опасно!
Тако бивамо жртвама бесова, рептила и рептилоида.
Видовита знања јесу најбоља и најуботија оружја и оруђа наша у овоме свету, као и у свим иним световима.
Ми се видовитим знањима бранимо од наших како видљивих тако и невидљивих душмана.
Нису сви људи – људи!
Напротив, људи су веома ретки!
Много је више сенки и утвара у људском обличју.
Бели Срби су по природи својој видовити, јер поседују видовита знања.
То су нам дарови од Белих Богова и Плавих Вилењака.
Нама су Бели Богови у сарадњи са Плавим Вилењацима већ на само почетку свих почетака подарили видовита знања, јер, без видовитих знања у древности, као и данас, ми не бисмо уопште могли да опстанемо у свету.
Залуд нам сва знања, вештине и умећа, ако не поседујемо видовита знања наших Белих Богова и Плавих Вилењака.
Видовито знање јесте јдино богопознање!
Вилењаци су после распршивања атомских бомби на Хирошими и Нагасакију почели убрзано да напуштају Мидгард-Земљу.
Први су отишли Бели, а неколико година потом и Плави Вилењаци.
Будући да су Плави Вилењаци дубље и чвршће, скоро родбински, повезани са Белим Родом, а превасходно са Белим Србима, они су још неко време чекали и оклевали, надајући се поновном успостављању Реда и Поретка на Мидгарду.
Њима је, просто речено, било жао да напусте Мидгард-Земљу, те да препусте свеколики Бели Род надолазећим мрачним силама.
Но, када су кренули нуклеарни опити, нуклеарна испитивања по пустињама, како на Истоку тако и на Западу, они су схватили, да овде више нема опстанка за њих.
Најпре су се удаљили у својим физичким телима, бивајући још неко време присутни у својим етеричним овојима која се пројављују у зеленим ваграма.
Етерични овоји, етерична тела Плавих Вилењака имају разне нијансе зелене вагре, илити, туђицом речено: зелене боје.
(Боја није србска реч, већ варварска туђица!)
Моји сусрети са Плавим Вилењацима – о чему сам већ писао – догодили су се средином педесетих година прошлог века, кад сам ја имао између пет и седам година, а то је, отприлике, било – сада то схватам – пред њихов коначни одлазак са ових простора.
Са ових простора, као и са свих других настањених пространстава у свету – сви Вилењаци, како Бели тако и Плави – сабрали су се у кедровим шумама Сибира, слично птицама-селицама када се сабирају пред сеобу, па су одатле, у племенима и родовима, као птице у јатима или пчеле у ројевима, кренули пут Плавог Сазвежђа.
Отада је наша Мидгард-Земља почела нагло да копни и сахне, те да убрзано губи животну силу и духовне моћи.
Када видовити, у овоме часу, сазерцава Мидгард-Земљу, јасно ће видети, да је етерични овој Земље изгубио оно праисконо титрајуће и дивотно плаветно, прозрачно искричење и светлуцање, те да се уместо небеско плаветног одсјаја, све чешће указује тамно-плава, прљаво-плава вагра.
Одласком Вилењака са Мајке Земље, нас – а кад кажем нас, онда мислим на сва бића: на људе, животиње, птице, биљке и древета – све чешће, из мрачних сазвежђа, нападају разни, веома подмукли и опаки паразити, против којих се све теже и, скоро безуспешно, боримо.
Друга прича Тодора Пештерског његовом сину…
Дан са променом
Стајао је сам. Одавно више није било потребе да било ко сем њега чува границе те предивне земље. Била је то земља где су се сви међусобно разумели и уважавали…камење и биљке, биљке и животиње, животиње и људи. Хармонија је свуда владала и нико није ни знао да постоји нешто друго сем мира и љубави.
Полако је почела да сипи киша и он је осећао како свака кап која му се слива низ лице и тело односи старе мисли и представе. Волео је-о како је само волео тај посебан осећај после повремених пљускова. Није ни помишљао да тако лепо време може било шта да поквари. Таква мисао није се појавила чак ни онда када је угледао дугачку колону ратника са крупним и намргођеним вођом на њеном челу. Одсуство мисли и његова дечија љубопитивост су на жалост били потпуно страни тој колони утопљеној у мноштвеност.
