Вељко Вујовић: Предсказање


 

 

%d0%bf%d0%b5%d1%80%d1%83%d0%bd-%d0%b8-%d0%bc%d1%83%d1%9a%d0%b01

 

За Сунчеву славу рода свога,

И у аманет знања наша,

Ја ћу се борити за расу своју,

Од вајкада је она била стварна.

 

 

Богове своје поштовати требаш,

Традицијом против модерног света,

Иди путем предака наших,

И знањем божанске силе владај.

 

 

Знаш да требаш ићи,

На одређено место свето,

У природи где свет се рађа,

У природи где свет и умире.

 

 

Универзум моћно биће,

Прави зла и добра овог света,

Ти крећи се родном вером,

И као вук овце вребај.

 

 

 

1

Сањао сам једном давно,

Залеђено брдо старо,

А над њим плашт се вијори,

Питам ли се ко је то?

 

 

Кад гле, то Морана с’ Перуном,

У посету нам епску стижу,

Са њим Сварог, а и Велес,

Кују оружје за Слободу.

 

 

Ој сестрице моћне виле,

Зовите нам богиње наше,

Зовите нам Весну цветну,

И Ладу што нам љубав даде.

 

 

Ој Богови и Богиње,

Ој природо и космосе,

Ој роде и расо моја,

Чујте трубу што у бој зове!

 

 

 

2

Долазе нам црни дани,

Сунце нека сведочи јунаштву,

А из нашег светог рода,

Ниче јунак што о страху не знаде.

 

 

Бирај да ли хоћеш,

Бити део вечности свете,

Или покорности, хијена,

Што знају за самозадовољење.

 

 

Крв није као вода,

На лествици рода свога,

Очекујте браћо моја,

Борбу за будућност.

 

 

Са знањем коју носиш,

И љубављу коју скриваш,

Ослободи дух величине,

Јер ниси у стању да бираш.

 

 

 

3

Ко је славан, ко је Србин,

И аријевске моћне душе,

Сећање на Коловрат,

У себи носи друже.

 

 

Као моћни извор буди,

И род у себи чувај,

Брани, поштуј оне које,

Надају се бољем сутра.

 

 

Коловрат ће моћни свети,

После епског, силног рата,

Дати заставу своје боје,

И обасјати срце твоје.

 

 

Са њим буди искрен ти,

Не падај на замке зла,

Живи живот здрав у природи,

Јер ти је то једина судбина.

Драган Симовић: Ми јесмо управо у овом тренутку


Истинска повесница се одвија у Вишњим световима.

Истинска историја је записана у Акаши.

На Земљи имамо само тумачења истинске повеснице која се дешава у Вишњим световима.

Земаљски историчари једино покушавају да растумаче записе из Акаше.

И наравно, стога сва земаљска тумачења историје бивају погрешна, јер се историја тумачи позитивистичким и материјалистичким методама.

Сва наша повест јесте у овоме тренутку.

Када изиђемо из овог тренутка, ми губимо тачку ослонца.

Кад изиђемо из овог тренутка, ми више ништа не разумемо.

Све оно што смо били и све оно што ћемо бити – ми већ јесмо!

Ми јесмо управо у овом тренутку.

Изван овог тренутка нема никаквог тренутка!

Драган Симовић: Звездани Пут навише


Не можемо постати бесмртни, ако су нам смртне мисли, смртне речи, смртни снови и смртна дела.

Наше бесмртне мисли, бесмртне визије, бесмртне речи чине и нас саме бесмртним.

Нама је вечан живот још пре самог рођења дан, али ми га сатиремо и поништавамо својим погрешним мислима, погрешним жељама, погрешним сновима, погрешним делима и погрешним живљењем.

Оно што је сила земљине теже у физичком свету, то су лоше мисли, лоша осећања и лоша дела у духовном свету – вуку нас надоле, у понор и ништавило, не дозвољавајући нам да се узвинемо у звездане висине.

Владан Пантелић: Вежбајмо да живимо вечно


 

Данас сам поново шетао негдашњом обалом свете библијске реке Истар. То је моје омиљено место моћи. Ваздух је био препун искричавих енергетских силница за које јасновиди људи кажу да су то испољавања Вечности.

