Колико сам само пута зажалио, што Србија није тако велика, несагледна и моћна као Русија, па да пешачим данима, месецима и годинама, те да је никада, до конца овог животног тока, целу не могу ни измерити нити сагледати!

Овако ми Србија делује некако тескобно и скучено, а ту тескобу и скученост осећам и у својој души, као и у својим мислима, визијама и сновима.

Србија, коју зец за недељу дана претрчати може, није по мери Белог Србина, Хиперборејца и Аријевца, чија душа од давнина, од древности, од праискони чезне и вапије за пространством тајносане земље и ширином дивотних небеса.

И не само што је Србија скучена и тескобна, већ је и цео Балкан посве скучен и тескобан, тако да у тој тескоби и скучености не може ништа ваљано да се размахне, да израсте и узрасте, да узлети и полети: ни човек, ни дрво, ни птица, ни звер, ни мисао, ни идеја, ни визија, па ни љубав.

Овде су свуда међе и границе, те ничега, сем међа и граница, канда и нема на Балкану!

Међе и границе не само у земљопису, не само у простору, већ и у главама, у срцима, у душама, у мислима, у сновима, у љубавима…

Свуда око нас мали народи, мала племена, мале породице, мале разлике, мали људи, а грки и чемерни животи без сврхе и смисла.

На Балкану је свако свакоме или жртва или крвник, и свако свакога, од јутра до вечери, гледа попреко, или с мржњом или са презиром.

Зато на Балкану и нема великих љубави; великих, узвишених, племенитих и бесмртних љубави, каквих је одувек бивало у Русији!

Има тренутака, има дана кад ми се уопште не пише, кад ми се не мили да било шта радим, кад ми се чини, да је сваки мој рад без сврхе и смисла, суманут и бесмислен.

И, знате ли шта тада чиним?

Тада, упркос снажном опирању мојега бића и духа, седнем и отпочнем да пишем, испрва усиљено, да бих, већ после кратког времена, наставио да пишем – посве смирено и надахнуто – пречистим вилењачким срцем и озареном песничком душом.

Зашто, по некад, присиљавам себе на писање и стварање?

Зато што некима то нешто значи.

Зато што неки од вас то од мене очекују.

Знам, поуздано знам, да има неких од вас који, из дана у дан, очекују да нешто моје прочитају.

Они моје лирске записе доживљавају као своје, они се у мојим лирским записима препознају, они моје лирске записе доживавају као повесницу своје душе.

То су ми, толико пута, и сами рекли.

Е, видите, због њих не смем да будем мрзовољан и уморан, због њих морам нешто да пишем и кад ми се баш ништа не пише.

И, то није лоше – напротив! – то је добро, дивно и корисно.

Још и ово морам да разјасним.

Ја сам песник.

Песник по рођењу, по судбини, по опредељењу, по вокацији…

То је избор моје душе још из раног детињства, то је моје звање, то је моја професија.

Но, песник мора бити одговоран једнако као и ратар, пастир, сељак, рудар, војник, кројач, столар, пекар, лекар…

И песник – ако је уистини песник! – мора да пише и онда када му се не пише.

Сви ми имамо своје дневне, недељне, месечне, годишње, вековне и еонске послове, дужности и задатке које морамо да обављамо, без престанка, свеједно да ли смо добре или лоше воље.

Јер, то од нас очекује и Творац и Васељена!

Јер, то од нас очекује како Сам Живот, тако и Извор Живота!

Ту нема нећкања и снебивања, ту нема хоћу-нећу!

Сваки народ је велик и моћан онолико колико има велике и моћне визије, идеје и снове.

Спрам визија, идеја и снова иде и снага народа.

Јер, снага не дотиче из материјалног света, већ из света снова, визија и идеја.

Какве богове прослављамо, таква нам је и судбина у свету.

Ако прослављамо своје богове, онда ћемо свуда у свету бити своји на своме, а уколико, пак, прослављамо туђинске богове, онда ћемо и ми сами бити туђини свуда у свету, па и на својој родној груди.

Не може један народ са туђинским боговима, са туђинском културом и духовношћу, са туђинским језиком и писмом никада бити свој на своме, не може никада бити господар било чега у свету, но ће свагда и свугде бити понизан и покоран, слуга и роб злих, гордих и поганих господара.

