Владан Пантелић: Шести елемент У Тиииијању . . .


vezilja

Ки-ја ноћу преде
Месечеве нити,
а дању Сунчеве.
Онда прави прелепе
Невидљиве огртаче
ткајући их
са по два клупка одједном –
једно је Oснова,
друго Потка.

У Тииијању . . .

Ки-ја и дању и ноћу

склапа мозаик Божје Смислице

развезујући васељенске чворове

Велике Осмице

преко исткане ћилимице.

Драган Симовић: Дан Сварога – из Летописа Акаше


Постоје две супротне и опречне расе, не само на Мидгарду, но у свеколикој Васељени.

Висока Звездана Раса наспрам Ниске Гмазовске Расе.

Раса Светлости наспрам Расе Таме.

Хиперборејци наспрам Хазара.

Бели Срби наспрам Срба Сенке.

Те две расе нису посве раздељене и разлучене, већ су оне помешане као храна, као вода, као ваздух.

Помешане су унутар породице, племена, народа, рода.

Једни имају Белбогов светлосни запис, а други Чернобогов тамни запис.

Једни се држе Унутарњег Неба, а други Утробе Земље.

Једни се хране енергијом Богова, а други енергијом Бесова.

Будући да су те две расе помешане као храна, као вода, као ваздух, никада се и неће посве разделити и разлучити, и заувек ће –  на Мидгарду, у Васељени – истовремено опстајати обе те расе водећи непрестане ратове.

Има време кад Мидгардом и Васељеном владају Светли, и време кад Мидгардом и Васељеном владају Тамни.

О томе говоре сви хиперборејски митови, а у митовима су највеће истине, односно: изван митова, легенди, песама и предања, уистини, и нема никаквих истина.

Лажна су сва земаљска, материјалистичка и позитивистичка учења.

Зато што су та учења одраз Закривљених Зрцала.

Закривљена Зрцала дају лажну слику.

Што је горе, то је доле; што је лево, то је десно…

Закривљена Зрцала ликовно се у предањима и легендама представљају Лавиринтом.

Лавиринт је Паукова Мрежа.

Али, Лавиринт није само спољашњи, него и унутарњи.

Лавиринт је и у нашим мислима, осећањима, осећајима, емоцијама, речима, делима…

Лавиринта једино нема у Свесности и Свести.

Упамтите: једино Царство Слободе јесте у Свесности и Свести.

Свесност и Свест – то је Светлост у нама.

Отуда и јесте заједнички корен речи: Светлост, Свесност, Свест!

Ко су наши Бели Богови и наше Беле Богиње?

То су наши Светли Преци, мушки и женски, који су у неком добу владали Мидгардом и Васељеном.

Они су били попут нас, они су део нас, од нас, само што су били Чисти, Честити и Светли.

То је Златно доба Сварога, то је Дан Сварога.

И ово упамтите: Златно доба Сварога, Дан Сварога наступа онда када Светли победе Тамне и држе у кавезима, у покорности.

Ноћ Сварога наступа онда када Тамни победе Светле и држе их у кавезима, у тамницама.

Ово је време кад Светли свим својим снагама и моћима покушавају да обладају Тамнима и да их стрпају у кавезе и тамнице.

Свети рат се води на свим пољима, и веома је жесток, ужасан и грозан.

Тамни су жилави веома, и не дају се лако зауздати и покорити.

Они су на све спремни.

Они су, у овоме часу, спремни све да униште на Мидгарду и у Васељени.

Они су веома прљави и зли, и неће лако да се предају.

Кад осете да губе власт и моћ, они тада посежу за најразорнијим оружјем и оруђем.

Они овако размишљају: ако ми губимо, онда ће сви да губе.

Шта се дешава око нас, на Мидгарду?

На једној страни имамо Русију, а на другој страни Запад.

У Русији су Светли покорили Тамне, а на Западу су Тамни покорили Светле.

Тамни са Запада свим снагама и свим силама кидишу на Русију, јер је Русија Светионик Мидгарда и Васељене.

Победа Русије јесте победа свих Светлих.

И ово добро упамтите: Победа Русије јесте победа свих нас.

Ко то не види, тај ни рођену децу не види!

Русији је у овоме трену потребна и наша помоћ, помоћ свих Светлих диљем и широм Мидгарда.

И на Западу има Светлих, само што су они поробљени од Тамних.

Русија припомаже како нама тако и свима Светлима диљем и широм Запада и Мидгарда, да бисмо се сви скупа ослободили Тамних.

