Горан Полетан: КАДА СУ СЛОВЕНИ ЖИВЕЛИ У ПРАВОМ РАЈУ


Када би се некако могли вратити у Европу у вријеме између првога вијека Старе и првога вијека Нове ере, затекли бисмо Словене како живе као у правом рају. Сви становници континента су говорили истим језиком – језиком њихових предака, вјерујући у једнога Бога, у кога су вјеровали и њихови преци. Путовали су, слободно, својом непрегледном територијом без граница, обасјани својим слављеним симболом – сунцем. Пошто је земља била сматрана светињом која је припадала самом Богу, она се није могла посједовати, њоме се није могло трговати – није се могла купити или продати, јер би то значило скрнављење њене свете природе. Како су живјели у миру, људи су слободно путовали, постављајући логор, градећи куће, или формирајући нову племенску територију, гдје год би им се чинило да је подручје било погодно за те сврхе. Када би, међутим, пронашли боље ловиште, или плоднију земљу, они би се једноставно премјестили, остављајући своју дотадашњу територију слободном за било кога другог Европљанина, који би поштовао иста правила. Исти закон је важио и за руднике и ријечна, језерска или приморска насеља…

(Из књиге: ПОЉСКИ МАСАКР)

Сајт Горана Полетана:

www. srbinda.com

Горан Полетан: ОДА ОПШТЕМ


На свом путу стамен стојим,
свјестан шта ми судба спрема.
Зар нестанка да се бојим,
да сам ништа, да ме нема…!?

Идем путем свог прауточишта,
спасоносне, вјечите празнине.
Једно желим, ако желим ишта,
милозвучну музику тишине.

Нема краја, ни почетка,
живот тек је путовање.
Свак’ је предак неког претка:
душе станишта мјењање.

Све што живи, што се миче,
у тај закон се уклапа,
из једнога то све ниче
и све се у једно стапа…

(Из књиге: БУКТИЊА У ТАМИ)

Сајт Горана Полетана:

www. srbinda.com

Горан Полетан: ТАЈНА СТАРОГА ГРАДА


Између зидина древнога града,
које прекривају земља и трава,
вишевјековна тишина влада
и неумитност заборава.

Ништа не слути на дане славе,
улице пуне веселе граје,
храбре војнике, мудре главе,
препуне злата царске одаје…

А некад је ту живот цвао,
посебно у топле љетње дане,
кад би се народ окупљао
на великом тргу, око фонтане.

Баш једне такве вечери љетње,
млада ђевојка, божанског лика,
запазила је, током шетње,
младића, војног заповједника…

(Из књиге: СТАРЕ ВАТРЕ ОПЕТ ПЛАМТЕ)

Сајт Горана Полетана:

www. srbinda.com

Драган Симовић: О СРБСКОЈ ЧАСТИ


Сваки Бели Србин јесте мој Род.

Сваки Бели Србин и свака Бела Србкиња.

Свако од њих и свако од вас јесте мој Род, Род рођени и најрођенији.

Ако ми тако гледамо једни на друге, а дужност нам је да тако гледамо, онда ће нас свагда и свугде благосиљати и Творац и Васељена, као и сви наши Бели Богови.

Желим данас да се подсетимо на једног Белог Србина, да се подсетимо и да га се присетимо, да га у мислима, визијама и сновима призовемо, и благословимо, јер ћемо једино тако бити: и јачи, и снажнији, и моћнији.

Да се присетимо пуковника др Рада С. Н. Рајића, Белог Србина што бејаше посвећен буђењу и освешћивању Рода и, који је, пре кратког времена, у пуној умној, стваралачкој и духовној снази напустио овај свет.

Нико тако песнички надахнуто, топло из душе и дивотно из срца, није говорио о Части у Белих Срба као пуковник др Раде С. Н. Рајић.

Част је, у Свести Белог Србства, више од сваког земаљског морала и више од сваке философске и научне етике.

Надасве, Част је Духовна Вертикала која нас изравно повезује са Створитељем и Извором Живота.

Послушајте како Србску Част појима, схвата и тумачи пуковник др Раде С. Н. Рајић у емисији Људовање, чији је уредник и водитељ Веселин Гатало.

Горан Полетан: Просто речено


Јастреб бијелог

голуба ухватио

– једе слободу.

copy-of-%d0%b8%d0%bd%d0%b4%d0%b5%d0%ba%d1%81

Вјетар, враголан,

милује све руже редом

– оне се црвене.

copy-of-%d0%b8%d0%bd%d0%b4%d0%b5%d0%ba%d1%81

 

Под свјетлом мјесеца,

паук кренуо у гозбу

– гуштер такође.

copy-of-%d0%b8%d0%bd%d0%b4%d0%b5%d0%ba%d1%81

Окрезавио

од старости и птица

– сунцокрет.

copy-of-%d0%b8%d0%bd%d0%b4%d0%b5%d0%ba%d1%81

Бјежећи од

вјетра, лист нађе заклон

у плитком рову.

copy-of-%d0%b8%d0%bd%d0%b4%d0%b5%d0%ba%d1%81

Пијанац прича

– коњ само потврђује

Климањем главом.

copy-of-%d0%b8%d0%bd%d0%b4%d0%b5%d0%ba%d1%81

Крезави сељак

задовољно тапше

дебелу свињу.

