И, колико је то нешто журило и јурило према Храсту, још брже сам се пео ка врху крошње, не желећи да знам ко је, или шта је доле. Непажњом, у оном бунилу, и оном бежању, оклизнуо сам се, не успевши рукама да се дохватим за неку грану, пропао сам кроз крошњу, и последње чега се сећам, јесте, пад , бол у леђима и мрак.
Чујем гласове као из неког бунара, чујем како ме дозивају…Леданеее, Леееданее,…
Одједном, јасно чујем:,, Ледане, пробуди се,,!
Глас, Ланин, да, јесте, Лана!
Отварам очи, али, Светлост ми смета, па једва некако провирујем.
Од јаког Светла, не видим ко је испред мене, али, чујем моју сестру како и даље понавља:,, Пробуди се, Ледане,,!
– Лана, добро сам! Некако сам јој дао знак да се будим, и да не брине.
-Помози ми да устанем.
– Остани да лежиш, није паметно одмах да устајеш.
Миловала ми је један, па други образ и шапутала :,, Мораш бити добро, мораш, брате,,!
Неко време сам лежао, а онда ми је, Лана помогла да устанем. Бол у леђима је далеко мањи од оног бола када сам пао, тако да сам био сигуран да ћу се брзо опоравити.
– Откуд ти овде, Лана?
– Најбитније је да се опоравиш, брате, а, разлог мог доласка сада и није важан.
Него, шта ти се десило па си пао са дрвета?
– Разговарао сам са ,Мудрацом и Храстом, и одједном сам чуо буку у шуми. Нешто велико и брзо се приближавало и у трену сам одлучио да се попнем на дрво и да склониште потражим у крошњи. Нисам баш био пажљив ,па сам некако пао.
– Ниси видео шта је то што те је препало?
-Нисам видео, јер се не сећам ничега после пада.
– Лежао је ту сатима.
Рече Храст и настави.
– Видео сам шта је прошло. Био је то, Бели Змај. Ни једну реч ми није рекао, само је пројурио према Кристалном граду.
– Можеш ли, Ледане да устанеш?
–  Мислим да могу.
Полако сам се усправио.
– Хвала ти, Стари мој. Ледан и ја идемо за , Белим Змајем. Знаш ли шта ти је чинити, у случају да се врати?
– Знам, Плава Вило!
– Идемо брате, Змај нас сигурно тражи.
– Лана, одакле сада Змај? Одакле дрво које прича? Мудрац који се преображава у Сокола?
– Нисам сигурна да је сада најбоље време да ти објашњавам. Претрпео си јак ударац у главу приликом пада, и боље је да одговоре добијеш одморан и опорављен.
Сложио сам се са, Ланом, јер, са њом нема расправке и убеђивања. Увек је лакше послушати је ,него расправљати са њом, јер, на крају буде како она каже.
Реч по реч, корак по корак, и већ смо близу, Кристалном граду. Сећам се, да је Соко помињао ,,Град Богова,, и тражио сам од, Лане одговор, јел ,,Кристални град,, заправо ,, Град Богова,,?!
– Није, Ледане. ,,Град Богова,, се не може овоземаљским очима сагледати, већ, очима душе, очима суштине.
Када дође време, видећеш га, јер, град сам долази, а не када ми хоћемо.
-Јасно ми је!
– Још мало и стигли смо!
Лана је , гледајући око себе у предивну природу, причала о , Белом Змају.
-Он долази ако је негде потребна помоћ, а, када је све спокојно, Змај воли да одмара на пропланцима пуним цвећа.
Његов омиљен цвет је, Богиша( Перуника).
Само што је то изговорила, застала је!
-Погледај између оне две брезе! Видиш ли нешто?
Гледао сам, али, ништа се није видело!
-Не, не видим ништа, осим облачка.
– Дођи, Ледане, видећеш!
На стази, док смо ишли према брезама, као да се оцртавао траг, тј. стопе неког великог Бића, које је прошло мало пре нас. И, јесте! На потоку, поред бреза, седео је , Бели Змај. Никада нисам видео то Биће до тада. Угледавши, Лану, Змај је устао и кренуо корак, два до ње. Остао сам поред брезе непомичан и посматрао како, Лана са радошћу грли Величанствено Биће, а , оно као да пева, као да подвикује од радости, што је види.
– Радујем се, мили мој, што те у радости срећем.
Чуо сам, Лану како, Змају прича.
Хтео сам и ја да приђем, али, и пре него што сам испружио корак, Змај ме је погледао, а , Лана је рекла:,, Дођи , Ледане да те упознам са пријатељом,,!
Пришао сам, Лана ми је рекла, да, испружим десну руку и ставим , Змају на чело. На тај начин, Змај ће знати ко сам.