Ако надјача Русија, тада ће наступити Дан Сварога.

Јер, Дан Сварога наступа само онда када Светли надјачају Тамне.

20150514_123557

 

Светлана Рајковић: Дневник Плавог Вилењака – једанаести део


И, колико је то нешто журило и јурило према Храсту, још брже сам се пео ка врху крошње, не желећи да знам ко је, или шта је доле. Непажњом, у оном бунилу, и оном бежању, оклизнуо сам се, не успевши рукама да се дохватим за неку грану, пропао сам кроз крошњу, и последње чега се сећам, јесте, пад , бол у леђима и мрак.
Чујем гласове као из неког бунара, чујем како ме дозивају…Леданеее, Леееданее,…
Одједном, јасно чујем:,, Ледане, пробуди се,,!
Глас, Ланин, да, јесте, Лана!
Отварам очи, али, Светлост ми смета, па једва некако провирујем.
Од јаког Светла, не видим ко је испред мене, али, чујем моју сестру како и даље понавља:,, Пробуди се, Ледане,,!
– Лана, добро сам! Некако сам јој дао знак да се будим, и да не брине.
-Помози ми да устанем.
– Остани да лежиш, није паметно одмах да устајеш.
Миловала ми је један, па други образ и шапутала :,, Мораш бити добро, мораш, брате,,!
Неко време сам лежао, а онда ми је, Лана помогла да устанем. Бол у леђима је далеко мањи од оног бола када сам пао, тако да сам био сигуран да ћу се брзо опоравити.
– Откуд ти овде, Лана?
– Најбитније је да се опоравиш, брате, а, разлог мог доласка сада и није важан.
Него, шта ти се десило па си пао са дрвета?
– Разговарао сам са ,Мудрацом и Храстом, и одједном сам чуо буку у шуми. Нешто велико и брзо се приближавало и у трену сам одлучио да се попнем на дрво и да склониште потражим у крошњи. Нисам баш био пажљив ,па сам некако пао.
– Ниси видео шта је то што те је препало?
-Нисам видео, јер се не сећам ничега после пада.
– Лежао је ту сатима.
Рече Храст и настави.
– Видео сам шта је прошло. Био је то, Бели Змај. Ни једну реч ми није рекао, само је пројурио према Кристалном граду.
– Можеш ли, Ледане да устанеш?
–  Мислим да могу.
Полако сам се усправио.
– Хвала ти, Стари мој. Ледан и ја идемо за , Белим Змајем. Знаш ли шта ти је чинити, у случају да се врати?
– Знам, Плава Вило!
– Идемо брате, Змај нас сигурно тражи.
– Лана, одакле сада Змај? Одакле дрво које прича? Мудрац који се преображава у Сокола?
– Нисам сигурна да је сада најбоље време да ти објашњавам. Претрпео си јак ударац у главу приликом пада, и боље је да одговоре добијеш одморан и опорављен.
Сложио сам се са, Ланом, јер, са њом нема расправке и убеђивања. Увек је лакше послушати је ,него расправљати са њом, јер, на крају буде како она каже.
Реч по реч, корак по корак, и већ смо близу, Кристалном граду. Сећам се, да је Соко помињао ,,Град Богова,, и тражио сам од, Лане одговор, јел ,,Кристални град,, заправо ,, Град Богова,,?!
– Није, Ледане. ,,Град Богова,, се не може овоземаљским очима сагледати, већ, очима душе, очима суштине.
Када дође време, видећеш га, јер, град сам долази, а не када ми хоћемо.
-Јасно ми је!
– Још мало и стигли смо!
Лана је , гледајући око себе у предивну природу, причала о , Белом Змају.
-Он долази ако је негде потребна помоћ, а, када је све спокојно, Змај воли да одмара на пропланцима пуним цвећа.
Његов омиљен цвет је, Богиша( Перуника).
Само што је то изговорила, застала је!
-Погледај између оне две брезе! Видиш ли нешто?
Гледао сам, али, ништа се није видело!
-Не, не видим ништа, осим облачка.
– Дођи, Ледане, видећеш!
На стази, док смо ишли према брезама, као да се оцртавао траг, тј. стопе неког великог Бића, које је прошло мало пре нас. И, јесте! На потоку, поред бреза, седео је , Бели Змај. Никада нисам видео то Биће до тада. Угледавши, Лану, Змај је устао и кренуо корак, два до ње. Остао сам поред брезе непомичан и посматрао како, Лана са радошћу грли Величанствено Биће, а , оно као да пева, као да подвикује од радости, што је види.
– Радујем се, мили мој, што те у радости срећем.
Чуо сам, Лану како, Змају прича.
Хтео сам и ја да приђем, али, и пре него што сам испружио корак, Змај ме је погледао, а , Лана је рекла:,, Дођи , Ледане да те упознам са пријатељом,,!
Пришао сам, Лана ми је рекла, да, испружим десну руку и ставим , Змају на чело. На тај начин, Змај ће знати ко сам.
Учинио сам то, и не само да је, Змај очитао моју душу, већ, видео сам и ја ко је он. Тргнуо сам руку!
-Видео си све? Врати руку на , Змајево чело, брате, има много тога да ти покаже. Не плаши се!
Вратио сам руку како ми је речено…
Гледао сам испред себе слике  догађаја из прошлости, из садашњости, из будућности. Гледао сам светове кроз које сам пролазио, и оне кроз које ћу проћи. Видео сам животе свих нас, некада и сада! Видео сам све што нисам знао да постоји!
