Свакодневно нас разни медији затрпавају и трују најгрознијим, најужаснијим, најјезивијим и најцрњим вестима, и, нама се, на тренутке, учини, да нигде око нас, да нигде у беломе свету, нема више никакве лепоте, доброте, љубави и дивоте, да је људски род одавно већ сазрео за коначно истребљење, те да би требало да се заувек макне и избрише са лица Мидгард-Земље.

Ако је већ толико нарасло зло у свету, онда је то исто зло и дубоко у нама, у сваком од нас – било скупа, било  понаособ, тако да више нема ни једног јединог разлога, да постојимо, да бивамо, да живимо – не само овде на Мидгарду, већ било где у Васељени!

Но, застанимо на часак, и сиђимо дубоко, и још дубље, у своје срце, у своје унутарње биће, у своје сушто суштаство, и погледајмо изнова и испитајмо по ко зна који пут: Доброту у нама, Љубав у нама, Светлост у нама, Створитеља у нама, Душу и Дух у нама…

Још увек има наде за све нас, за сваког од нас понаособ, за сва бића око нас, за Мајку Мидгард-Земљу, за Прамајку Васељену.

Има наде, а има и вере, а ако има наде и вере, онда има и знања, и воље, и жеље… да поправимо, да променимо и себе и све око себе, да призовемо Створитеља и сва Бића Светлости: у своје срце, у своје биће, у своје сушто суштаство, у своју душу и у свој дух.

Напросто, ми морамо бити бољи него што јесмо!

Јер, ако не радимо и не чинимо, ако баш ништа не предузимамо: да будемо бољи него што јесмо, да будемо племенитији и дивотнији, онда ћемо, зацело, бити гори, много гори, него што јесмо, него што игда бејасмо!

Под шатром Ти си разапети мит
светинa улази и одмах сања
сада је нови Србинов хит
у циркусном свету радовања

Свако на улазу узме маску
да сакрије своје пређашње лице
потом одважно ускаче у скаску
на сцени лажне позорнице

Ја сам твој генетски знак воде
Ти си копно хајде Стани пoред мене
пред Србима којимa ниси
стигао дорећи Цвете мој неувели

Заобиђи стазе и богазе
сваку околност вреву буку
укуј ме сенком својом Вежи ме
Водиме за уморну руку

Сакупи сабери одложи поломљено
Искидане разаткане беле кошуље
списе догореле у врелој крви
по свему си једнак а ипак први

Ти си зимскоХималај сунце
сувенир златни Мора и копна
јер пуна сам Твојих меморија
Ти их не заборави Јагодичасте

Дајем Ти кључ ноћи
стргни га с мог врата
Уђи Јер сва сам унутра
за јуче за данас за сутра

Ма којим правцем
јер свуда сам сама
и немам средиште
нема ме Ти ме изведи
на врело огњште

До првог вала себе
оштрог угла јутра
у мишићу ваздуха
Твоје Душе

Уплови а немам луке
и где сам тад знаћу
разаткај ме полако
у њему се поново рађам
да себе поново нађем

Тако путују звезде
несхваћене и увек исте
и док се ми батргамо
у ланцима својим
Ти све удаљенија блисташ

Твој живот је само светлост
иaко из мојих златних тмина
пружим према Tеби чежњиве руке
под ребром тамо где немам крила

(Песникиња Јагода А Маринковић на Капији Јужног Неба)

