Лирика вечног тренутка
Сва минула столећа и тисућлећа бејаху столећа и тисућлећа страха.
Страх влада појединцима, племенима, родовима, народима и расама.
Страх влада човечанским бићем и духом.
Све диктатуре и тираније, све страховладе, што и само име казује, заснивају се и почивају на страху.
Што већи страх, све лакше се влада и угњетава.
Што већи страх, све више робља.
О овоме одавно говорим и пишем, али сада о овоме говорим и пишем последњи пут.
Не желим више, јер је све већ откривено, речено и записано.
Не желим никога да будим и освешћујем.
Свако од нас мора самога себе да буди и освешћује!
Хришћанство, јудео-кршћанство и ислам јесу лице и наличје једне те исте ствари, круна и писмо једног те истог новчића.
Хришћанство и ислам јесу религије глобализма, религије владара из сенке.
Глобализам није изум нашега времена, како то наивни, успавани и бесловесни мисле.
Глобализам је рођен у далекој прошлости.
Ко су глобалисти?
То су хазаро-рептили и атланто-рептили.
Зову их још и Сенком Света, Сенком Космоса, илити сатанистима и владарима из сенке.
Глобализам се већ столећима и тисућлећима успоставља на тлу Првобитне Европе.
Првобитни Европљани – а то су Бели Срби, Хиперборејци и Аријевци – одавно су поробљени.
Прва фаза (непотпуног) поробљавања Првобитних Европљана одвијала се преко јудео-кршћанства.
Друга фаза (потпуног) поробљавања Првобитних Европљана одвија се преко ислама.
Оно што није стигло да уништи јудео-кршћанство, уништиће ислам.
Јер, те две религије јесу у својој суштини једна те иста религија.
Разлике су само у нијансама.
Данас се – лицемерно, како то вазда и бива – диљем поробљене Европе говори о одбрани (чујте ово!) хришћанске Европе од ислама и исламизације, о одбрани некаквих (европских) хришћанских вредности пред најездом исламистичких фанатика и главосека!
Оно што данас чине фанатични муслимани, то исто су до јуче чинили и фанатични јудео-кршћани.
И једни и други већ столећима и тисућлећима воде грозоморни рат против Белих Срба, против Првобитних Европљана.
Бели Срби – једино Бели Срби! – добро познају и јудео-кршћанство и ислам, јер су давно искусили и схватили, да једно те исто зло долази и од једних и од других.
Бели Срби једини знаду, да се Првобитна Европа не може бранити јудео-кршћанским вредностима, јудео-кршћанском поетиком и стратегијом.
Не може се хришћанством бранити од ислама!
Само успавани и неосвешћени могу у то да поверују.
Зато што су обе те религије у самој суштини једна те иста религија, чије су разлике само у спољашњим и видљивим нијансама.
Одбрана како од једног тако и од другог зла може бити само Нешто Ново а Древно!
Нешто што је истовремено и Најновије и Најдревније.
Шта је то што је, у исти мах, и Најновије и Најдревније?
То су Ведска Знања Белих Срба.
То су Видовита Знања Белих Ура.
То су наши Бели Богови.
Наши Бели Богови јесу Ратници Светлости.
Многи данас, освешћени и неосвешћени, користе тај израз, ту синтагму: Ратници Светлости!
А Ратници Светлости могу бити само наши Бели Богови.
Наши су Бели Богови већ ушли у Свети Рат против тог глобалног и космичког двоглавог зла: против јудео-кршћанства и јудео-ислама.
Победу су већ извојевали у Вишњим световима.
Остало још само да се та Победа наших Белих Богова у Вишњиим световима низведе на Земљу, да се верно преслика на Земљи.
Звездана будућност припада Белим Боговима и Белим Србима, Првобитним Европљанима и Хиперборејцима.
Тако је писато!
(Сварог – Бог Светлости)
Ова спознаја, може да се нађе, или да до нас дође само из Акаше. Ово засигурно није својом вољом и жељом смислио наш песник, већ само примио и нама обелоданио, чинећи то свакодневно, и предочио оно што му је дато да пренесе и објави.
У ово ће ретко ко поверовати и ово прихватити, а још мање о овоме размишљати, осим Белих Срба. Бели Срби су потпуно овога свесни и упућени у сва збивања овога доба.
У свакодневним разговорима о разним питањима ове природе, са многим људима, може се закључити да огромна већина њих, али без увреде, живе живот животиња, и то не обичних животиња, већ животиња које своје дане проводе у кавезима где се најбоље и најсигурније осећају. Што год је кавез чвршћи и са што дебљим решеткама то је бољи. Па чак, ако и сами примете да кавез није довољно чврст, они ће га појачати да буде што поузданији и да се што више изолују од Спољног света или истинских спознаја. Све ван кавеза и програма који је за њих направљен за живот у кавезу, за њих је непојмљиво, нестварно, лажно, немогуће, непотребно, невидљиво, непостојеће, увредљиво, не желе ни о чему да разговарају нити са било чиме да се суоче што је ван њиховог програма.
Ако из неке тешке потребе и морају да напусте кавез, по обављеном послу настоје да се што пре у њега врате.
Можда ће ово некоме звучати и нестварно и чудно, али ја се са овим сусрећем свакодневно, своју околину доживљавам на овај начин. Ово што написа, то је у најкраћим цртама обзиром да не волим писање, већ више размишљам и посматрам, и чудом се чудим многим стварима!
(Павло Калина: Кумова слама)