Биљана Диковић: Знаш


4-8_n

 

(књига песама ДУША ДУШЕ МОЈЕ)

Мој је траг Вода.
Осетићеш
кад прелије Нежност

Тобом изненада…

Мој траг је Додир.
Схватићеш
кад заискри Љубав

Тобом изненада…

Мој траг је Песма.
Разумећеш
кад невидљиво Заћути

Тобом Изненада…

 

 

 

 

Бела Веверица: Донећу ти, из светова далеких,…..


livada

Донећу ти, из светова далеких

Мирисе зелених трава и

Мирисе цвећа што тамо расте!

Донећу ти, из светова далеких

Капи воде, свете, живе и

Неколико облутака са обале!

Донећу ти, из светова далеких

Смех свих познатих и драгих,

Цвркут птица и гранчицу дрвета,

Комадић плавог неба, трешњу,  

 Вишњу и …. јабуку од злата!     

 

 

 

 

 

Драган Симовић: Звери у љуштури човека


Може и овако да се каже:

Највећи злочинци у савременом свету јесу паразитски новинари из водећих гмазовских медија на Западу.

Све зло је од њих потекло.

Они су сатанизовали Србе, они сатанизују Русе, они ће сатанизовати сваког пробуђеног и освешћеног човека било где у свету.

Они су најоданије слуге црних гмазова и мрачних владара из сенке.

Већина савремених светских новинара потиче из најнижих раса људскога рода, из оних гмазовских раса што мрзе све племенито и узвишено, све човечанско и божанско, све словенско и аријевско.

Тај сој паразитских новинара нема у себи божанску искру, божанску душу, божанску свесност и свест.

То су звери у љуштури човека.

Јагода А Маринковић: КОСОВСКИ ЈУНАЦИ


 

kosovo-srbi-boj

На глави шлем, у руци мач
Цар Лазар Косово обилази
сваке ноћи попут свеца
Србско Косово чува и пази

И тражи Југ Богдана
његових девет Југовића
црвене божуре са Гази Местана
и међу њима Милоша Обилића

Док тако коњаник на коњу јаше
цео му Искон давних времена
Црвеним барјаком лепрша, маше
Косовом и Метохијом тече крв проливена

Зар је Косово пита се Цар Лазар
Свето Разапето, земља моја отета,
ни мртвима нам нема спокоја
док овим пољем туђин шета

Милоше, Бане, Иване, Милане,
мачеве за појас, Косово зове
причести Милице своју браћу
заветуј Богдане србске синове

Увек за Косово се даје све
за Косово и Метохију се живи и мре
јунаци храбри поносити пољем језде
јопет се брани Отето Разапето

Крсташ барјак над њих се надвио
Сунце правде на оклопу сија
на калпаку перо соколово
свакоме је у срцу Србија

Језди чета дивних витезова
сунце лије светлост своју красну
чујем само попут грмљавине
за Крст часни слободу златну

Језди чета уздигнута чела
славом својом к небу се узнела
и сад горе васионом језде
одавно су дохватили звезде

Феликс Богдановић: Види и Осећај


 

2-_n

 

Душа види, даље од очију

Душа осећа, Срце проверава

 

 

Очима се не види, очима се гледа

Душом се види а не гледа

 

 Очима се гледа, али се не препознаје

Душом се види и препознаје

 

Очи не видe у мраку

Душа тера и разбија мрак

 

 

 

Срцем се не осећа, већ проверава

Душом се осећа а не проверава

 

Сломљено Срце, то је провера

Душа се сломити не може

 

Срцем се љута битка бија

Душа лечи Срце рањено

Верица Стојиљковић: О, Душо моја …


2Adam

О, Душо моја

Што скривена у латицама,

Светобојних Цветова спаваш и

Сневаш о Световима далеким,

Звездама златним, сребрним,

Пурпурним, Звездама зеленим……

Сневаш о водама Живим, како

Падају литицама Светопланинским ….

Зовеш Орлове, Роде, Лабудове,

Крила да рашире, Песму да певају,

О радости Живота да причају!

 

О, Душо моја

Прахом Лептира покривена!

Смеши се твоје Лице

Уснулим, шареним Ливадама мирисним,

Облаку што лако Небом плови

И ветру Развигорцу што, ено,  хита….

 

О, Душо моја….

Грли те дрво столетног Храста,

Јаблана и Тополе, Бора – грли те и Кестен…

И Бреза те грли  златна, грли те и Липа…

Грли те камен Облутак и камен Кремен…

 

Освит Зоре прошао је,  увелико је Дан!

Отвори очи, да погледаш, шта осликао је

Твој Сан!