Масленица је старословенски празник којим се обележава завршетак зиме и почетак пролећа. Тај дан истовремено представља опраштање од зиме и Богиње смрти, Марене (Моране), и добродошлицу и слављење Бога Јаровита (Геровит, Јарило), који се сматрао код Старих Словена Богом младог сунца. Празник Масленица слави се на дан пролећне равнодневнице, углавном 20. или 21. марта, а обележавају га и припадници старословенске вере и Хришћани. Познато је да је Словене било веома тешко превести у Хришћанство, јер то је подразумевало потпуну промену начина живота и поимање света око себе, а не само религије и веровања. Јако је тешко људе који више миленијума негују своје обичаје, традицију и културу убедити да се тога одрекну и прихвате другачије веровање. Посебно је било тешко потпуно преобратити православне Словене, који су међу последњима примили Хришћанство. Будући да нису желели да одбаце своје богове, празнике и обичаје, без обзира на насиље и забране које је над њима спроводила њихова власт, црква је пронашла компромис и већину старословенских, традиционалних празника, преобукла у хришћанско рухо. Тако је и Масленица наставила да се прославља као «Сирна седмица» у православном Хришћанству, као претходница великог поста, а у Русији се још увек одржао назив Масленица. Људи су од памтивека доживљавали долазак пролећа као почетак новог живота и указивали поштовање сунцу које даје снагу и живот свему живом. У част сунца, наши преци су у почетку пекли округле колаче, а касније када су научили, почели су да спремају и палачинке. Прва палачинка која би се испекла на овај дан била би посвећена Богу Велесу који се тада, како се веровало, будио из зимског сна. На палачинке се углавном мазао мед или маслац. Прослава Масленице састојала се од низа ритуала којима се указивала част Богу Сунца, Јаровиту, и испраћала Богиња зиме и смрти, Марена, такође уз одређене почасти. Обичај је био да се организује ритуална борба између Јаровита и Марене, и Јаровит би увек победио. Такође, људи би направили од сламе лутку Марене коју би потом запалили и играли око ватре славећи Марену и приређујући јој испраћај до следеће зиме. Стари Словени су увек палили ватру приликом својих ритуала јер је она код њих представљала успостављање везе са боговима. У случају испраћаја Марене, током ритуала који је представљао њен погреб, учесници би играли два кола од којих би једно ишло у смеру казаљке на сату – за развитак и рођење новог, а друго би ишло супротно од смера казаљке на сату – за испраћај и умирање старог. Такође су имали обичај да са брда откотрљају у реку запаљен точак. Масленица је код старих Словена била и празник када су се људи клањали душама својих предака, и тај обичај се данас код Срба зове «Задушнице».

И данас се, још увек, у неким словенским земљама спроводи обред испраћања зиме и Марене, и уз певање одговарајућих ритуалних песама пали лутка која симболизује Богињу Марену, која се потом баца у реку. Увођењем Хришћанства изменио се обред и начин празновања код православних Хришћана, те се недеља пре Великог поста назива «Сирна седмица», док је у Русији празник задржао свој стари назив – Масленица. На тај дан су учесници обреда лутку од сламе, симбол Марене, облачили у женску одећу, носили је кроз село, понекад и на колима, и закопавали у земљу или палили или, просто, кидали на комаде, а остатак сламе би расипали по пољу. Дани Масленице код Хришћана су променљивог карактера, у зависности од тога када почиње Велики пост. У Русији, на пример, сваки дан има своје име. Последњи дан, недеља, назива се Недеља великог поста, када се спроводи обред опраштања, и почиње пост. На тај дан се у православним храмовима верници обраћају једни другима тражећи опроштај ако су се случајно замерали једни другима у току протеклих годину дана, а за узврат добијају одговор «Бог опрашта». Након тога, ритуално би палили лутку Марене коју су звали «Страшило Масленице». Од недавно се више не практикује паљење Марене приликом прославе хришћанске Масленице, јер хришћански свештеници то сматрају испољавањем насиља. Код Јужних Словена се на овај дан обележавао долазак пролећа и слављење Богиње Весне, која је код њих била Богиња пролећа. О ритуалима који су приређивани не зна се готово ништа, или сасвим мало, јер је Хришћанство у потпуности учврстило свој утицај и избрисало све трагове старословенске религије и обичаја, а православно је посебно оснажило након ослобођења од Отоманске империје, под утицајем Руске православне цркве. Све што је остало су датуми разних хришћанских празника, усклађени са датумима обележавања старословенских светковина.

(Текст преузет из првог броја интернет магазина ВЕЛЕС.)

Када би се некако могли вратити у Европу у вријеме између првога вијека Старе и првога вијека Нове ере, затекли бисмо Словене како живе као у правом рају. Сви становници континента су говорили истим језиком – језиком њихових предака, вјерујући у једнога Бога, у кога су вјеровали и њихови преци. Путовали су, слободно, својом непрегледном територијом без граница, обасјани својим слављеним симболом – сунцем. Пошто је земља била сматрана светињом која је припадала самом Богу, она се није могла посједовати, њоме се није могло трговати – није се могла купити или продати, јер би то значило скрнављење њене свете природе. Како су живјели у миру, људи су слободно путовали, постављајући логор, градећи куће, или формирајући нову племенску територију, гдје год би им се чинило да је подручје било погодно за те сврхе. Када би, међутим, пронашли боље ловиште, или плоднију земљу, они би се једноставно премјестили, остављајући своју дотадашњу територију слободном за било кога другог Европљанина, који би поштовао иста правила. Исти закон је важио и за руднике и ријечна, језерска или приморска насеља…

(Из књиге: ПОЉСКИ МАСАКР)

Сајт Горана Полетана:

www. srbinda.com