Верица Стојиљковић: Са Црвене Горе на Белом ветру летим
Милорад Максимовић: Жива реч печат Творца носи
Од самог стварања пре почетка времена, записано је живим огњем у потку или етар, записано је животодајно наслеђе, намера, пут и бивање свих који се оваплотише Творчевом замишљу. Творац који нема облик је створио бића која имају разне облике да би се најлепше и најузвишеније оваплотио кроз њих.
И без обзира како текао развој у дубинама Васељене и постојања кроз све димензије и разине, увек стоји светим пламом записано:
Само Љубав јесте
Само она живот кроји
Све што бива и постоји
из Пламена неугаслог
вечно сјаји и славом боји
Величанства и светове
где се Творац остварује
Ово је живим пламеном упис вечан. Све што јесте, освестило је Творца у себи.
Све што није, спава тврдим сном, кроз таму плове лађе оних који нису.
Све што јесте има узрок у Творцу и ма како тамне силе хтеле, увек ће све изаћи на самом исходу на славу Творца.
Света воља
Сија са висине једна светлост бела
у њој скривен је поглед продорни,
у један тихи трен, стаде Сварга цела
и ту вечност плес свој поче орни.
Живе ватре сад Орао сјајни
шири крила пламом живог светла
као песмом полете он лако
ка дворима материјалног света…
Под крилима спреме пуне!
Звезданога живот-праха,
што не вене и не труне
и што лечи од свакога страха.
И песмом се светом обукао,
као Сунце сјајем засијао
јер он носи вести свете, вечне
и радости роду неизмерне!
Што је бржи сад кроз Сваргу целу
то му боје над крилима светле.
Од белине до бљештавог злата
и Краљевске рујно плаве свете.
И он слете са силом и славом
на највише врхове планина,
са моћном је војском светих право
закликтао јасно сред висина.
На Радану и на Ртњу.
Изнад Таре и планине Старе.
Сред Хомоља и Мироча горе
подигла се светла скривена и тајна.
Капије се дијамантске старе
отворише моћним једним тоном
и утихну шума, тло и река,
вест се сада једна шири родом.
Засијали моћ-кристали свети
скривени од тамних погледа.
Енергије живота и песме
полетеше сада свим од реда.
Род се свети вратио на Мидгард!
Пробуди се светлозапис сада
посред срца, душа од вајкада
сред Суштасва и сред величанства!
Кличе Орао од светла начињен.
Мојим гласом донет свему роду.
Нека живи величанство-Љубав
у мојему Божјем народу.
Из деснице сипам живот праха
а из душе најлепше дар-песме!
Нека сјакти свима света ватра,
нека нема оног који не сме.
Живи роде!
Светлом се обуци
Љубављу испуни
Миром заогрни
Знањем се опасај ти.
Творца дух те и води и чува.
Јер воља је света вазда рајна
да сада у вечност процвета
сваки син и свака ћерка сјајна.
Живи роде.
Део јеси Творца.
Владан Пантелић: Песма Тијањска
Више не постојим.
Тијање је појело све слике моје опсене.
Гледам у очи њене слике: Љубави моја, како си месечину понела?
У Тијанији живи баук светлости и истине…
И не улази у Тијанију тесна срца и стисне главе
И не улази у Тијанију са смрзнутим антенама
У Тијанију уђи са песмом и свирком и лаким скоком
Драган Симовић: Пут Светлости
Драган Симовић: У праскозорје једног јутра…
У праскозорје једног јутра,
које ће бити јутро свих јутара,
поћи ћу на далек пут,
не знам камо,
да тражим своје изгубљено племе,
да тражим своју првобитну домају,
поћи ћу, гле!
у праскозорје пурпурно и румено,
с ону страну ветрова и киша,
с ону страну горских венаца и сињих мора,
с ону страну свих привида,
илузија, варки и опсена,
с ону страну туге, сете, патње и боли.
Марија Илић: УНИВЕРЗАЛНА СЛОБОДА ПАПЕРЈАСТИХ ГРУДИ
Драган Симовић: Одувек сам сневао дивотне снове…
Одувек сам сневао дивотне снове
о Лепоти и Савршенству,
иако сам све време и осећао и знао,
да су то снови за богове,
а не за људе.
И данас,
као негда давно,
сневам исте снове,
о Лепоти и Савршенству,
али не у овоме свету,
већ у неким далеким световима,
с ону страну свих омаја,
привида, варки и опсена.
Владан Пантелић: ЗовПев и ГрлЉуб
Вечерас ћу се грлити
са Аријаном из Тијаније
Охој Аријано Аријано!
Још ни врх Јелице планине
Нисам сасма преходао
А већ си ме учинила целим!
*
И ви имате своју полу –
Аријану љубну и љубовну
Ослушните танани и чезни зов
Из дубина ваше пребогате душе
Који титра као вилински пев
Зов и пев од почетка времена
Отворите доњу згусну тачку
У светлој свери своје душе
И онда – смели и усправни
А срцем као цветак отворени
Раширите хармонику плућа
Лакоходно циљајте одају девушке
*
Шапућу наши сплетени прсти
Једвачуј певушак милка нам душе
Знам Аријано да си моја – да смо Једно
Тоне наше срце згусно од љубва
У највећу љубав што се Вечност зове
Драган Симовић: Давно већ виђено у Акаши
Западна цивилизација,
сем варварства и дивљаштва,
нема више шта да понуди човечанству.
Цела западна цивилизација подсећа на стрвину
која се, на подневном летњем сунцу,
распада у трулежи и смраду.
Воњ и смрад шири се свуда уоколо.
Све што у свету дође у додир са овом гмазовском цивилизацијом,
то бива загађено, инфицирано и окужено.
Иза западне цивилизације,
која одвећ нестаје,
остаје само грозна и одвратна рептилска љуштура.
Никаквих узвишених мисли и идеја,
никаквих стваралчких визија и снова
одавно, гле! нема на Западу.
Човечанству и Гаји
требаће доста времена,
да се прочисти и излечи
од западне рептилске цивилизације.
