И ја теби исто упућујем светле речи пуне љубави и пуно Благослова да знаш, и да кад ти пишеш, осећам ту близину, то нешто свето Божје окупљање око Србског журнала, или када и други прате, осећа се стално енергија како расте, некада се неко љути, па би хтео све да заборави, није то тако, па се нешто у мени побуни хеј зашто тако, па ја причам у себи, милост, идемо даље, па тишина завлада, тек изненада неко нешто покрене, као точак Живота стално треба да се окреће, Коловрат, Сварогов Коловрат, овде смо прикључени и сви умрежени, све се осећа, чује, ко прати и бдије или смо сви у Акаши повезани, унутра смо ми боље повезани него што нас споља остали окружују, ближи а даљи, док смо ми удаљениији једни од других, а тако близу, близу, знамо се из душе, исто дишемо у Творцу! Живиш и унутра и споља, некада ти треба тишина од спољне буке и само ти и твоје душе из Акаше, а где су и остали, некада је напорно, свуда си, а не можеш да објасниш, раширен, простиреш се свуда, треба мир, мир и тишина и све полако, и све да иде слатко!

Сус(ј)ед је србска реч.

Изворна србска реч!

Не дозволите да вас душмани лажу, да је то кроатизам, да је хртватска реч.

Упамтите: свака хрватска реч је, уистини – србска реч!

Комшија је тврда и рогобатна туђица.

Та туђица је, као ускок, улетела у србски језик у деветнаестом веку.

Душмани повремено убацују туђице у србски језик, да би потиснули изворне србске речи.

Хрватски је и настао тако што су крадене, отимане и преузимане србске речи.

Зашто се ми олако одричемо сваке оне дивотне србске речи коју присвоје наши душмани?!

Који је разлог нашег олаког одрицања од тих језичких дивота и красота?!

Ја нећу, и не желим да се одричем својега духовног и културног блага.

И, ако се сви Срби одрекну, ја нећу, не могу и не желим!

То је мој став, то је моје начело, то је моја поетика и, мој поглед на свет.

Никада, ни у својему дому, не користим реч комшија, већ вазда и увек – сусед!

То и моја деца знају, а знају и моји унуци.

Сусед је србски, а комшија је комшијски и цинцарски.

Тек толико, да се не заборави!

Ни дана без ретка!

Напиши данас макар један једини ред.

Напиши нешто сувисло и словесно, нешто са смислом и сврхом, нешто из срца и душе, нешто из љубави.

Немој да будеш лијеног духа.

Јер, и писање је стварање.

И писање је твоје дело које остаје иза тебе.

Остаје тисућлећима и еонима.

Остаје у Акаши.

Све што си икада написао или изрекао, то ће те пратити на твојим оностраним звезданим путовањима.

Зато не пиши несувислости и глупости, зато не псуј док пишеш.

Свака твоја ружна реч, свака твоја псовка остаје на твојој деци, па и на деци твоје деце.

Твоје речи могу учинити, да твоји потомци буду здрави, лепи и паметни, а могу опет и супротно учинити: да буду, не Дај-Боже! болесни, ружни и припрости.

Што сејемо, то и жањемо.

Али, страшно је то што ће управо наши потомци да жању оно што смо ми сејали.

Понављам: Ни дана без ретка!

На свом профилу, на својој страници, на свом блогу свакога дана напиши нешто лепо и дивотно, нешто што ће да обрадује, ободри и осоколи твоје ближње, што ће да им узнесе дух у звездане висине.

Не буди лијен, не буди мрзовољан, не жали се и не куди.

Јер, све што кажеш или напишеш, то си себи рекао и написао.

Ти само умишљаш да те речи упућујеш другима, а уистини вазда их себи, и само себи, упућујеш.

Твоја ће душа или да се радује или да пати од твојих речи.

Ако су ти лепе речи, онда ће се твоја душа радовати, ако ли су, пак, ружне и погане, онда ће ти душа патити, па, у неко доба, и поружнити од твојих ружних и поганих речи.

Ништа ја не измишљам.

Ја само понављам и подсећам на оно што је давно речено и записано.

Све је записано у Акаши, и ми само преписујемо из књига и летописа Акаше.

Ни дана без ретка, Бели Србине и Бела Србкињо!