Отворио сам очи, испред мене мрачак, а, рука ми подигнута у ваздуху. Махао сам, лево, десно, горе, доле,….ништа!
Сам сам!
-Лаанаа! Викао сам и окретао се око себе, опет ништа.
Где је, Лана? Где је, Змај? Сад су били ту? Шта је самном? Мора да сам полудео!
Испред мене поток, иза мене две брезе, са једне стране шума, са друге стране исто шума,…све је ту, само, где су, Лана и Змај?
-Лаанааа…..!
Слушао сам, али, нико се не одазива.
Вратио сам се до оног Храста, добро познатом стазом, и уз пут сам тражио трагове, мислећи да су се њих двоје поиграли самном, и да се сада негде крију.
Није било ни трага ни гласа од њих.
Сео сам испод старог дрвета и размишљао о ….више се и не сећам о чему све! Из минута у минут нови догађаји, нове спознаје, а, ја ни на старе још нисам добио одговоре!
О чему и да мислим? О, Лани и Змају? О, сликама живота и догађаја које ми је, Змај показао?
– Добро, Ледане, лези ту поред старог Храста и спавај! Све је ово збуњујуће и мистично за тебе! Одмори, Вилењаче уморни, а, сутра види шта ти је чинити!
Самом себи сам у браду причао, пошто нема никог да ми каже тако дивну реч-,, одмори,,!
Свануло је, дивног ли дана, помислих. Свет мирише на цвеће , које је свуда око мене. Још сам лешкарио и посматрао лепоту око себе, не мислећи о ничему од претходних дана што ме је снашло. Крошња Храста изнад мене, гледајући из овог ула, изгледала је Божанствено. Из ње је исијавала дивна плавичаста Светлост и пружала се до, Космоса.
-Будан си?
Глас изненадни прекинуо је моје уживање, али, ја се нисам померао, правио сам се да нисам чуо.
– Знам о чему мислиш, Вилењаче, и знам да си будан!
Е, сад већ имам разлог за панику! Скочио сам глумећи да сам љут, а заправо, уплашен сам.
Испред мене стоји прелепа жена! Вила , Богиња, Краљица,…
Ма, прелепо и насмејано, Биће женског рода, дозива ме, а, ја глуматам да не чујем.
-Добро јутро, лепа, Вило!
– Добро јутро, Вилењаче!
Осмех јој је блиставији од најсјајнијих бисера Космоса.
Устао сам и пришао том дивном Бићу да се представим.
-Ја сам, Ледан и мило ми је што ме тако дивно Биће зором дозва!
Опет се насмешила оним Божанским осмехом.
-Драго ми је, моје име је, Сана!
-Сана, прелепо име, баш као што си и ти прелепа. Зурио сам у, Сану можда и непристојно, али, испред мене је лепота коју до сада не сретох.
-Дошла сам по тебе, Ледане. Данас идемо у свет људи, потребни смо им.
-Идемо ли одмах?
-Било би најбоље да кренемо, Ледане!
Уз пут сам је питао о свему, само о послу или задатку нисам, није ме ништа занимало, нека ме одведе где год пожели, мени ће бити предивно поред ње.
Напустали смо град под земљом, и, већ смо у свету људи. На самом изласку, приметио сам да је шума некако другачија, гушћа. Ни оне стене, где сам сакрио летелицу нису некако као пре.
Сећам се, да је град близу, одмах после шуме иде село једно, па друго, па град. Прошли смо шуму, и примећујем да ту нешто не ваља.
-Сана, где је град?
-Који град? Застала је …
-Град је био ту пре извесног времена, и у том граду смо, Лана, Нора и ја шетали. У том граду, живи, Нора,  и Лана исто, и Радмило…сад сам већ замуцкивао!
-Не постоји град, Ледане!
-Сана, реци ми, која је сада година?
Схватио сам по, Саниној лепоти која није загађена као у 2019 -ој години, када сам на улицама града сретао људе са неким наказама око врата. Ни гардероба није као у оном времену. Сана је на себи имала дугу, зелено-беж хаљину, са белим дугим рукавима на којима је вез од златне нити.
-Вратили смо се у оно доба, када су се подизале камене куле, отварале капије и портали, када смо путовали брже од Светла, када год смо хтели. Вратили смо се у доба, када су вајтмани били свуда по планети, као такси превоз у 2019-ој години. Вратили смо се у доба, Сварога и Сварожића! Овде смо да, прихватимо записе, јер, велика катастрофа се спрема.
Те записе носимо на почетак света, тамо где ћемо и бродове сакрити, да остану за будућност.
-Сећам се! Сада се сећам, Сана!
Некада смо то исто чинили и записе смо сакрили! Зашто се враћамо поново?
– Ледане, јесмо, све смо то урадили, али, не онако како нам је речено. Записе смо преузели, и на путу до места где смо требали да их сакријемо, напали су нас тамни. Сви смо били погубљени, осим тебе.
Записе ниси успео да сакријеш где нам је речено, већ негде где само ти знаш, јер си на путу до тог места и ти нажалост богубљен.
-Можда су тамни узели!
-Нису, и они вековима траже те записе!
-Мора да су на том путу сакривени, Сана!
-Не, и тај пут генерације, Вилењака вековима претражује, али, узалуд.
Зато смо данас овде, јер, данас је тај дан.
Пожури, Ледане, за пола дана преузимамо записе, а до града имамо толико пешачења без одмора.

