Ноћас сам, у сну или у јасновиђењу, имао један дивотан сусрет, а то није нимало чудно, будући да је овај дан – Сретење Господње – по древном ведсрбском веровању, дан када се дешавају многи чудни и тајинствени сусрети.
Сусрећу се годишња доба, сусрећу се упоредни светови, сусрећу се преци и потомци, сусрећу се богови и људи.
Ноћас сам се срео са својим дедом, по оцу, који је овај свет напустио на шест година пре мојега рођења.
Умро је од последица рањавања – а то бејаху тешке ратне године – у четрдесет и осмој години.
Од детета сам, па све до данас, био веома тужан што нисам упознао свог деда, што ме мој деда није сачекао у овоме свету, па да се упознамо и дружимо, онако како се деда и унук и иначе упознају и друже.
Нигде нисам могао да нађем чак ни дедину слику, јер су се у оно доба обични људи, а поготову сељаци и горштаци, веома ретко и сликали.
Будући да нисам имао дедину слику, а сви око мене нису нити умели нити желели да ми потанко деду опишу и осликају, ја сам, у неким тренуцима, почео да маштам о свом деди, да сневам на јави, да га замишљам…
Никада ми се, до ноћас, деда није јављао ни у сну.
И гле! ноћас смо се, после толико лета, најзад сусрели у сну, у сну-јасновиђењу.
Не знам како се у сну догодио наш сусрет, али пре тог сусрета, наравно у сну, тајинствени и божански водичи били су некако невидљиви, загонетни и тајанствени, у духу ми наговештавајући да ћу, најзад, да се сретнем с неким ко је за мене веома важан и битан.
Прилазили смо једној усамљеној кући – не знам да ли брвнари или кући од набоја, какве су се некад у нас градиле – све време тајећи и скривајући нешто од мене.
Најзад смо ушли у једну просторију, и неко од невидљивих водича нечујно позва некога…
Из једне друге просторије, с ону страну ониског преградног зида, указа се један висок и крупан човек – био је толико висок да је морао мало да се погне како главом не би ударио о таваницу – и, када се лицем окренуо према мени, ја сам одједном угледао младо горштачко али своје лице, свој лик из младости.
У делићу трена бејах свестан, да је то мој деда с којим се никада нисам сусрео у овом животном току.
Када нам се сусретоше погледи, деди се намах озари младалачко лице и, од радости ускликну:
Драгане! је си ли то ти, мој унук?!
Прожет и испуњен неким чудним осећањима, гледао сам испред себе високог, снажног и младог горштака са Дурмитора (одакле су се моји преци, пре мање од двеста година, доселили на Златибор), кривог орловског носа, крупних бадемастих очију, широког осмеха и, са мрком шубаром на глави – такве су шубаре носили стари четници пре Великог рата – гледао сам у човека који је ликом био исти ја.
О, Ђедо! јесам, јесам… И, да знаш само колико се радујем овом нашем сусрету, колико сам само, свих ових минулих година, био веома сетан, тужан и невесео што си ти умро пре мојега рођења… Али, ја сам, ето, сада двадесет година старији од тебе, јер си ти млад напустио овај свет…
(Напомена: Будући да сам ја у родитељском дому, све до поласка у школу, говорио ијекавски, за мене је деда, што је и разумљиво, био и остао Ђедо!)
Када смо деда и ја кренули један другом у загрљај, ја сам се у магновењу а у духу запитао: има ли деда стварно физичко тело, или је то само етерско, енергетско и душевно тело кроз које ће проћи моје руке као кроз маглу?!
Када смо се загрлили, осетио сам неку неизрециву милину и топлину, осетио сам милост и самилост, осетио сам љубав и дивоту и, надасве, осетио сам да деда има и физичко тело, само што је његово физичко тело доста лакше, порозније и крхкије од мог физичког тела.
Деди сам у даху испричао ко се све родио после његове смрти, и осетио да га то веома занима, да му је то, штавише, веома важно и битно да зна… Све време се благо, радосно и сетно, осмехивао, милујући ме по раменима…
Наједном се, иза тога, пренух ода сна и пробудих.
Било је позно и глуво доба дубоке ноћи.
Лежао сам неко време будан у постељи, још увек под снажним утиском сна који не бејаше пуки сан, већ и више од тога.
Био сам посве сигуран у тај сусрет, посве сигуран да сам се истински сурео са својим дедом после толико лета!
(По причама које сам слушао у детињству, деда је заиста био висок, снажан и крупан, имао је оштре црте лица, крив орловски нос, а такав је и мој отац био. И сви моји преци по оцу бејаху витки, снажни и високи. Мени је одувек бивало жао што немам њихову висину. Мајка и сви моји преци по мајци, бејаху ониски људи. Када сам једном приликом сабрао очеву и мајчину висину и потом поделио са два, добио сам своју висину!)
И данас сам, све време, бивао прожет и испуњен енергијом и милином сна.
Сан ми све време бејаше пред очима, у визијама, чист и јасан.
Шта год да бих чинио, радио, мислио, писао или говорио, ја бих, уистини, био у визијама сна те у енергијама милине, топлине, милости и дивоте.
На Сретење, 7526/2017.
Величанствено! Обзиром да је наша отаџбина војно и економски поробљена од тамних, нама Белима једино преостаје несебична борба на духовном пољу, што значи да смо стално са мислима својим, и дању и ноћу, и када спавамо и када смо будни, уз нашу Браћу и заједничку нам Родину Русију. Ми непрестано морамо пратити сва величанствена догађања које Русија чини на бојном пољу у борби против сила таме, и непрестано је духовно бодрити и подржавати, обзиром да смо војно разоружани јер њена борба је и наша борба, и њена победа, биће и наша победа. Ко год од нас Русију нема у срцу своме, тај срце и нема, и тај НИЈЕ НАШ!!!!