Никада ме ништа

тварно и вештаствено

није везивало за овај свет;

никада ме ништа

што је од овога света

не везиваше за овај свет.

На овај свет сам дошао

само стога,

да бих откривао и препознавао

лепоте, красоте и дивоте

које нису од овога света,

а – неким чудом, гле! –

бивају скривене

у овоме свету.

Моји једини –

врли и дични,

 истински и верни –

пријатељи у овоме свету,

одувек и заувек,

бејаху само они –

бели и плави вилењаци –

који су попут мене

залутали у овај свет.

Погледај небо
Док се Сунце умива
Видећеш радост
Како се Космосом пролива
Погледај облак
Што муње носи
Препознаћеш осмех
Познаћеш ко си
Погледај кришом
Соколов лет
Спознаћеш како је
Овај Живот леп
Погледај дрво
Са крошњом се хвали
Добро га види
Не уме да се жали
И гледај даље
Тражи вир
Срећан је онај
Који спозна да је жив.

СЛАВИ, РОДЕ,
ДАН ШТО ДОЂЕ,
СВАРОГОВО ИМЕ
КЛИЧИ,
ПРОШЛА ЈЕ НОЋ,
ПРОШЛО ЈЕ ДОБА,
ГДЕ ЦРВ
НА ЈУНАКА ЦИЧИ!
СИКТАЛЕ СУ ТАМНИХ ХОРДЕ,
ДУШЕ РОДА
РАЊАВАЛЕ,
НЕМА ВИШЕ НОЋИ ЦРНЕ
ДАН ЈЕ,
СЛАВИ, РОДЕ!

Слава великом песнику, рођеном на данашњи дан, Сергеју Јесењину

Под прозором мојим
Бела брезица је
огрнута снегом
Ко сребрна да је..

На пуним гранама
Леденим по страни,
Развиле се ресе
Ко бели ђердани.

У тишини стоји
Бреза, ко у гају,
И пламте пахуље
У огњеном сјају.

А зора полако,
Наоколо плови,
И на стране сипа
Сребрни прах нови….

Песниче драги песниче врли, не можеш ти да се стидиш самога себе нити на то имаш право, већ обратно, многи би требали, када би имали образа да се стиде и када помисле на те. Твоја величанствена дела која чиниш свакога дана а по налогу нама невидљивих али теби добро знаних Сила засигурно присутних у вишим световима и нивоима постојања, уздигла су те у сами врх Белога Србства и саме Васељене. Ти никако не можеш и не смеш имати осећај да си напуштен од свих јер су увек уз тебе и са тобом твоји верни и одани ти Бели Срби. Бели Срби који те непрестано прате и будно мотре шта ти то чиниш. А они други што су те напустили и треба да су те напустили, јер не заслужују да буду близу тебе чак ни на некој суседној планети. Нису они напустили само тебе, него и сами себе, не знајући ни где су, ни куда иду.
Снагу значај и величину ових дела не могу да разумеју ова приземна материјалистичка бића или небића, гладна свега и свачега, већ неки нови нараштаји освешћени, духовно уздигнути и самосвесни. Чак и нама који смо непрестано уз тебе и са тобом, понекад је тешко докучити смисао, величину, порекло и значај изречених Мисли. То је знано само теби и Ономе изнад тебе!

Сваког дана, по ко зна колико пута, помислим на све вас.

И, не само што помислим, већ у духу и разговарам с вама.

Док разговарам с вама, ја вас у исти мах и видим, видим вас у визијама својим.

Све вас благосиљам, свима вама благодарим на свему, а највише на томе што постојите, што  јесте то што јесте, што обитавате заједно са мном на Мидгарду, на Гаји, на плавој планети која ће ускоро постати плава звезда.

Ваши снови јесу и моји снови, ваше визије јесу и моје визије, ваше песме јесу и моје песме.

Сви смо ми скупа, преко Духа Стварања, Творца и Васељене, повезани и умрежени у једно Духовно Суштаство.

Кад год мислим на вас, тада у срцу осећам топлину и милину, а у души радост и дивоту.

Радујем се свим бићем што јесте, што постојите и, надасве, што сте моји пријатељи.

Свих оних минулих година, док сам усамљен писао за Србски журнал, имао сам, истовремено, и осећање и јасновиђење, да ће овај интернет-портал једном прерасти у галактички портал, у тајни звездани пролаз што води у оностране и упоредне духовне светове; да ће се око Србског журнала, пре или доцније, васпоставити духовно језгро Белог Србства и Плавих Вилењака.

И гле, дивотног чуда! – управо се то и догодило!

 Светлана, Душица, Верица, Владан, Милорад, Бранислава, Милан, Марко, Александра, Соко са Велебита, Роса Бела Србкиња, Милица Бела Србкиња, Јадранка из Србске…

Сви сте ви у мојему срцу, у мојој души, у мојим сновима и визијама.

Са свима вама ја дишем у р(и)тму планета, звезда и сунаца, у р(и)тму сазвежђа и звезданих јата, у р(и)тму Творца и Васељене.

Када ме обхрвају

дубоки унутарњи немири,

који ме походе

из неких давно минулих живота,

тада ништа не знам,

ништа не умем,

ништа не могу,

и, гле!

бивам тако слаб и немоћан,

да се, напросто,

стидим самога себе.

Највише се плашим таквих тренутака,

јер,

у таквим тренуцима

имам осећај,

да сам напуштен од свих,

да не требам никоме:

ни Богу,

ни Васељени,

ни ближњима,

ни прецима,

ни потомцима,

нити икоме и ичему

на свету целом.

 

Артањ Град тихује у даљини

Покривен травама незаборава

Утонуо у снове светих песама.

Артањ Град оживи јасно,  кад

Месец заплови путем познатим,

Кад  отворе се двери камене

И светлост,  Беле звезде, над њим засја,

Артањ Граде, желим ти у посету доћи,

Да поведеш ме у одаје свете

Мога Рода тајне…

Да станем поред нашега олтара и

Погледам у прошлост и будућност

Овога тренутка,

Да загрлим све светове од постања

И уградим се у темеље наших знања

Артањ Граде, повезницо свих наших времена

Пусти Звезду Белу да засија

Љубављу обгрли цели свет

Кишом белог, сребрног и златног праха

Свим Срцима  осветли пут!

 

Од детета сам сневао,

маштао и стварао мит о себи,

о својим родитељима,

о својим прецима,

о својем племену и роду.

Од детета сам знао и осећао,

да у свету,

да у свим световима,

међу звездама и сунцима,

има свега што нам треба,

има свега и више него што нам треба,

има свега у изобиљу.

Од детета сам знао и осећао,

да својим сновима,

мислима и визијама

могу да призовем сваког оног кога љубим

и све оно што ми у томе часу треба.

Од детета сам знао и осећао,

да су снови и машта вреднији од сваког знања,

од сваког рада,

од свега другог у овом свету.