Драган Симовић: Ведска силница Белих Срба


Срби, највише вас мрзе они
који вам највише завиде!
Они који сневају о томе
да буду такви какви сте ви,
да имају то што имате ви, –
никада вам неће опростити
што не могу да буду
такви какви сте ви,
што не могу да имају
то што имате ви!
Срби, дошао је час, позни час,
да упознате своје заклете
вековне непријатеље;
да их упознате и да их мудрошћу
својих Великих Предака
једном за свагда победите!
Мрзе вас они којима сте језик
и славу Предака подарили;
мрзе вас они које сте жедне напојили
и гладне нахранили;
мрзе вас они којима сте сва злодела
према вама учињена
давно опростили;
мрзе вас они које ви никада нисте мрзели
и којима се никада светили нисте;
мрзе вас они ружни, прљави и зли
којима се никада не наругасте
и које никада не понизисте!
И на концу,
мрзе вас они којима сте све дали,
а од којих никада ништа
нисте ни заискали; –
и, управо вас такви највише мрзе;
јер не могу да вас не мрзе;
они морају да вас мрзе;
и они не умеју да живе
а да вас не мрзе!
Срби,
да бисте своје заклете
вековне непријатеље
једном за свагда савладали,
морате им ући у душу,
ући у мисли,
ући у срце,
ући у снове!
Кад им уђете у душу и у мисли,
кад им уђете у срце и у снове,
тада ће, тек тада,
заувек нестати сви они
чија имена
не ваља
ни спомињати!

Верица Стојиљковић: Кад срце стане…


388808ja91e1f1q1

Кад стане срце – долази белина!

Стиже снежна, ледена тишина!

Кад стане срце –  мисли се окамене

Сећања стижу из праисконе дубине!

Кад срце стане –  слике тихо  пролазе

Прате их речи тада изречене!

Кад срце стане и љубав терет постане,

Бездан се смеши и – чека те!

Кад срце стане – у Бога погледаш,

За разумевање га замолиш!

Кад срце стане –  само љубав изађе!

Она не зна за правдања и доказе!

Кад срце стане – од несреће

И душа умре – да живи неће!

Љуштура тело се креће

Кроз ледену тишину!

Од праискона до данас- ништа не мину!

images

Крешимир Микић: Негдје између


Негдје између

Јаве и сна

Постоји свијет

Свијет тако стваран

Тако далек а као да је ту

 

У том свијету искри истина

Тако јасна и доступна

А тако недостижна

Баш као вјечност која измиче

И одлази увијек даље и даље

Негдје између туге и среће

Постоји осјећај

Дубок и чист

То је осјећај живе језгре

Која свијетлошћу дише и пулсира

У средишту мене

У средишту тебе

У тренуцима савршеног мира

Отворе се врата

И ја крочим негдје између

Јаве и сна

У свијет тако чудесан

И познат

Владан Пантелић: Посматрајте слике


Тијанија – простор о т к р о в е њ а вила планинлица.
Кроз смирај посматрам – пиљим у Кијину и моју слику.
Роњење у слику је моћно откривање, моћно стварање.
Саветујем да и ви то радите уместо да гледате туђе прозоре. Но пазите да вам се

ова навика не укриви од догађаја! И не улажите у тај покрет несигурност или

сумњу. И ослушкујте, посматрајте, будите једно с њом. И будите активан

стваралац, догађач, не крути посматрач.

Приметићете да слика проживљава и постаје потпуно жива и да прича, мењајући се

сваког свакцијатог трена. И приметићете, ако гледате трооко, пројављивање Исцељења и пројављивање Вечности.

images

Драган Симовић: Песникова душа и сушта реч бивају судбински повезане


3743578_orig

Према речи се односим као према суштом бићу.

Реч за мене није само жива, већ и животодајна, свесна и духовна.

Она је сушто биће, она је сушти живот, она је сушта васељена.

Моја васељена у свеопштој Васељени!

Одговоран сам, стога, и строг, веома, према свакој изреченој или написаној речи.

Јер, будући песником, знам да ће ми речи судити.

Сваку реч, коју сам изрекао или написао, мени ће, и само мени, судити кад буде дошао тај тренутак.

А тај тренутак вазда долази, из трена у трен долази тај тренутак када ће ми судити свака властита изговорена или написана реч.

Онако како сам ја судио, о некоме или нечему, користећи речи, тако ће (кад буде дошао тај коначни тренутак, тренутак свих тренутака у овом животном току), и моје писане или усмене речи мени да суде.

Ако сам ја био одговоран према речи, онда ће и реч, у даном тренутку, бити одговорна према мени.

Како се ја опходим према речи, тако ће се и реч опходити према мени.

На неки тајинствен начин,

песникова душа и сушта реч

бивају, гле!

судбински повезане.