 

 

Б.М.: Има ли земље за Аријевце


 

 

%d0%b2%d0%bb%d0%b0%d0%b4%d0%b0%d0%bd-1_6375752466425148427_n

 

 

Запитах орла, о орле реци

Има ли такве земље на свету

У којој живе једино Аријевци

Да ли је видиш у своме лету

 

 

Запитах ветар, кажи ми ветре

Који путујeш Мидгардом вечно

Да ли на своме путу срете

Земљу где Аријевци живе срећно

 

 

Запитах Сунце, о Сунце збори

Твоје очи не биле худе

Виде ли игде на земљиној кори

место неко за беле људе

 

Запитах звезде, краљице неба

Које на Мидгард мотре безсане

Има ли наде сада нам треба

Ил’ раса броји последње дане

 

 

 

Милорад Максимовић: О Толкину – зналац, тумач и приповедач


(Преузето са сајта Звезда Род)
 
 
 
 „Не сјакти све што од злата је жаром,
   Нит су сви што лутају изгубљени“
 
 
 
 
 
 
 
Први део:
Овај цитат Џ.Р.Р. Толкина о Арагорну говори много. Говори о самој суштини и природи многих ствари на Земљи и Васељени. Многе ствари нису онакве каквим се чине споља, већ њихово богатство је сјајније него што очи смртих људи могу поднети.
Много година сам проучавао Толкина и схватио у духу података које сам налазио свуда ко је у ствари био он и шта је то он написао. Да ли је то само фантазија или нешто више? Да ли је он знао ствари које обичан човек не зна или је само имао бујну машту?
Хајде да кренемо прво од званичне његове кратке биографије. Рођен у Јужној Африци, преселили се његови кад је био мали дечак у Енглеску назад а потекао из Енглеско Немаче породице. Био један од најуваженијих професора Енглеског, Англо Саксонског и Старо Енглеског на најпрестижнијем универзитету у Енглеској – Оксфорду. Предавао и у универзитету у Лидсу. Говорио неколико језика, постао славни писац и на крају умро 1973.
Дакле врло сажета биографија.
 Али како је он сам пратио језик јер је био страствени лингвиста пратићемо и ми овде…
Његово само породично име (презиме) Толкин је врло занимљиво. Он сам је говорио да је из Немачког tollkühn које се може превести као – будаласт, тврдоглавац али је увек то говорио у шали. Знајућу њега ништа није препуштено шали, језик је живи доказ скривене историје или повести. У сваком језику се крије благо података о свему могућем. Мајстори и Зналци, Волхови су најбоље знали колика је моћ речи и како она служи као моћни сакупљач енергија и знања.
Дакле пратио сам одакле иде та реч – Толкин.
И пре него објасним даље, поменућу како сам се ја уопште нашао у свему овоме. Наиме, у мојим раним младим годинама негде око 12те, комшија ми је поменуо да има једну добру књигу „Господар Прстенова“. То се дешава негде `93… Данас се сећам да на први помен се у мени нешто померило, као сила која се буди…
Али, после његове кратке приче о књизи, ми смо убрзо заборавили то и наставили да пикамо баскет преко лета…
Појавом првог филма 2001 године ја сам се сетио свега! Одгледао сам филм и одмах узео од тог мог друга књиге на читање. Прогутао сам их. Онда ме је нешто водило све даље и дубље до открића која су толико значајна да се граниче са фантастиком…сличан осећај сам имао и пре неку годину када је мој познаник (а сада слободно га и називам пријатељем) Душан Митровић превео Руског академика Николаја Левашова и његове књиге. Душан је преко заједничких пријатеља открио Николајев рад и савестно почео да преводи његове књиге. Велики је то труд и несебична жртва.
Осећај усхићења је тим постао већи јер сам ја мом дугогодишњем истраживању додао огромни део слагалице у вези скривене историје Срба, Руса и свег нашег рода.
А кључ је Толкин…и Срби.
Дакле, реч Толкин потиче из источне Пољске где је некад била Пруска територија.
Толкинови преци су побегли одатле због међусобних ратова локалних кнежевина- у Енглеску крајем 18ог века. Правили су музичке инструменте и клавире, правили су и поправљали сатове…Хммм „Време“ и „Музика“…и ту постоје симболи ко су они били.
Нађох на Пољској Википедији нешто више о имену Толкин:
Nazwa wsi pochodzi od pruskiego słowa tolk – tłumacz (za Licharewą). Według ustaleń niemieckich genealogów najprawdopodobniej stąd właśnie pochodzi rodzina Tolkienów
 