Стао је испред њих онако блештећи окупан и отпевао им поздрав уобичајен за све становнике те земље. Видео је да му они на тај поздрав нису одговорили. То га је нагнало да се присети онога што је још као мали научио седећи сам сатима у шуми. Кад се потпуно умири могао је да чује мисли свих бића и оне су му се јављале увек као одјек његовог унутрашњег гласа. За један трен се умири и послушну на кратко мисли свих тих људи. Скоро истог тренутка је пожалио, јер је чуо неке ружне речи, као што су: победити, освојити, заузети земљу, имати… Срећом по њега и по његов народ он је био један од оних на које те тешке вибрације не остављају никакве трајне последице.
Иако му их је било јако,јако жао, знао је да их са тако прљавим мислима не може пустити код његових сународника. Баш у том тренутку из колоне се издвоји вођа и рече му да им се склони са пута, јер они су управо кренули да освоје његову земљу.
Дуго, дуго је гледао вођу право у очи, док су му се телом разливали таласи велике туге због незнања у којем је живело то јадно биће испред њега. На крају ипак прозбори: “ Хоћете да освојите земљу ? Слободно изволите – идите само право и знајте и лево и десно и испред и иза, и горе и доле она се простире. Само знајте још и ово – ова земља се не може освојити, она никоме не припада и сама је свој господар.
Ми људи што њоме ходимо хоћемо да је присвојимо а ви хоћете чак друге људе да нападате због ње. Али верујте ми, њој је свеједно, њој је сасвим свеједно, јер она уме да чека и врло добро зна да ћемо и ми отићи, баш као што су многи пре нас па чак и диносауруси некада давно отишли. Она је врло стрпљива и чека оног ко је неће присвајати. Томе ће она предати полако све своје тајне. “
Већина ратника из колоне поче себи нешто да мрмља у браду, бојећи се неких нових мисли које им је у главу убацио овај нежни младић. Једног од њих то све толико наљути да хтеде напасти то од њега толико другачије биће. У том тренутку он поново проговори: “ Ти, да баш ти, дођи и изврши то што си наумио. Нападни ме и осетићеш бол теби још увек потпуно страну. Осмех на мом лицу док ме будеш нападао ће ти бити казна, мада је мени најмање стало до тога да ти будеш кажњен.”
После ових речи цела колона одједном застаде, па чак и ратник који га хтеде напасти. Увидели су да овде очигледно много тога није било у реду. Заповедник поново пажљиво погледа у те кобалт плаве очи и тада на трен заборави зашто се уопште налази тако далеко од свога дома. Све је одједном изгледало некако сулудо и испразно. Испред њих је стајао само један једини човек или би боље било речено младић и успео је све њих да поколеба. Увидели су тада да очигледно имају посла са неким врло чудним народом који изгледа не зна шта је то страх. Зебња и некаква бојазан се изненада дубоко увуче у њихова срца. Тада заповедник невољно, али ипак полако подиже руку и нареди повратак.
Гледајући последње коњанике из колоне како замичу иза брестовог шумарка, осети поново ону препознатљиву животну енергију у ваздуху после кише, два пута дубоко удахну, премести је из ваздуха у своје тело и помисли: “ чудни баш неки људи, шта ли им само значи та чудна реч – страх ? “
Када ме један човек
упита:
шта је битно? –
рекох му, да је битно
само оно што нас
из сеновите долине смртности
узноси на висинске
пропланке бесмртности!
Све друге ствари,
наставих,
могу бити важне
или значајне,
али само једна
једина ствар је битна –
да се из света
људске пролазности, гле,
винемо у светове
божанске
непролазности!
Трошимо тренутке на бриге и свађе,
Отровани мржњом и психичким болом.
Несрећни и крхки посрћемо холом,
У коме се живот усред таме нађе!
Сујетни и плитки, без наде и снаге,
Безвољни за сутра, отупели груби,
А време се очас искруни и сруби;
Зато су Мудрацу и мрвице драге!
За душевни смирај где се крије брава,
Или у Човеку завек Немир спава?