Учинио сам то, и не само да је, Змај очитао моју душу, већ, видео сам и ја ко је он. Тргнуо сам руку!
-Видео си све? Врати руку на , Змајево чело, брате, има много тога да ти покаже. Не плаши се!
Вратио сам руку како ми је речено…
Гледао сам испред себе слике  догађаја из прошлости, из садашњости, из будућности. Гледао сам светове кроз које сам пролазио, и оне кроз које ћу проћи. Видео сам животе свих нас, некада и сада! Видео сам све што нисам знао да постоји!
Отворио сам очи, испред мене мрачак, а, рука ми подигнута у ваздуху. Махао сам, лево, десно, горе, доле,….ништа!
Сам сам!
-Лаанаа! Викао сам и окретао се око себе, опет ништа.
Где је, Лана? Где је, Змај? Сад су били ту? Шта је самном? Мора да сам полудео!
Испред мене поток, иза мене две брезе, са једне стране шума, са друге стране исто шума,…све је ту, само, где су, Лана и Змај?
-Лаанааа…..!
Слушао сам, али, нико се не одазива.
Вратио сам се до оног Храста, добро познатом стазом, и уз пут сам тражио трагове, мислећи да су се њих двоје поиграли самном, и да се сада негде крију.
Није било ни трага ни гласа од њих.
Сео сам испод старог дрвета и размишљао о ….више се и не сећам о чему све! Из минута у минут нови догађаји, нове спознаје, а, ја ни на старе још нисам добио одговоре!
О чему и да мислим? О, Лани и Змају? О, сликама живота и догађаја које ми је, Змај показао?
– Добро, Ледане, лези ту поред старог Храста и спавај! Све је ово збуњујуће и мистично за тебе! Одмори, Вилењаче уморни, а, сутра види шта ти је чинити!
Самом себи сам у браду причао, пошто нема никог да ми каже тако дивну реч-,, одмори,,!
Свануло је, дивног ли дана, помислих. Свет мирише на цвеће , које је свуда око мене. Још сам лешкарио и посматрао лепоту око себе, не мислећи о ничему од претходних дана што ме је снашло. Крошња Храста изнад мене, гледајући из овог ула, изгледала је Божанствено. Из ње је исијавала дивна плавичаста Светлост и пружала се до, Космоса.
-Будан си?
Глас изненадни прекинуо је моје уживање, али, ја се нисам померао, правио сам се да нисам чуо.
– Знам о чему мислиш, Вилењаче, и знам да си будан!
Е, сад већ имам разлог за панику! Скочио сам глумећи да сам љут, а заправо, уплашен сам.
Испред мене стоји прелепа жена! Вила , Богиња, Краљица,…
Ма, прелепо и насмејано, Биће женског рода, дозива ме, а, ја глуматам да не чујем.
-Добро јутро, лепа, Вило!
– Добро јутро, Вилењаче!
Осмех јој је блиставији од најсјајнијих бисера Космоса.
Устао сам и пришао том дивном Бићу да се представим.
-Ја сам, Ледан и мило ми је што ме тако дивно Биће зором дозва!
Опет се насмешила оним Божанским осмехом.
-Драго ми је, моје име је, Сана!
-Сана, прелепо име, баш као што си и ти прелепа. Зурио сам у, Сану можда и непристојно, али, испред мене је лепота коју до сада не сретох.
-Дошла сам по тебе, Ледане. Данас идемо у свет људи, потребни смо им.
-Идемо ли одмах?
-Било би најбоље да кренемо, Ледане!
Уз пут сам је питао о свему, само о послу или задатку нисам, није ме ништа занимало, нека ме одведе где год пожели, мени ће бити предивно поред ње.
Напустали смо град под земљом, и, већ смо у свету људи. На самом изласку, приметио сам да је шума некако другачија, гушћа. Ни оне стене, где сам сакрио летелицу нису некако као пре.
Сећам се, да је град близу, одмах после шуме иде село једно, па друго, па град. Прошли смо шуму, и примећујем да ту нешто не ваља.
-Сана, где је град?
-Који град? Застала је …
-Град је био ту пре извесног времена, и у том граду смо, Лана, Нора и ја шетали. У том граду, живи, Нора,  и Лана исто, и Радмило…сад сам већ замуцкивао!
-Не постоји град, Ледане!
-Сана, реци ми, која је сада година?
Схватио сам по, Саниној лепоти која није загађена као у 2019 -ој години, када сам на улицама града сретао људе са неким наказама око врата. Ни гардероба није као у оном времену. Сана је на себи имала дугу, зелено-беж хаљину, са белим дугим рукавима на којима је вез од златне нити.