Наставиће се….

Светлана Рајковић

Драган Симовић: Вилењакова Молитва Пречистог Срца


Створитељу мој,

Родитељу Оче-Мајко,

опрости ми

што сам често слабашан,

крхк и немоћан,

што чиним грешке,

свесно или несвесно,

што негда

предузимам неке ствари и послове

на своју руку,

не слушајући Разум,

већ Срце!

Кажем Ти:

опрости ми, Оче-Мајко!

иако добро знадем,

да си ми све већ

унапред опростио,

јер немаш времена

да се бавиш

мојим детињим грешкама,

али те,

ипак –

из неког

не знам којег разлога –

молим за опроштај,

зарад моје Душе

која је,

уистини,

више Твоја

него моја!

Драган Симовић: Језик поезије обликује и негује душу


388808ja91e1f1q1

Колико су туђице, туђинске речи, тврде и рогобатне, колико су одурне и беживотне, то се најбоље у поезији осећа.

Језик поезије није обичан, свагдањи, простачки језик.

То је префињен и филтриран, пречишћен и прочишћен језик, то је језик вилењака, вила, богиња и богова.

Обичне речи тек у поезији постају необичне, племените и узвишене.

Језик поезије јесте душа језика и душа народа.

Ко нема осећај за поезију, тај нема ни осећај за чистоту језика.

Ко не разуме поезију, тај не разуме ни матерњи језик.

Ко нема осећај за поезију, тај нема осећај ни за истинску, исконску и божанску љубав.

Народи који немају своје песнике и своју поезију, немају ни свој језик, немају ни своју душу.

Ругобу туђица најбоље у поезији осећамо и препознајемо.

Замислите како би звучала песма када би се у њој нашле ове одвратне туђице: едукација, анимација, толеранција, асимилација!?

Заиста, то не би била песма, то не би била поезија, већ смеће од бездушних, беживотних, бесмислених и мртвих речи!

Мени у поезији смета и једна туђинска реч коју многи од вас и многи од наших песника не доживљавају као туђинску, а то је реч хиљада!

Хиљада ми у поезији смета подједнако као и реч едукација.

У свагдањем говору могу још и да користим ту реч, али, у поезији – никада!

Зато што хиљада није србска реч.

То је туђица једнако као и речи комшија, панталоне, фабрика…

Језик поезије најлепше и најдивотније обликује и негује душу, како појединца тако и народа.

55

Десанка Максимовић: Верност


 

5448de30-81f4-472e-a8c1-32e8b0765237-par-drzanje-za-ruku-718x446

Гајим цвет да те закитим кад се вратиш.
Ничије очи не смеју на њега пасти,
ничије очи до твог повратка.
Нико сем тебе осетити не сме
како му је душа мирисна и слатка. 

