Када, са овога ступња свесности и свести, сагледавам себе, свој животни пут у овом животном току, тада видим, јасно, чисто и бистро видим, да сам много грешио, да сам често огрешио душу о своје ближње, о оне који су ми веома мили и драги, које љубим свим бићем, свим срцем и свом душом својом.

Грешио сам, зато што сам живео у незнању, у тами, у опсени, у самсари, у вртлогу, у омаји.

Све зависи од нашег знања, од душевног и духовног ступња на којему смо тренутно.

Незнање је, по Белим Урима, један од највећих и најтежих греха, греха према себи, према својој души, према својему суштаству.

Незнање убија, незнање сатире, незнање поништава све оно што је битно и суштаствено у нама и око нас.

Незнање нас чини бесловесним, и буквално!

Грешио сам од када знам за себе, а највише, канда, греших у младости, у доба рађања првих љубави и младалачких скоро дечачких заљубљивања.

О, камо лепе среће, да су тада били моји Бели Ури уза ме!

Грешио сам највише према девојкама, према својим драганама и љубавима, према младим и лепим Белим Србкињама у које сам се тада, као нико на свету, заљубљивао до лудила и, које сам, са заљубљености своје, повредио на многе и различне начине.

И сада их у мислима и визијама својим призивам, молећи их, срцем и душом, да ми опросте за све оне несташлуке и лудости које и њима и себи починих, незнајући тада, са оног ступња свесности и свести, да им задавах душевне боли, да повредих и позледих све оно што је најлепше, најплеменитије и најдивотније у њима.

Знам, проћи ће све, али ће, ипак, остати ожиљци на души мојој, ожиљци не од рана које су други мени наносили (таквих рана као да и није бивало!), већ од оних много тежих и болнијих рана, а то су ране које ми самима себи задајемо и наносимо на свом животном путу, а нарочито у младости када живимо у бесловесности и незнању.

(Благодарна посвета Белим Србкињама:

Александри, Душици, Верици, Милици, Јадранки, Роси и Светлани Светлуши.)

Благодарим – то је ведсрбска реч, а хвала је од семитске речи хавала, и у бићу ведсрбског језика некако грубо и варварски звучи!

Има Срба, који се попут духовних богаља везују за туђице.

Туђица им дође као помагало, као штап.

Али, ви, Бели Срби и Беле Србкиње, будући да нисте духовни богаљи, избаците, за свагда, из свог говора ову рогобатну туђицу!

Јер, када кажете БЛАГОДАРИМ, тада вас разумеју сви Бели Срби, сви Хиперборејци, од Охрида до Владивостока.

Док реч хвала (хавала) разумеју само неки Бели Срби, Хипрборејци звездане расе, на веома суженом простору.

Туђице користе они који нису пробуђени и освешћени, који су, у изворном значењу ове речи, богаљи, духовни богаљи.

Они се честом употребом туђица скривају иза властите бесловесности, необразованости и неосвешћености.

Благодарим! – то уистини звучи господски, аријски, јер, АРИЈА, на ведсрбском, значи: ГОСПОДИН.

Будите ГОСПОДА, будите ГОСПОД!

Зато што је реч ГОСПОДИН и рођена од ведсрбске речи ГОСПОД.

Јер, сваки Бели Србин, уистини, и јесте ГОСПОД, управо онако као што и свака Бела Србкиња јесте ГОСПА(ВА).

Када се Бели Србин, у древности, у оно праисконо време, обраћао Белој Србкињи, он би јој рекао: ГОСПО или ГОСПАВО моја!

Није је звао ЖЕНОМ, него ГОСПОМ, ГОСПАВОМ, будући да је у тадањих Белих Срба постојала жива свесност, живо сећање на властито ведско, хиперборејско, аријско и звездано ГОСПОДСКО ПОРЕКЛО.

Јер, назвати Белу Србкињу женом, то ми некако увредљиво и понижавајуће звучи, зато што је свака Бела Србкиња много више од жене; она је ГОСПА(ВА) – свим бићем, свим срцем, свом душом и свим духом својим.

Бели Срби нису шудре, парије и палије; они су ГОСПОДА.

Они су, свим видљивим и невидљивим нитима, повезани са ГОСПОДОМ.

Благодарим свим Белим Србима и свим Белим Србкињама.

Благодарим на свему, а највише на љубави!

Долази време,

и већ је дошло,

када пробуђен

и освешћен Срб

неће наћи уточишта

нигде у свету људи.

Долази време,

и већ је дошло,

када ће Бели Срб

бити најусамљенији

на свету целом.

Долази време,

и већ је дошло,

када ће наши богови

предавати знања

птицама и дрвећу,

јер међу људима

неће више бити

ниједног

Белог Срба.

Најлепше и најдивотније

речи љубави

шапуће тишина

у дубинама

заљубљеног срца.

Само песници и сневачи

знаду оностране путеве

што,

звезданим пространствима,

кроз туђе срце воде

где се пречиста љубав

вазда изнова рађа.