Само Бели Срби знаду за истинску љубав,
за љубав која не пролази,
за љубав која не умире,
за љубав без-смртну и вечну.
Само је за Беле Србе, гле!
жена светиња и божанство, вила и богиња.
У свих иних раса и родова, народа и племена,
жена је и била и остала ниже биће.
Само Висока Раса Белих Срба
живи за љубав и живи од љубави;
у љубави се рађа и у љубави умире.
Јер, љубав је почетак и свршетак свега.
Тамо где нема љубави – ничега нема!
Један поглед, на овај свет
Схватићеш!
Да свет овај, није леп цвет
Свет овај, празна је љуштура ораха
Схватићеш!
Да свет овај, трула је воћка
Крвави трагови, за тобом остају
Не плаши се!
На свету овом, само најјачи остају
Тек треба, добро да искрвавиш
Не плаши се!
Да снагу своју, стекнеш и повратиш
Ја
рођена од Сварога
сестра Перунова
међ вуцима одгајана
рањена у бојевима
мучена и гажена
главу подижем.
Своје порекло призивам
космичке силе сакупљам
и кличем криком сокола
у равнотежи универзума
снагом сопственом понета
од праискона задојена
истином и слободом.
Из сваке ми крваве ране
црвени божури ничу
док ходим кроз ад
тражећи оног
који се не помиње
да бакљом својом
и огњеним мачем
повратим правду
од постанака отету
за смирај свету.
Па и ако клонем
и душу
након свега испустим
ништа више неће бити исто.
У наслеђе остављам
веру и сећање
у све што је чисто
док ми се осмех
у усне утискује
а небо
моје име уписује.
У детињству сам се, све до поласка у школу, вазда сретао и дружио с вилењацима.
Нисам правио разлику између белих и плавих вилењака, између белих и плавих вила, јер су ми били исти, за мене бејаху исти!
Најчешће сам их виђао у етеричном, но, по некад, и у физичком телу.
Са њиховом лепотом, красотом и дивотом не може се поредити нико од људскога рода!
Поготову су прелепи женски вилењаци, беле и плаве виле.
Женски вилењаци су високи око стоседамдесет сантиметара, а мушки су за десетак сантиметара виши.
То бејаше доба чедности и девичанства, не само људи, већ и свеколике Природе: шума, дрвећа, биљака, трава, потока, извора и река.
Свет у којему сам ја растао, не постоји више.
Одавно га нема!
То су они предивни крајолици и предели између Златибора, Златара и Јавора.
Кућа мојих предака горштака бејаше на око тисућу метара надморске висине.
Моћне столетне букове шуме, богате изворима, врелима, потоцима и речицама.
Обично бих, у детињству, сневао и тиховао на једној заравни подно столетних букових стабала, на месту које се зове Саставци, јер се ту састају три дивотна и жуборава потока.
Е, управо на том месту вазда бих наилазио на вилењаке.
Данас их тамо више нема.
Одавно их тамо више нема.
Али, тада сам их вазда сретао.
Скоро из дана у дан.
Они су ми – сада то поуздано знам! – улили љубав према поезији, певању, појању, вилинци, музици…
љубав према свеколикој лепоти, красоти и дивоти.
Никада нисам разговарао с њима, само сам слушао њихово праисконо певање и појање.
Певали би сви у један глас, као да се сви њихови гласови сливају и стапају у једно грло, у један глас.
То је такав склад, такво савршенство, таква милина!
Док би они појали, ја бих се уздизао из свог физичког тела и пловио високо понад модрих букових шума, међу белим и руменим облацима, све време слушајући њихово појање које се стапаше са вечношћу и безкрајем, са далеким сазвежђима и звезданим јатима.
Годинама сам покушавао да призовем и пронађем то појање у овоме свету, но, никада нисам успевао.
Нигде у свету, и нико од људи не уме да нам подари такво појање.
Нема таквих гласова, нема такве вилинке, нема такве музике!
Пре кратког времена, открио сам Татјану Карајанов, једну Белу Србкињу вилењачког и вилинског гласа.