-Вратили смо се у оно доба, када су се подизале камене куле, отварале капије и портали, када смо путовали брже од Светла, када год смо хтели. Вратили смо се у доба, када су вајтмани били свуда по планети, као такси превоз у 2019-ој години. Вратили смо се у доба, Сварога и Сварожића! Овде смо да, прихватимо записе, јер, велика катастрофа се спрема.
Те записе носимо на почетак света, тамо где ћемо и бродове сакрити, да остану за будућност.
-Сећам се! Сада се сећам, Сана!
Некада смо то исто чинили и записе смо сакрили! Зашто се враћамо поново?
– Ледане, јесмо, све смо то урадили, али, не онако како нам је речено. Записе смо преузели, и на путу до места где смо требали да их сакријемо, напали су нас тамни. Сви смо били погубљени, осим тебе.
Записе ниси успео да сакријеш где нам је речено, већ негде где само ти знаш, јер си на путу до тог места и ти нажалост богубљен.
-Можда су тамни узели!
-Нису, и они вековима траже те записе!
-Мора да су на том путу сакривени, Сана!
-Не, и тај пут генерације, Вилењака вековима претражује, али, узалуд.
Зато смо данас овде, јер, данас је тај дан.
Пожури, Ледане, за пола дана преузимамо записе, а до града имамо толико пешачења без одмора.

Наставиће се….

Светлана Рајковић

Проласком кроз временску капију, осетила се разлика, као да је смиренија ситуација. Можда је то тако што поново идем истим путем, а, можда је заиста нешто измењено. Посматрајући Звезде које на Светлосне линије личе, присећао сам се доживљаја са, Ланом, Нором и Радмилом. Заиста су ми недостајали, и по први пут жалим што сам ратник. Не жалим што остављам дом свој, заправо га и не остављам, јер, Космос је цео, мој дом. Недостаје ми моје Јато!
Против свог срца не могу да се борим, препустио сам се сећањима, ма колико ме болела, јер, морам их одболовати.
Остао сам у својим мислима све до ,,Мидгард,, зоне. Капетан је позвао нас десетак и поделио је задатке свима, осим мени. Моји задаци су на ,,Мидгард,, планети сакривени, и сам их морам пронаћи, рекао ми је и отпратио нас је до летелице ,,Летач 008,,.
Све је исто као први пут, и посада, и летелица, има једино разлике у задацима и броју летелица. Овог пута иде само ,,Летач 008,, на ,,Мидгард,, планету.
И, напуштамо брод без поздрава, без узбуђења, без радости,…желео сам оне летове са мојим Јатом да вратим, али, узалуд, остају само у сећању.
Приземљени Вилењаци напуштају летелицу, ја остајем да је сакријем(искључим видљивост) и да нађем подземни град на који ме је ,Лана упозорила, и још је нагласила, да, град чувам и сачувам од људи и нељуди.
Стазама познатим срцу мом ишао сам до града испод стена, испод земље. Застао сам у дворани, у којој бејаху записи, и опет почео од почетка. Тек сада видим и разумем записе: ,,Суштином дођи у времену том,,!
Одјекивало је у мом уму свако слово, сваки тон, прочитане поруке, и на вратима, која воде у свет ,,Плаве Виле,, моје срце задрхта чудно. Врата су се сама отворила, и, на моје изненађење, дочекао ме је Стари Мудрац. – Уђи, дете, вековима те чекамо!
Ушао сам у Свет ,,Плаве Виле,, где је све другачије, као да нисам на ,,Мидгард,, планети, као да сам у Свету Божанских Бића.
Гледао сам око себе сасвим сигуран да све ово први пут није било овде, био сам сигуран… -Стари, овај Свет није као пре?! Мудраче?!
Окретао сам се ,али, Старог није било.
Признајем, по мало сам и уплашен. Где је нестао старац?!
Шуме, цвеће, потоци, реке, ливаде и траве,….све је другачије. Осећао сам присуство ,Бића Светла, осећао сам мир, осећао сам, Свет доброте.
Лана ме је, први пут, водила до дома свог, и сећам се стазе куда смо шетали. Нашао сам је и упутио се кроз шуму , према пропланку где сијају као Звезде, плави цветићи.
Седео сам можда сатима, мислећи о , Лани, Нори, брату,…ни ова лепота око мене, није могла тугу да победи, срце тражи своје миле. Погледао сам оне цветиће, плаве и мирисне, и осетио сам као да су ту сели, да слушају моје приче. -Видите, цветићи, тамо горе, високо , Звезде сијају за вас, и на једној Звезди су моји мили.