И заиграло се дете у мени па сам трчкарао и неуспешно скакутао за злаћаним балончићима.

Сутра ћу се овде вратити са дугачком мотком од дрена, кога је засадио мој прадеда Вујица, на коју ћу уписати са шумском кредом број 1489999, символ вечног живота и вечне младости. На њен тањи крај поставићу мрежицу као за сакупљање плодова рајске јабуке будимке.

Сутра ће се моје ново занимање звати – БЕРАЧ ВЕЧНОСТИ.

Драган Симовић: Звездане капије


Свако је од нас

звездана капија

кроз коју пролазе

преци и потомци –

мењајући смер кретања,

мењајући улоге.

Рађајући потомке,

ми,

истовремено,

рађамо и претке,

јер и једни и други

пролазе кроз нас:

творећи нас,

сневајући нас,

обликујући нас…

Уистини,

звездане капије нису –

како се погрешно мисли –

негде изван нас,

већ дубоко у нама,

у суштаству нашем,

с ону страну

свих привида,

омаја

и опсена.

Светлана Рајковић: Дневник Плавог Вилењака – шести део


 

2017-02-03-09-58-05

Летелица-Летач 008
Посада- Лана, Нора, Радмило, Ледан
Дан- први
Локација- непозната

Пловили смо тихо у потпуном мраку. Опрема је недоступна, сигнале нисмо примали никакве, јер смо морали све да искључимо. Ближили смо се броду који је био потпуно осветљен, и одлично сам све видео, сваки детаљ, али , ознаке није било никакве. Док смо се ,,провлачили,, испод брода, гледали смо немо у светла , бринући се да прођемо неприметно. Још ми језа пролази кроз тело од ишчекивања неког или нечега.
Скоро да смо прошли, помислих, и полако се опуштам, почињем да дишем нормално.
– Прошли смо!
Изговорио сам, и погледао у Нору, па у Лану, али…
– Нее! Испред нас!
Радмило је викнуо!
Погледао сам! Испред нас су се појавиле две летелице.
– Брзо, укључите манерве!
Систем подигнут и бекство започето!
Јурнули смо брзином етра у Космос, бежећи да нам траг не примете.
Колико смо ми бежали, толико су они нас јурили. Све смо чинили да им умакнемо, али, није успевало.
Летелице су нам биле ,,за вратом,,!
Паника настаје ,јер не знамо, ко су они, и зашто нас јуре, да ли да нас отклоне јер нисмо смели да их видимо, или, да нас заробе, или…
У секунди анализе, закључак је: ,,бежимо“!
Лана је пратила радар, Нора- систем за напајање, Радмило и ја смо управљали летелицом.
Признајем да је паника присутна, али се још сви суздржавамо да покажемо, другим речима, сви радимо на ,,бежању,, и немамо времена за тастер ,, у помоћ,,!
– Да ли је за панику примљена порука од једне од летелица што нас јуре?
Лана је тихо изговорила.
– Шта? Читај, Лана!
– ,, Вратите се према броду, предајте се, у супротном, уништићемо вам летелицу,,!
– Не! Одговори, Лана- Не, ми смо , Летачи са ,, Плаве Звезде,,!
Док то изговарам, Лана је већ откуцала поруку.
У истом трену Нора нам саопшава, да је наше енергетско напајање заустављено, и да немамо још пуно на располагању.
Дакле, нападнути смо!
-Нора, искључи напајања!
Лана, активирај кључ- кристал!
Испред нас је капија и једини наш излаз.
Остало нам је још 30,29,28,27,….секунди.
Вилењациии……
Последње чега се сећам док смо пролазили кроз капију, док је моја прва помисао у овом свету где смо сада, управо питање- ,,где смо,,?!
Требаће неко време да се стабилизује напајање и сам систем у летелици, а до тада, мирна пловидба и незнање где смо. Испред нас је планета, можда, десет пута већа од ,,Мидгард,, планете. На први поглед, планета не обећава!
– Добро, умакли смо онима, а знаш ли Ледане, где смо?!
Као да је љута, Нора је изговорила то питање, не гледајући у мене, гледала је кроз стакло планету.
Лана и Радмило су немо ћутали и посматрали свет испред нас.