Пред људима спуштам земљи очи, 
чувам их за тебе кад се вратиш,
нека буду пуне као јутарњи зденци,
кад приђеш у њима радост да захватиш. 

Учим за тебе у потаји песме, 
нико од људи њине топле звуке
пре твог повратка никад чути не сме.
Запеваћу их тек кад издалека
спазим да ти си ми испружио руке. 

Смири напаћену душу, смири, 
чувам срце до твог повратка.
Сва патња, ма како дуга била,
тад чиниће ми се да је била кратка. 

Загрљај наш биће дуг као чекање, 
биће дуг бескрајно.
Узећу те у сутон на своје груди
и пустити тек у јутро сјајно. 

Гајим цвет да те закитим кад се вратиш. 
Преда те с цвећем увек ја пожурих.
О, биће опет хиљаду дана среће
после хиљаду сузних и тмурних.

 

 

Светлана Рајковић: Дневник Плавог Вилењака – десети део


Проласком кроз временску капију, осетила се разлика, као да је смиренија ситуација. Можда је то тако што поново идем истим путем, а, можда је заиста нешто измењено. Посматрајући Звезде које на Светлосне линије личе, присећао сам се доживљаја са, Ланом, Нором и Радмилом. Заиста су ми недостајали, и по први пут жалим што сам ратник. Не жалим што остављам дом свој, заправо га и не остављам, јер, Космос је цео, мој дом. Недостаје ми моје Јато!
Против свог срца не могу да се борим, препустио сам се сећањима, ма колико ме болела, јер, морам их одболовати.
Остао сам у својим мислима све до ,,Мидгард,, зоне. Капетан је позвао нас десетак и поделио је задатке свима, осим мени. Моји задаци су на ,,Мидгард,, планети сакривени, и сам их морам пронаћи, рекао ми је и отпратио нас је до летелице ,,Летач 008,,.
Све је исто као први пут, и посада, и летелица, има једино разлике у задацима и броју летелица. Овог пута иде само ,,Летач 008,, на ,,Мидгард,, планету.
И, напуштамо брод без поздрава, без узбуђења, без радости,…желео сам оне летове са мојим Јатом да вратим, али, узалуд, остају само у сећању.
Приземљени Вилењаци напуштају летелицу, ја остајем да је сакријем(искључим видљивост) и да нађем подземни град на који ме је ,Лана упозорила, и још је нагласила, да, град чувам и сачувам од људи и нељуди.
Стазама познатим срцу мом ишао сам до града испод стена, испод земље. Застао сам у дворани, у којој бејаху записи, и опет почео од почетка. Тек сада видим и разумем записе: ,,Суштином дођи у времену том,,!
Одјекивало је у мом уму свако слово, сваки тон, прочитане поруке, и на вратима, која воде у свет ,,Плаве Виле,, моје срце задрхта чудно. Врата су се сама отворила, и, на моје изненађење, дочекао ме је Стари Мудрац. – Уђи, дете, вековима те чекамо!
Ушао сам у Свет ,,Плаве Виле,, где је све другачије, као да нисам на ,,Мидгард,, планети, као да сам у Свету Божанских Бића.
Гледао сам око себе сасвим сигуран да све ово први пут није било овде, био сам сигуран… -Стари, овај Свет није као пре?! Мудраче?!
Окретао сам се ,али, Старог није било.
Признајем, по мало сам и уплашен. Где је нестао старац?!
Шуме, цвеће, потоци, реке, ливаде и траве,….све је другачије. Осећао сам присуство ,Бића Светла, осећао сам мир, осећао сам, Свет доброте.
Лана ме је, први пут, водила до дома свог, и сећам се стазе куда смо шетали. Нашао сам је и упутио се кроз шуму , према пропланку где сијају као Звезде, плави цветићи.
Седео сам можда сатима, мислећи о , Лани, Нори, брату,…ни ова лепота око мене, није могла тугу да победи, срце тражи своје миле. Погледао сам оне цветиће, плаве и мирисне, и осетио сам као да су ту сели, да слушају моје приче. -Видите, цветићи, тамо горе, високо , Звезде сијају за вас, и на једној Звезди су моји мили.
Као да сам полудео, причам цвећу и то причам гласом бесног човека. Свашта! Како бесан неко може лепоту Звезда описати
– Настави! Желим да слушам о Звездама, ја никада нисам био тамо!
Скочио сам збуњен, и окретао се ,гледајући около,тражећи Биће које ми се обратило!
– Ту сам, горе, погледај испред себе! Горе, горе,…
-Птица која прича? Прокоментарисао сам!
– Настави, Вилењаче, молим те, причу о ,Звездама, јер, ја не могу да летим толико високо, а , силно желим.
– Стани мало! Како ја разумем тебе? Како уопшет ја …
– Овај Свет није свет људи, није Свет омаја, илузија, лажи. Овај Свет је Свет , Вила и Вилењака, Свет Љубави, лепоте и Божанства.
Ја сам овде векове провео, чекајући, Плавог Вилењака са ,,Плаве Звезде,, да ме поведе на лет, Звездани лет.
– Чекао си ме вековима?
– И много више! Не сећам се, од када сам овде. Пре неколико стотина година, долазио је, Плави Вилењак, али, нисмо се срели. Његов пут није био пут у ,,Град Богова,,.
– Где је тај град?
– И ономад си га тражио, али, омаје су те одвеле у далеке градове, пуне лажи и таме. ,,Град Богова,, је испред тебе, само, очима Вилењака можеш га видети.
– Ја јесам Вилењак! И, ако је ту, зашто га не видим?
– Гледај очима Вилењака, а не човека! Поновила је птица.
– Ономад сам га тражио, рекао си?
– Јеси, Вилењаче. У то доба бејаху тамни јачи по све овде, на планети, у којој Љубав нестаје. Тада те одведоше, силницом, далеко од нас. Нисам знао шта су ти учинили, па сам послао Јато Вилењака да те нађу. Нико се никада није вратио.
– Мораш ми рећи све што знаш!
Како сам то изговорио, птица је излетела из крошње Величансвеног Х