линк:
Дакле и сам Пољски се може прочитати а каже се у њему у овај реченици да назив овог места
Tołkiny одакле потиче његова породица а по коме су се и звали, долази од Прускога слова или речи – толк — ТУМАЧ.
И мени одмах синуло да сам то већ негде код нас прочитао. Идемо редом, Пруси су били део Руског народа у томе делу Европе и то сви Руски извори потврђују.
Дакле њихова реч „толк“ значи Тумач.
Онај који растумачује скривено знање. На Енглеском се каже „talk“ и то значи говор или говорити.
Ако се не говори са разумом онда се и не говори, онда је све то блебетање.
Дакле толк је тумач.
Идемо дубље…
Толковати у Србском језику значи исто. Растумачивати скривено.
Ево примера једне народне песме:
Смрт Сењанин Ива
(Само део песме)
Санак снила Иванова мајка,
Ђе је Сење тама попанула,
Ђе се ведро небо проломило,
Сјајан мјесец пао на земљицу
На Ружицу насред Сења цркву;
Ђе звијезде крају прибјегнуле,
А даница крвава ижљегла,
А кука јој тица кукавица
Усред Сења на бијелој цркви.
Кад се баба из сна пробудила,;
Узе штаку у десницу руку,
Оде право ка Ружици цркви,
Те казује протопоп-Неђељку,
Казује му, шта је у сна снила.
А кад стари баку саслушао,;
Он јој оде санак толковати:
Дакле Неђељко је њој толковао- тумачио скривене ствари. Тумачио јој је сне тј. оностаране догађаје. Управо су то толки- тумачи. Они знају шта се дешава ван перцепције , ван овог вида и они говоре о скривеним знањима.
И сама реч толк звучно подсеча на …погодите… Волх!
Толк-Волк-Волх (ево још асоцијација- воки токи- уређај за разговор преко одређених радио таласа и фреквенција…)
Дакле стари Толки, Толкови (Волхви,Волхи Волхови) су били присутни свуда по свету нашег Рода.
Толкин је Тумач. У то време и пре тога сав наш Род је живео свуда по Европи и Азији (Асији) и већ су били притиснути мрачним силама до те мере да су се скривали иза разних имена и заната и професија. Целе породице су имале такав таленат. Они су увидима и надахнућима знали толико тога (ево и сама реч „толико“ означава пуно, много и симболизије саму реч толк).
И за крај овог дела о самом Толкину рећи ћу да је он научио поред Енглеског и Англо Саксонског и Старо Енглеског још и Грчки, Немачки, Фински, Латински и Србски.
У другом делу ћу писати даље о самом његовом делу које се подудара са делом Николаја Левашова и других Руских академика. Николај је писао део људске историје из угла нашег Рода а Толкин је испричао један део људске историје из угла једног посебног дела људске врсте- вилењака…
Наставак следи…

Драган Симовић: Тајне скривене у корену речи


Волим тако – када сам докон, иако никада нисам докон! – да трагам за кореном речи, будући да су у корену речи скривене највеће тајне.

Данас се, док ромиња киша росуља, присетих неких ведсрбских речи које су или потиснуте или заборављене.

Кашику су наши ведски преци звали жица, а виљушку – вилице.

Потом је жица прешла у кашку, а иза тога у кашику.

Кашка је помагало којим се куса каша.

Није ми јасно зашто је кашки придодато И, између Ш и К!?

И опет, како су вилице (мале виле!) постале виљушка!?

Како је веома тврда и рогобатна туђица – панталоне – потиснула нашу ведску реч влаче!?

Јер, влаче се навлаче и облаче, а пантолоне се вероватно пантолонују!?

Како је тврда романска туђица стампа (штампа), потиснула нашу реч тисак, тисковање, печатање!?

Јер, ако имамо отисак и златотисак, онда, свакако, морамо имати и основицу речи, а то је тисак!

Зашто се својих тако дивотних ведских речи одричемо у име неких вештачки створених народа, који нам на сваком кораку краду све оно што им се на путу нађе!?

Краду нам све, од језика и имена, па до највише културе и духовности!

Наравно да су ти народи и створени зато, да би нас крали и пљачкали на свим пољима бивствовања.

Не дозволимо душманима да својатају наше најдивотније речи, као што су: влаче, жице, вилице, тисковина, тисак, тајник, тисућа, творница, крајолик…

Крајолик је сликовита ведсрбска реч за пејсаж – пејзаж.

Много је лепша реч крајолик од речи пејсаж!

Упамтите: не постоје никакви кроатизми, већ су све то изворне ведске речи!

Кроатизми су, уистини, ведсрбизми!

Ово што на слици изнад ових лирских записа видите није водопад, већ слап.

Кад вода слапи, кад се слива низа стене, то је онда слап.

А водопад је кад вода буквално пада.

Поред слапа и водопада, постоји још и бук.

Бук је када вода бучи, кључа и пенуша при паду.

Драган Симовић: Вечерња песма, радосна и сетна


Доброту коју осећамо

и препознајемо у своме унутарњем бићу,

нигде у свету нећемо наћи.

Оно што је најлепше и најдивотније

с краја накрај Свемира,

далеких светова, сазвежђа

и звезданих јата,

то само у души нашој обитава.

Љубав о којој смо

кроз многе животе сневали и маштали,

због које смо у бесаним ноћима

 патили и умирали од туге и чежње,

 једино ћемо у срцу своме открити.