– Чекајте! Лана, како знаш да користиш комуникациони систем летелице? Нора, одакле теби знање? Радмило, ти? Збуњен сам! Хоће ли ми неко рећи нешто?
– Ледане, ако је то сада битније од ситуације…
Прекинуо сам , Нору.
– Јесте! Битније ми је, Нора!
– Ми смо дошли на ,,Мидгард,, по тајном задатку, још док си ти припреман за могућ долазак.
– Како, Радмило? Ви сте са ,,Плаве Звезде,,?
– Лана је са ,,Плаве Звезде,,
Нора и ја са ,,Беле Звезде,,.
Сви радимо заједно за добро становницима ,,Мидгард,, планете.
Људски род је у опасности и прети му …застао је , Радмило.
– Ледане, ми смо ,,Јато,, и окупљамо се по планираном.
Ти си Витез-Ратник ког смо очекивали .
Наставила је, Лана, али не задуго, јер се изненада очитавала порука од неког.
Погледали смо се збуњено…Лана је прочитала за себе, а онда и на глас: „ Индентификујте се“!
– Лана, одговарај брзо!
,, Летач 008 , Плава Звезда“!
Један трен и уследио је одговор ,,домаћина,,- Шаљемо летелице, пратите их и пратите упуства кретања. Успорите, укључите системе, искључите моторе, искључите међудимензионалне кључеве, активирајте самоуправљање и посада нека заузме своја места,,!
Наш одговор је уследио- „ Примљено,,!
Лана је кључ деактивирала, сели смо на своја места, урадили смо шта су тражили, и…
Летелице су ту! Пет летелица по осећају пријатељски настројене, преузеле су контролу над нашом летелицом, и заједно смо запловили према , још не представљеном домаћину.
– Чудно!
Тихо сам изустио, и наставио шапутајући.
– Чудно, али нама се нису представили!
 „Говори Командан Флоте Чувари,,!
   Изненада се огласи на монитору!
,,У име ,,Беле Звезде, желим вам добродошлицу,,!
– Молим?! Викнуо сам! Где је ,,Бела Звезда,, када је испред нас џин планета?
Сви смо се обрадовали, то је чињеница, али, нико није још поверовао у то.
– Нов систем заштите, Радмило.
Насмејано је прокоментарисала Нора.
– Напредовали су од када смо их оставили.
Додао је Радмило.
Лана и ја смо их пажљиво слушали, посматрајући путању куда се крећемо, а кретали смо се према самој џин планети.
Холограмска заштита је у трену нестала, а испред нас прелепа ,,Бела Звезда,, уместо оног застрашујућег џина.
– Невероватно! Успели су да холограмом изазову, да уместо Звезде видимо ону ругову.
Весело сам прокоменарисао.
– Опустимо се! Лана, Ледане, добродошли на ,,Белу Звезду,,!
Са осмехом је изговорила , Нора, држећи за руку Радмила.
Заиста су срећни!
Већ смо се спустили, и напyштање летелице је започето. Нора и Радмило су већ изван ње и са домаћинима контактирају.
Лана је изашла пре мене, а ја сам као командант задњи напустао летелицу.
Испред мене су Вилењаци попут мене, потпуно смо исти, једина разлика је у искрицама енергија.
– Добро дошао, Плави Вилењаче!
Испружена рука Вилењака испред мене и његов осмех, у трену ме подсети на мој дом и моје Вилењаке.
Поздравили смо се..
– Хвала, Бели Вилењаче!
После добродошлице и пар измењених речи, кренули смо у војну базу на упознавање и евентуалну помоћ, која ће нам сигурно требати за повратак на ,,Мидгард,,.
Добро, упознавање и разговори вођени са Вилењацима протекли су добро и опуштајуће. Договор за помоћ је постигнут, а нама преостаје мали одмор на ,,Белој Звезди,,.
Нора је отишла у потрагу за својим давно остављеним пријатељима, Радмило такође, а, Лана и ја смо се упутили у обилазак града у којем смо слетели.
– Одмор на видику!
Изустио сам, гледајући у Лану, која већ увелико одмара. Поглед је одаје!
– Ледане, осећаш ли мирис Љиљана?
Како је то упитала, погледала ме и….настао је најгласнији обострани смех.
– Заиста те питам! Поновила је
И опет смех, загрљај победнички и шетња поред парка с најлепшим Љиљаном у Космосу.