Као да сам полудео, причам цвећу и то причам гласом бесног човека. Свашта! Како бесан неко може лепоту Звезда описати
– Настави! Желим да слушам о Звездама, ја никада нисам био тамо!
Скочио сам збуњен, и окретао се ,гледајући около,тражећи Биће које ми се обратило!
– Ту сам, горе, погледај испред себе! Горе, горе,…
-Птица која прича? Прокоментарисао сам!
– Настави, Вилењаче, молим те, причу о ,Звездама, јер, ја не могу да летим толико високо, а , силно желим.
– Стани мало! Како ја разумем тебе? Како уопшет ја …
– Овај Свет није свет људи, није Свет омаја, илузија, лажи. Овај Свет је Свет , Вила и Вилењака, Свет Љубави, лепоте и Божанства.
Ја сам овде векове провео, чекајући, Плавог Вилењака са ,,Плаве Звезде,, да ме поведе на лет, Звездани лет.
– Чекао си ме вековима?
– И много више! Не сећам се, од када сам овде. Пре неколико стотина година, долазио је, Плави Вилењак, али, нисмо се срели. Његов пут није био пут у ,,Град Богова,,.
– Где је тај град?
– И ономад си га тражио, али, омаје су те одвеле у далеке градове, пуне лажи и таме. ,,Град Богова,, је испред тебе, само, очима Вилењака можеш га видети.
– Ја јесам Вилењак! И, ако је ту, зашто га не видим?
– Гледај очима Вилењака, а не човека! Поновила је птица.
– Ономад сам га тражио, рекао си?
– Јеси, Вилењаче. У то доба бејаху тамни јачи по све овде, на планети, у којој Љубав нестаје. Тада те одведоше, силницом, далеко од нас. Нисам знао шта су ти учинили, па сам послао Јато Вилењака да те нађу. Нико се никада није вратио.
– Мораш ми рећи све што знаш!
Како сам то изговорио, птица је излетела из крошње Величансвеног Х

раста, и спустила се на пропланак испред мене.
Најлепши Соко ког сам икада видео, стајао је поносно гледајући ме у очи.
Бљесак светла замути ми вид, и уместо Сокола, испред мене је стајао Мудрац, који ме је дочекао испред врата.
– Стари, то си ти?
– Очекивао си неког другог, Вилењаче?
Кроз осмех ме упита.
– Не, не, нисам очекивао….
-Обећај ми, Плави Соколе, да ћеш ме повести са собом на ,,Звездани Лет,,!
– Обећавам, Соколе! Рекли сте ,,Плави Соколе?!
– Да! Вилењаче, твоје право име је , Соко, Плави Соко, и сваки Вилењак овде на планети зна причу о теби. Сваки, Вилењак чека твој долазак, и коначну битку за Светло!
-Зашто га мучиш, ‘тицо?
Неко је грубим и јаким гласом проговорио иза мене. Окренуо сам се укочен и …
-Ти си жив? Хоћу рећи, знам да си жив, али, да имаш очи и ….да имаш лице и глас! Не, немогуће…
-Заборавио си ме, Вилењаче, а ,некада си крила на мојој крошњи одмарао, и ,дом свој имао. Заборавио си, Вилењаче мили, јер те је омаја у тмини прогутала, у битци, испод Куле, поред Храма Сунца, на планини Богова!
– Ја сам крила имао? Промрљао сам нејасно, буљећи у Храст који прича.
– Имао си крила, Сокола Плавога, Витеза Божанскога кода, Витеза Светлосне Сабље!
На твом срцу је знак , Сокола Плавога, а, имаш га и на руци, са којом Сабљу вадиш на црнобога и слуге његове.
Да, имам биљег на десној шаци, личи на …испружио сам шаку према, Мудрацу, а, он је наставио заједно у глас са Храстом : ,,Тролист,,!
– Знате да носим тролист на длану? Како?
– Био си овде ,познајемо те, а, сваки пут док си пролазио кроз прстен око ,,Мидгард,, планете, тмина ти је ум брисала , а , срце залуђивала.
– Како да се сетим вас и живита витешког?
– Љубав је кључ , Вилењаче драги, Љубав чиста, Божанска може тмину да одагна!
Храст је то изустио и, поново је стабло као и пре, без лица, а, Мудрац је Соко Бели који писну и нестаде у трену. Гледао сам збуњен, и питао се, шта се десило, где нестадоше?
Из шуме је долазио звук, као да неко или нешто трчи, трчи брзо и, по звуку ломљења сувих грана ,рекло би се да је и велико. Уплашен потрчао сам брзо према Храсту и још брже пењао се на дрво, да се сакријем, јер, од буке ,крв ми се ледила.

Наставиће се…..