раста, и спустила се на пропланак испред мене.
Најлепши Соко ког сам икада видео, стајао је поносно гледајући ме у очи.
Бљесак светла замути ми вид, и уместо Сокола, испред мене је стајао Мудрац, који ме је дочекао испред врата.
– Стари, то си ти?
– Очекивао си неког другог, Вилењаче?
Кроз осмех ме упита.
– Не, не, нисам очекивао….
-Обећај ми, Плави Соколе, да ћеш ме повести са собом на ,,Звездани Лет,,!
– Обећавам, Соколе! Рекли сте ,,Плави Соколе?!
– Да! Вилењаче, твоје право име је , Соко, Плави Соко, и сваки Вилењак овде на планети зна причу о теби. Сваки, Вилењак чека твој долазак, и коначну битку за Светло!
-Зашто га мучиш, ‘тицо?
Неко је грубим и јаким гласом проговорио иза мене. Окренуо сам се укочен и …
-Ти си жив? Хоћу рећи, знам да си жив, али, да имаш очи и ….да имаш лице и глас! Не, немогуће…
-Заборавио си ме, Вилењаче, а ,некада си крила на мојој крошњи одмарао, и ,дом свој имао. Заборавио си, Вилењаче мили, јер те је омаја у тмини прогутала, у битци, испод Куле, поред Храма Сунца, на планини Богова!
– Ја сам крила имао? Промрљао сам нејасно, буљећи у Храст који прича.
– Имао си крила, Сокола Плавога, Витеза Божанскога кода, Витеза Светлосне Сабље!
На твом срцу је знак , Сокола Плавога, а, имаш га и на руци, са којом Сабљу вадиш на црнобога и слуге његове.
Да, имам биљег на десној шаци, личи на …испружио сам шаку према, Мудрацу, а, он је наставио заједно у глас са Храстом : ,,Тролист,,!
– Знате да носим тролист на длану? Како?
– Био си овде ,познајемо те, а, сваки пут док си пролазио кроз прстен око ,,Мидгард,, планете, тмина ти је ум брисала , а , срце залуђивала.
– Како да се сетим вас и живита витешког?
– Љубав је кључ , Вилењаче драги, Љубав чиста, Божанска може тмину да одагна!
Храст је то изустио и, поново је стабло као и пре, без лица, а, Мудрац је Соко Бели који писну и нестаде у трену. Гледао сам збуњен, и питао се, шта се десило, где нестадоше?
Из шуме је долазио звук, као да неко или нешто трчи, трчи брзо и, по звуку ломљења сувих грана ,рекло би се да је и велико. Уплашен потрчао сам брзо према Храсту и још брже пењао се на дрво, да се сакријем, јер, од буке ,крв ми се ледила.

Наставиће се…..