Наставиће се…..

 

 

 

Стари Словен: Ја сам тај


 

16443557_1874200996170843_1617418771_n

Да, ја сам тај,

што је

оставио трагове

на том снегу.

 

Да, ја сам тај,

који је утабао

пут кроз ову шуму.

 

Да, ја сам тај,

што не размишља

као сви ви.

 

Да, ја сам тај,

другачији од обичних људи.

  1. сечко, 7525.година

 

Феликс Богдановић:Оливера, Оливера, волиш ли ме?


slika-39

Оливера, Оливера, волиш ли ме?

Питајући се то, латице цвета откидам,

Док у цветном пољу лежим. Лето је!

Оливера, Оливера, волиш ли ме?

Задња латица остала је …

Она,  не воли ме… тако латица цвета рекла је!

Бацам цвет љутито, берем други и поново испочетка,

Оливера, Оливера, волиш ли ме?

Сунце ме нежно милује док ветар ми косу носи.

Обожавам лето и заласке сунца!

Оливера, Оливера, волиш ли ме?

Воли ме, не воли ме, воли ме, не воли ме…

Тако наглас бројим док латице цвета откидам…

Да не воли ме, тако задња латица, реклa је!

Оливера, Оливера волиш ли ме?

Берем опет цвет и крећем испочекта…

Воли ме, не воли ме, воли ме, не воли ме…

Опет.. да не воли ме,…. тако задња латица цвета, рекла је!

Оливера, Оливера волиш ли ме?

Љут, опет берем цвет и испочетка крећем

Али овај пут,  ја чух цвет,  како обрати ми се!

Он ми рече.  ,Оливера, Оливера,  воли те,,

Цвет нежан јесте али и он понекад вара!

Ви опет заједно бићете али не на овом свету,

Она тебе чека, у то сигуран буди!

Оливера, Оливера, волиш ли ме ?

О, цвете нежни и красни кажи ми,

Где то мене, моја вољена чека? Где она налази се?

Оливера, Оливера, воли те!

Она је на читавом пољу овом!

Она је сваки цвет, лист и травка!

Када и ти у земљу одеш и ти на ово поље доћи ћеш!

Оливера, Оливера, волиш ли ме?

Почињем да плачем, бришем сузе… Како леп дан а ја сам и несретан!

Кажи ми, цвете, развесели ме, када то ће бити?

Оливера, Оливера, волиш ли ме?

Али цвет само ћути… Он своје рекао је!

Боже како леп дан а ја сам и несретан!

 

Драган Симовић: Стварање је Почетак и Свршетак…


Звезде, сунца и планете, све је то створио наш заједнички ум, наш заједнички стваралачки дух, наши зајенички снови и визије, наше заједничке речи и осећаји.

Сви смо заједно сневали Васељену, и све заједничким снагама стварали и обликовали Васељену.

Васељена – то смо ми!

Творац није Творац без нас, већ је Творац – Творац у заједници с нама.

Од детета сам Творца управо тако замишљао.

Златно доба Сварога јесте буђење Свести и Свесности.

Дуго смо Творца замишљали као Свесилног Бога који је удаљен од нас, који је изван и мимо нас, да бисмо тек сада схватили и освестили: Творац – то смо сви ми!

Све се оваплоћује и материјализује.

Свака наша мисао, свака наша реч, свака наша визија, сваки наш сан…

И љубав се наша оваплоћује и материјализује, али исто тако и наша мржња.

Материјализује се наша доброта, али и злоћа наша се материјализује.

Све што видимо и не видимо, све је то дејство, све је то енергија, било да је оваплоћена, било да још није оваплоћена.

Нешто се одмах оваплоћује, а нешто ће се тек оваплотити.

Творац почива на Стварању.

Васељена почива на Стварању.

Живот почива на Стварању…

Стварање је Почетак и Свршетак, али Почетак без Почетка и Свршетак без Свршетка.

Драган Симовић: Човеков усуд


Ни на кога људи

не насрћу тако

као на чиста

и честита човека.

И, што је човек чистији и честитији,

што је исправнији и одговорнији,

све је више оних

који ће,

без икаквог разлога,

насрнути на њ.