Када у животу немилост прокључа,
А опакост сможди нагрижено биће,
Спас људима слабим једно је откриће:
Кључ Доброте рђни катанац откључа!
Све је више младих Белих Срба и Белих Србкиња који ми се ових дана обраћају, очекујћи да изнесем јавно своје мишљење о ономе што се свуда око нас одвија и дешава, као и о судбини Белога Србства.
Већина тих младих и дивотних божанских душа, оваплоћених у Белим Србима и Белим Србкињама, намерава – можда, и заувек! – да напусти Србију.
Мене туга и сета обрхвава због свега тога, јер јасно видим, да овај свет није уопште наклоњен Беломе Србству, да у овоме свету бива све мучније, све теже и све болније Белим Србима и Белим Србкињама, поготову ако су млади, ако су на почетку свог животног пута у овом животном току.
Стога сам принуђен, да јавно изнесем свој став који неће никога да обавузеје, став који происходи не само из мојега искуства, већ и из увида у Акаши.
Мрачни су одавно завладали Мидгардом.
Увукли су се потуљено, лукаво и подмукло у све родове, у све народе, у сва племена.
Има их свуда по Мидгарду.
Они су се укрстили и измешали са свим племенима, народима и родовима.
Тако да ми више не знамо: ко је ко, ко је какав и чији народ!
У многих западних народа већи је постотак рептила него што је постотак расних потомака тог истог народа.
И међу Србима, у Србији, има већи постотак рептилоидних срба од постотка расних Срба!
Две трећине Срба чине укрштени срби, хибридни срби, и срби мешанци.
Прошетајте Београдом, па ћете одмах схватити колики је постотак расних Срба у Београду!
И заиста, у Београду данас нема ни двадесет посто расних Срба.
По мојему виђењу и осећању, Србија се, оваква каква јесте, никада неће ослободити рептила.
Рептили су запечатили судбину Србије!
Мањина Белих Срба и Белих Србкиња неће моћи да било шта учини против рептилоидних срба.
Рептиолидни срби посве су обладали Србијом.
То је Истина, а све остало су омаје и опсене.
Надаље, овде у нашем окружењу, на Балкану – а Балкан је инверизија речи кан(и)бал (људождер), – постоје чиста рептилска племена, рептилско-канибалска племена која су највећи паразити на Србском Бићу, и против којих је Бело Србство столећима ратовало и гинуло.
Та рептилско-канибалска племена постала су већина на Балкану.
Скоро да је сасма немогуће, да се два милиона Белих Срба – ма какви год да су ратници – избори против двадесет и више милиона рептилоида!
Поготово што ти балкански рептилоиди имају свестрану подршку још грознијих и црњих рептилоида са Запада.
Давно је виђено, да је од седам милијарди такозваних људи на Мидгарду огромна већина рептилоида.
Они који су у видовитом ведском знању, и који су повезани са Акашом, сматрају да на Мидгарду данас живи свега триста милиона расних људи, божанских душа, а све остало су рептили или рептилоиди.
У Дану Сварога, гле! све се открива и, све се јасно види.
Свако од нас на свој начин и види и тумачи Дан Сварога.
Има доста оних који сматрају, и верују, да ће се у Дану Сварога догодити Свети рат, када ће Бело Србство победити војске црних рептила и ослободити Мидгард Земљу.
Ја имам другачије виђење.
Мени из Акаше шапућу и дојављују, да се неће догодити Свети рат на Мидгарду, већ да ће нас Бели Богови одвести са Мидгарда на једну Нову Земљу, далеко одавде.
Наше буђење и освешћивање има управо ту сврху: да се припремимо у Духу, Свесности и Свести за коначни одлазак са Мидгарда, будући да је на Мидгарду одавно постао посве несношљив живот за сва словесна и божанска бића.
И, на концу, још и ово да кажем онима који намеравају да напусте Србију.
Сасвим је свеједно где боравите, да ли у Србији или у Русији, Канади, Аустралији или Новом Зеланду, јер ви сте увек и вазда на Мидгарду.
Бежећи из Србије у неку другу земљу, ви само бежите из једне тамнице у другу тамницу.
А тамница је свагда и навек тамница, без обзира да ли се зове Србија или Аустралија!