Zvezda Rod – Звезда Род- Звездане ливаде- Повратак


1

Некада…некада када смо били деца и трчaли по звезданим ливадама, сањали сјајне снове и пили са извора живота, некада смо радост живели. Ми смо једноставно постојали, били. Нема броја годинама од тих тренутака у времену и простору јер су неки од њих били изван времена и простора. И Творчевом чаролијом или Божанским прахом чудеса, дошле су поново приче које смо некада давно слушали подно Бреза  које су над нама певушиле са поветарцем…

Они који су нам те приче казивали…њих смо називали разним именима али је најважније шта смо осећали…чисту љубав и дивљење. Свако од приповедача је био надахнут духом стварања дошлим од Творца живота јер кроз Творца ми живимо и кроз нас Творац живи.

Све ове приче ми пренесе мој пријатељ Тодор Пештерски, којему дођоше из Звезданих ливада а он их казиваше некада свом сину…

 

 

 

Повратак

Живео је међу људима…али одувек је био је сам.
Одавно већ није нашао саговорника који би га бар делимично разумео па је временом све мање причао,а све више и више времена проводио у природи. Тако је једнога дана отишао из њихове средине далеко а да они то нису ни приметили.
Посматрао је ту чудесну игру вибрација, титраја, светла, наизглед згуснуте материје и твари која пршти од енергије и био је пресрећан што је ту и што може да учи…

Дуго су га фасцинирале стене, минерали, а нарочито кристали. Осећао је да је једно са њима и волео је да дуго борави у непосредној близини крај њих. Ипак када би у потпуности успевао да се поистовети са њима обузимала би га некаква тромост. Знао је да сем неких кристала у свима осталима као да је дух лежао потпуно успаван. Или је то можда само он био толико бржи од процеса који су се одвијали у њима?

2-1

Свеједно, волео их је и такве какви су а и они су то некако осећали и враћали му љубав, нарочито у тренутцима када је ходио по стеновитим планинама. Тада би од њих осећао велики енергетски прилив и могао је данима да скакуће унаоколо по њима, а да не осети никакву потребу за храном и водом…
Шетајући тако планинским ливадама у тренутцима највеће унутрашње тишине зачуо би понекад приче цвећа и дрвећа, причу траве и жбуња. Мада су ти нежни гласићи који су долазили од њих били врло суптилни и танани и ишли некако великом брзином, носили су толико лепоте, мудрости и знања из њиховог света. Пријало му је то њихово умилно шушкање а у њему самом се сваког дана све више слагао мозаик повезаности свеколиког постојања.
Најбољи пријатељи биле су му дивље животиње. Оне су осећале како он зрачи и без икакве бојазни су птице, гуштери, срне долазиле у његову непосредну близину. Он их је неизмерно волео, мазио и из центра својих дланова пуштао ка њима најфинију енергију коју је поседовао, тачно на врх тих њихових нежних главица. Лепа дружења и сусрете са тим дивним створењима није никада заборавио.
Једнога дана је кроз ћутање и вишесатно тиховање схватио неминовност кружења природе на планети земљи. Схватио је како су сва царства повезана и како се спонтано претачу једна у друга. Схватио је како се дух развија пролазећи кроз различите материјално-вибраторне-титрајне структуре и како се полако  уздиже у све тананије и тананије садржаје и облике, све до тренутка када их у потпуности превазилази.

Вратио се поново на трен у стварност и тек тада је приметио да већ дуже времена не дише. Схватио је тада да са сваким удисајем неминовно крши главну молбу постања: не убиј! Хиљаде малих бића – бактерија, гриња и свега осталог од животних форми које чак ни не видимо, нестаје, умире и трансформише се у друге облике постојања у нама самима при сваком удаху и издаху. И тада он једноставно одлучи да више не дише!

 Одлука је била чврста и спровођење је трајало све до трена када му се појавила визија његовог будућег живљења, улога коју он има да одигра на овој планети, његови задаци и све оно што је у тој животној игри важно за особе које су повезане са њим. И тада изненада дах као неки водопад лепоте утрча у његова плућа. Живот се вратио назад…Знао је тада врло добро, да је његова обука ту у природи завршена. Идилични часови хармоније са вибрацијама и титрајима природе биће у будућности замењени суровим вештачким окружењем и много грубљим догађањима.

