Само Живи Бог и ја,

стојимо лицем у лице

један наспрам другог.

Сва сунца, све звезде,

сви светови и сва бића

врте се око нас,

и плешу,

у бескрајном светлосном кругу

од Милости и Љубави.

Само Живи Бог и ја,

у овоме трену вечности,

бивамо ова песма,

овај дивотан сан,

што се кроз мене,

и мноме,

низводи,

из Неба,

на Земљу.

Љубав је највећа тајна

која превазилази

сва знања, сва сазнања,

сва осећања

и сва умећа човекова.

И да цео свој живот

посветимо Љубави,

никада је до краја

познали не бисмо.

Љубав све покреће,

све васкрсава,

све рађа и ствара,

па ипак,

она заувек остаје

наша највећа тајна

у свим вековима,

у свим световима.

Ми смо, гле,

светлост која плеше

у бескрају светова,

у дворани која нема

ни почетка ни краја,

у дворани од звезда и сунаца,

од сазвежђа и звезданих јата.

Наш живот је плес,

плес са боговима,

плес са Створитељем,

плес са свим видљивим

и невидљивим световима.

Ми смо зрак Духовног Сунца,

зрак који плеше,

зрак који се смеје и радује,

зрак који љуби,

зрак који постоји

у вечности и бескрају.

И гле!

наш живот је плес,

плес радостан и дивотан,

плес без почетка

и свршетка.

 Песма се увек догађа.

Песник не ствара песму, већ се песма кроз песника догађа и рађа.

Све што је лепо и дивотно у свету и световима, то мора да се догоди и роди од светлосних и духовних бића која су на самоме Извору Живота.

Извор Живота јесте Извор Творчеве Лепоте.

Пред нама је Песма коју су, из Вишњих светова, примили, преузели и у свет проследили Песници Звезда.

Уживајте у лепоти и дивоти ове Песме!

Лака као лептир и тешка као свемир…

Нежна као мајка и јака као ледени ветар.

Као одјек у горама златним,

чују се мисли и питања…

Ко је она, шта је Љубав?

Љубав та реч живота…

Као тајна у свему постоји.

Записаним ритмом куца

и душу свету ка вечној лепоти води.

Сакупља и шири,

прах свежих боја

и дува, дува бескрајем

доносећи траг

светло белих зора.

И негде далеко ехо се чу…

“Седим и предем од златних власи косе своје

невидљиви конац што тка љубав душе моје.

Љубављу својом покривам љубав моју,

да мирно спава и снева у скуту моме.

Удахом првим у мени се роди

по ко зна који пут осећај бескраја

који ме целу прожима…

Од светлости сам те правила – у људску душу усадила!

О Љубави!

Само сам о теби одувек певала и снивала.

Испуни све душе и срца својом дивнотом,

Јер тада ћемо бити оно што одувек и јесмо…

Чистота…

Сједињени у једном.“

-И би то душе једне глас творен у лепоту

а од мноштва пој што боји дивноту…

Светим гласом сада пева

хор небеских светих дјева-

а са њима сада поје

Светлосници трона што је

Изнад гора и разина

У сред вечних и светих истина!

Творац кроз нас сада пева!

Само нас Љубав од смрти спасава,

и само нас Љубав ка Светлости води.

Тамо далеко иза свих опсена,

изван туге, патње, немира и боли, 

гле! Чека нас Љубав, 

као негда давно,

у дивотном сјају 

Праисконог Сунца.

Крвоток Све-Мира…

Стаза неисказаног до краја промисла…

Љубав нас све опхрљује!

Својом бесконачношћу као нежност свемирских јата,

пониклих у праискону тежње за креацијом,

Која изнова постаје на новим љубавним путевима,

свесна саме себе…

И она вечно с` нама снева…да!

Божанска!

Љубав је извор светлости у нама
и у срца наша она је урезана.
Љубав је та која показује пут
ка нашим световима и сазвежђима.

Љубав је чаробно чудо над чудима!

Што у себи носи неугасли плам…

Љубав је светло и срце у људима,

Љубав смо ми и Творац сам.

Неки стари трговац је свако јутро одлазио на извор где би напунио своја два глинена врча и односио их на раменима купцима у град.
Један од тих врчева беше напукао и зато је губио прилично воде до одредишта, а други беше потпуно нов и доносио је више зараде.
Цели, новији врч је био поносан на свој рад јер је у њему носач доносио много више воде него у оштећеном, а оштећени врч се због тога стидео.
Осетивши се мање вредним, напукли врч једно јутро проговори власнику:
„Срамим се јер ти не могу служити онако како то желим. Свестан сам својих ограничења и да због мене не добијаш очекивану зараду, јер сам напола празан кад у град стигнемо. Молим те опрости ми моју слабост!“
Идућег јутра, на путу од извора према граду, власник упита напукнути врч:
„Погледај крај пута, шта видиш?“
„Предиван је, пун цвећа“, одговори врч.
„Предиван је захваљујући теби. Јеси ли приметио да цвеће дуж пута којим идемо цвета само на твојој страни, али не и на страни целог врча? То је зато што сам знао за твој недостатак те сам купио семе и посејао га на твојој страни пута, а ти си га, и не знајући, сваки дан заливао. Већ две године берем то чудесно цвеће које мојој породици и мени доноси толико радости. Када ти не би био такав какав јеси, то нас цвеће не би радовало из дана у дан. Зато не заборави да смо сви помало сломљени, али Бог зна како начинити чудо из наше слабости“.

Без Бога,

уистини,

 не би

ни Љубави било.

И све док не дођемо

до познања Бога

у срцу своме,

нема ни истинске

Љубави у нама.

 Веруј у своју снагу, у хук миленијума које си испратио, док других национа није било ни у ембриону, ни у јајету, веруј у своју ДаВидску моћ да победиш надмоћније ГолеАте, у своју силину и издржљивост танталовских мука. Не клецај коленима и не погибај главу док ходиш кроз Време и не слушај Сциле и Харибде које те песмом маме да се насучеш на хриди разних глобалистанских обмана. Буди ЈАК као предачко дрво живота чије су танане жилице уткане у вулканско стење прадавности…Буди силан и не дај да те шаке полуљуди туђинског губернатора и оних који му глуме привид институционализованог отпора, терају да сам намичеш амове и јармове и претвараш се у сервилног слугу одљуђених господара и „гашпара“. Крши земљу браздама, плоди је, својом руком усађуј семе животодавно, расти са биљем које си посејао, гранај се и множи и крошњај миомирисима да овом свету подариш лепоте, Човече Србине! Не дај да те терају да гамижеш по земљи, Звездана је твоја мисија!