Док сам сневао и тиховао уз њено појање, названо Мудрост шуме, ја сам у трену осетио, препознао и схватио, да је управо то, најближе и најсродније ономе што сам у раном детињству слушао од белих и плавих вила, од белих и плавих вилењака.
Ово је то вилинско и вилењачко појање Татјане Карајанов!
Радујем се, што је, из дана у дан, све више пробуђених и освешћених Белих Срба.
Наравно, и Белих Србкиња.
Јер, мушко и женско начело чине Целину, Потпуност, Свеукупност Божјега Стварања.
Једна од тих пробуђених и освешћених Белих Србкиња, које савесно извршавају своје посланство буђења и освешћивања Белога Србства, јесте и Светлана Рајковић.
Око ње се шири поље ведсрбске свесности и свести.
Поље Стварања.
Испрва је Светлана писала само поезију и лирске записе, а сада се огледа и у прозним делима: причама, приповеткама, приповестима и новелама, а ускоро ће, вероватно, и у романима.
Светланин Денвник Плавог Вилењака, који у наставцима објављујемо на Србском журналу, јесте слојевита, истовремено, а и по потреби, и згуснута и разређена проза, проза буђења и освешћивања Белога Србства.
Овим својим надахнутим књижевним делом, које је, по много чему, значајно и вредно, јер нам открива све лепоте и чаролије нашег стваралачког сневања и маштања, као и пра-сећања илити присећања, Светлана Рајковић открива своје песничке и списатељске дарове, способности и могућности.
У Дневнику Плавог Вилењака списатељица Рајковићка осликава космичку драму на овостраном и оностраном звезданом пропутовању плавих и белих вилењака који су, преко Белога Србства, повезани са свеколиким човечанским родом.
Ово књижевничко дело је пуно знаменитих стварних и метафоричких заплета и расплета, пуно заокрета и преокрета, пуно звезданих вратоломија и пустоловина (пустоловина је србска реч за авантуру), где се, на дивотан начин, преплићу овострано и онострано, стварност и уобразиља, вештаствени и духовни светови, где се лагано, без икаквих тешкоћа, сметњи и препрека, прелази из пространства у пространство диљем и широм Васељене, Присуства и Стварања.
Читајући Дневник Плавог Вилењака, сваки пажљиви, марљиви, савесни и посвећени читалац, уистини, пожели да и сам нешто слично, из свог унутарњег бића и суштаства, створи и запише.
Вредност неког песничког, књижевничког, списатељског и уметничког дела и огледа се управо у томе: да буди машту, да буди уобразињу, имагинацију и сневање, да буде скривени и тајинствени извор надахнућа, инспирације…
(Светлана Рајковић)
Ни богова, ни молитава!
Па ипак бива понекад да чујем
нешто као молитвен шапат у себи.
То се моја стара и вечно жива жеља
јавља однекуд из дубина
и тихим гласом тражи мало места
у неком од бескрајних вртова рајских,
где бих, најпосле, нашао оно
што сам одувек узалуд тражио овде:
ширину и пространство, отворен видик,
мало слободна даха.
СПАС
Девет је стотина сутона желело једну радост,
Док сам живео
Заборављен, напуштен, презрен,
Гажен ко мост над водом.
Тек једног вечера
Кроз блесак последњег зрака
Млада месеца, сокова и вода,
Угледа дух занесен
Како вечерњи облак добива облик и свест,
Како се огромно небо отвара и сјајем
Неслућеним
Одузима једном заувек несрећан дах.
А Спас, коме се гоњена звер као и човек нада,
Говори светлошћу, непролазном хармонијом:
Да нико није заборављен и сам.
Лирске песме Милорада Максимовића носе собом дах заборављене древности, дах, топлину и дивоту Праискона.
Одлика самониклог, самосвојног и самобитног песника, песника по бићу и суштаству, огледа се у лакоћи певања, у лакоћи и лепршавости стварања.