 Незнања је у том свету било тако много, а сврха постојања је тако једноставна…
Вратио се тада међу људе, а они га примише као једног међ’ многима…
Сакривен, невидљив ходио је међу њима и свакога кога би дотакла његова близина уздизао је вибраторно за по један степеник…Неки су то примећивали, неки нису, али њему…Њему је било свеједно…

Јер што неко више вибрира он и она одаје више титраје свога бића и сами тонови нечујни људском уху иду од душе назад Творцу…а тамо један осмех који каже нечујним речима: „Добро дошао назад мили мој, добро дошла назад душо моја…“

Неки су то примећивали…

3-_1423349343294

Драган Симовић: Вилењаково сневање на Истеру


Данас сам изишао на Истер, да се сретнем са својим прецима и плавим вилењацима.

Сунце је грејало кроз оголеле крошње врба и топола, а доле је пуцкетао и рскао лед.

Скупљао сам суварке, суве гране за ватру.

Суварцима се најлакше потпаљује ватра.

Кад нису влажни, горе као барут.

Негде тамо, у даљини, пловили су лабудови и галебови.

Нада мном су кружили орлови и гавранови.

Истер – света река наших белих предака и плавих вилењака!

На тренутке сам осетио дах раног пролећа.

Осетио га сам у ваздуху, у мирису, у зрацима и ждракама Сунца.

Сенке се увелико скраћују, а Сунце се, гле! из дана у дан, све више и више уздиже на обзорју.

Човек није оно ни што мисли, ни што прича, ни што ради, већ оно што снева.

Ко не снева, тај и не разуме о чему говорим.

Замишљао сам, тихујући и скупљајући суварке на Истеру, далеке и оне најдаље претке, замишљао сам плаве вилењаке, и беле виле, лепотице и мудрице.

Замишљао сам их и видео у својим визијама, у својим јасновиђењима, у својим сновима.

Од детета сам сневао, од детета сневам, без престанка.

Некад ми се чини, да ништа друго нисам ни радио у животу, до ли вазда сневао и маштао!

Цео мој животни ток јесте један дивотан сан који без престанка сневам, било на јави било на спавању.

Већина мојих предака, у последњих неколико векова, бејаху ратници, сточари, луталице, особењаци и чудаци.

Нико од њих није градио дворе и палаче, већ колибе и брвнаре.

Ништа материјално им не бејаше ни значајно, ни важно, ни битно.

Сваки је од мојих мушких предака имао сабљу и пушку.

Сабљу су опасивали, а пушку држали испод узглавља.

Без сабље и пушке нису ишли ни у сватове ни у гору по дрва.

Били су праисконци, онако како само плави вилењак види и замишља праисконце.

Брзо су сагоревали и рано одлазили.

Живели су у просеку око педесет лета.

Гинули су у бојевима, или од последица ратовања млади умирали.

Жене су рано остајале удовице, подизале децу и имале дужи животни век.

Говорило се: боље је да жене испраћају мужеве, него мужеви жене.

По веровању мојих праисконих предака, овај свет више припада женама, но мушкарцима.

О свему овоме размишљао сам и сневао, седећи на пању ослоњен о моћно дебло једне столетне јасике.

Са Истера је пиркао прохладан дашак, а Сунчеви зраци благо миловаху моје лице.

Високо негде повремено би се чуо кликтај усамљеног орла који је кружио јасним и бистрим плаво-зеленим небом.

Перунов Ратник: Крв и Челик


Кажу да смо жестоки били,
Кажу да смо веровали слепо,
Они и сада памте, 
Страшне ватре што пламте.

Кажу да смо громким звуком марша,
Заглушили спокоjну лиру,
Фанатично смо хтели реванш,
Смрт и ужас супроставили миру.

Душа jе наша од челика,
Стремили смо до самих звезда,
Толико тога сте рекли,
Само истину „случаjно“ заборавили.

Да, ми смо у рат ишли,
Због тога не жалимо,
Издаjници, слуге капитала,
Назад у мрак ваших jазбина.

Хтели смо у слободи живети,
Због тога нам судите,
Ви нас не знате и не признаjете,
Дрзнули сте се да нас осудите.

Подигли смо до небеских висина
Државу, народ и заставу,
Срца су наша као jедно тукла
У часу кад положисмо заклетву.

Никада одступили нисмо,
Прошли смо кроз ватру и воду,
Увек часно и поносно
Борили се за нашу слободу.

Ваше злочине приписали сте нама,
Овце веруjу у ваше лажи са екрана,
По палим Хероjима сви лаjу,
Тако слуге мрака победе остваруjу.

У срцима нашим опет гори ватра,
Ову битку добили сте, не рат,
Млади вукови су стасали,
Освете наше куцнуо jе час.


16681631_427003177637338_3926788485913446461_n-1