И заиста, Милорад Максимовић пева из срца и душе, пева неусиљено, без грча и тескобе, пева и поје без икаквог стваралачког напрезања.
Његова поезија, поготову лирика у књизи Из заборављеног света у вечност, делује дивотно, смирујуће и благородно на сва наша спољна и унутарња чула, на свеколико наше биће и суштаство.
Говорим о песнику лирског и вилењачког гласа који пева тако као да не пева, који ствара тако као да не ствара, који дела тако као да не дела.
Врхунац стварања је не-стварање, односно: када стваралац допусти да се само стварање кроз њега одвија без њеове стваралачке присутности.
Песма се сама од себе дешава, а песник је само посматрач.
Уистини, не ствара песник песму, већ песма ствара песника.
То је тајна поезије, тајна свеколике уметности и духовности.
Често се враћам дивотној песничкој књизи Из заборављеног света у вечност из једног простог разлога: да бих се срео са собом, да бих се срео са својом звезданом душом.
У песмама Милорада Максимовића препознајем себе, препознајем све вилинске и вилењачке песнике, препознајем све ванпросторне и ванвремене песнике кроз столећа и тисућлећа који нису од овога света.
Они су само накратко боравили у свету, али нису од света.
Они припадају Творцу , Васељени и Великом Духу Стварања.
Њихов Завичај је Безкрај и Вечност.
Милорад Максимовић није обичан песник.
Уистини, он је вилењак са звезданом лиром!
Марко Стари Словен, пробуђени и освешћени Бели Србин од Рода Плавих Вилењака.
Са двадесет и пет година почео је да буди и освешћује Бело Србство.
Сада има око тридесет лета.
Један је од ретких који је још у раној младости доживео просветљење, и кренуо Унутарњим Путем Белога Србства.
Марко је један од најревноснијих и најнеуморнијих посвећеника који ни на тренутак не губи ни веру ни наду, да се Свеколико Бело Србство мора пробудити и освестити ода вековног хипнотичког сна, те кренути Путем Повратка ка Дому Своме.
Многи од нас, и многи од иних које још ни познали нисмо, редовно – из године у годину, из дана у дан – прате његов канал, под називом старисловен, на Јутјубу.
Уз видео-записе, видео-клипове на ЈуТјубу, Марко Стари Словен има и свој сајт, свој портал на ФејсБуку, где редовно објављује песме, лирске записе, приче, митове и легенде, било своје или својих пријатеља, са једном једином сврхом, са једном једином намером: да што више Белих Срба и Белих Србкиња пробуди и освести, да им открије и покаже Ведсрбски Пут Права.
У времену које долази и које мора доћи, а у Дану Сварога, у Звездану Књигу Живота Белог Србства, плавим звезданим зраком биће уписано и име Марка Старог Словена.
Верујем, и – знам!
СТАРИ СЛОВЕН: ЧУВАРИ ПАМЋЕЊА
Песниче,
Желим, али треба и моћи то написати…то је бит и срж свега нама појмљивог… ти одговори дају целокупну слику стварања и разлоге нашег постојања…… у тим одговорима је СВЕ…. све те слике, одговори , боје, мириси, звукови осећам из душе… то је понекад непрепричљиво… то је простор осећаја а не чињеница и јасних доказа…. Белим Србима недостаје само та једна степеница до коначнице…. ми физички и материјално припадамо овом свету са свим њеним оперативним задаћама… а увелико смо својим мислима сновима осећајима сасвим близу Слободе, Истине, вечне Љубави и Светлости… Ми смо ту јер требамо нашем Створитељу… он преко нас хармонизује енергетске токове на Гаји … ми смо његова одрасла и зрела деца која морају да плате то одрастање… свака школа се плаћа па и ова…. најбољој деци се дају најтежи задаци… Завршићу са закључницом од пре неколико дана: Када осетиш да је СВЕ ЈЕДНО, онда све доживљављаш -свеједно…
Свако Добро, Роде Мој!
(Милан и Милена: једна истинита и романтична љубав за сва времена!)