Лирика вечног тренутка

Неће проћи дуго времена, када ће у Београду заседати и већати Галактички Суд Правде.

Галактичко Судско Веће биће састављено од Србских Богова и Богиња – Перун, Мокоша, Световид, Даждбог, Срб, Србона, Рода и Слава – а Већем ће председавати Свевишњи Сварог Трију Сунаца.

На Суду ће бити суђено свима онима који су игде и игда Србима и Србкињама наносили космички бол.

Свима онима који су сатанизовали Србе, свима онима који су мучили и убијали Србе, свима онима који су силовали Србкиње.

Ближи се тај дан, и примиче се тај час.

Галактичка Правда ући ће у све домове, и сви домови на Земљи биће испуњени енергијама, дејствима и гневом Србских Богова и Богиња.

Судиће се по Галактичкој и Космичкој Правди, судиће се свим земаљским судијама који су криво судили и пресудили Србима, свима онима који су наносили патњу и боли Србима.

Београдски Галактички Суд Правде биће увод у Ново доба Духа Стварања, увод у Доба када ће се се на Земљи васпоставити Космички Ред и Поредк, увод у Доба када ће Земљом завладати Силе и Дејства Светлости.

Заиста, неће проћи дуго времена, а све ће се ово догодити!

(Свевишњи Сварог Трију Сунаца)

Лирика вечног тренутка

Србски космички бол.

На данашњи дан, пре седамнаест лета, кренуле су демонске атлантистичке војске, са зверињег и канибалског запада (а запад је одувек био зверињи и канибалски), да сатру и затру све што је србско.

Убијали су све што је србско, од колевке па до гроба, од још нерођене деце па до стараца и старица.

Нису имали милости ни према чему србском, нису хтели да чују вриску и писку србске деце, нису желели да чују лелек и плач србских очева и мајки.

Али, Васељена све бележи и памти.

Србски космички бол је прошао кроз сва сазвежђа и звездана јата, кроз све овостране и оностране светове, да би се сада вратио на сам почетак, вратио онамо одакле је и кренуо.

Такав је Закон сетве и жетве.

Најсавршенији и најправичнији космички и васељенски Закон.

Брисел је змијско и јакрепско гнездо, гнездо бесова и демона, гнездо блуда, курвалука, порока и разврата.

Из Брисела је руковођено свим бомбама које су, у пролеће 1999. године, падале по Србији.

Ту је био мозак свих демона и сатаниста, ту је био гмазовски мозак рептилске војске; ту су седели гмазовски и бесовски генерали који су одапињали смртносне стреле на србску децу, на србске очеве и мајке, на све што је србско.

Србски космички бол је уписан у Језгру Васељене, у Космичкој Акаши, и тражи поравнање, поравнање енергија и дејстава, поравнање патње и бола.

Никога неће мимоићи србски космички бол.

Наћи ће свакога онога ко је Србима нанео тај бол, наћи ће њих или децу њихову, наћи ће их ма где да се скрију.

Од србског космичког бола – спаса им нема!

-Ти не идеш у цркву?
-Не.
-Зашто?
-Нормалан, психички здрав човек,

коjи уважава себе и своj народ

 тамо не иде.

-А где ти идеш?

-У Капиште, свети храм моjих Предака.
-Зашто?
-Боговима РОДним и Прецима да се поклоним.
-У цркви не можеш да им се поклониш?
-Не могу.
-Због чега?
-Немам Претке у Пустињи.

Лирика вечног тренутка

И ово још да разјаснимо.

Нису сви Срби – Бели Срби!

У самом Србству има више раса.

Бели Срби и Срби нису иста раса, већ две расе.

Бели Срби су Раса (пише се великим словом), а Срби су ина раса.

Бели Срби су Звездана Раса, а ини Срби су нека друга раса о којој сада не желим да говорим.

Не могу сви Срби бити Бели Срби.

Не могу да буду, чак и кад би желели!

Они ће, можда, у некој далекој будућности, у неком будућем животном току, бити Бели Срби, али сада не могу, јер им није дано.

Човек може бити само оно што му је дано да буде.

Ако му није дано, он може да жели и машта до миле воље, али му, напросто, није дано да буде то о чему размишља и машта.

Некада су, у Древности, сви Срби били Бели Срби, све док нису почели да се мешају са иним расама, са иним племенима и родовима.

Од тада постоје Бели Срби и Срби.

То су сада две расе.

Бели Срби су Раса Вертикале, а ини Срби су Раса Хоризонтале.

Они се никада не могу разумети, они се никада не могу усагласити и сложити.

Једни су окренути ка Светлости, а други ка Тами.

И, не само што су то две расе, већ су то две галаксије, два света, два космоса.

Ово је веома важно да схватимо и разјаснимо, да не бисмо траћили животну енергију и духовне моћи на остварење идеје Србског Свејединства, Србске Слоге.

Србско Свејединство, Србска Слога може да се оствари само међу Белим Србима и Белим Србкињама, а то се већ и догодило на свим вишим ступњевима Стварања и Присуства.

Сви Бели Срби и све Беле Србкиње чине Једно Јато.

Они су сви, на разне начине, међусобно повезани и умрежени, преко Вертикале и Космичке Спирале.

Србска Слога одувек постоји – међу Белим Србима и Белим Србкињама.

Али, Они су мањима у односу на ине Србе, па вам се зато чини да нема Србске Слоге.

Има је, свакако, само што је то Слога Мањине, Слога Вертикале.

Лирика вечног тренутка

Боримо се за Слободу, јер Бог се обраћа само слободном човеку!

Ни Створитељ, ни Васељена, ни Богови и Богиње, ни светлосна и божанска бића из Вишњих светова никада не разговарају са робом.

Роб не може бити Човек, не може бити Личност.

Бог тражи Личност, Бог се обраћа Личности.

Бог се настањује само у Слободно Срце.

У поробљеном срцу не обитава Бог.

Ово добро знају Бели Срби и Беле Србкиње, добро знају и живе то што добру знају.

То је Завет Белих Срба.

Тај Завет каже: бори се за Слободу!

У поробљеном свету, гле! Бели Срби и Беле Србкиње, упркос свему, упркос свим искушењима и претњама, живе Слободу.

Живе Слободу, зато што су победили страх.

Ко победи страх, бива слободан!

Не можемо бити слободни, све док не победимо страх.

Слобода је услов и почетак сваке духовности, сваке мудрости.

Међу робовима нема духовних и мудрих, нема Личности.

Бог је слободан, Космос је слободан, Васељена је слободна, звезде су слободне, сунца су слободна, па зашто онда и Човек не би био слободан!

Дужност нам је да будемо слободни.

И у поробљеном свету, наша је света дужност да будемо слободни.

Слобода је у нама; Слобода је у нашем Слободном Срцу.

Ослободи Срце, па ћеш бити слободан!

Не може нико да тежи ка Слободи, да се бори за Слободу, ако му је Срце поробљено.

Сви ви који сте од Рода Белих Срба: ширите поробљеним светом Светлост Слободе!

И то је ваша света дужност.

Када смо у светлим мислима,

 у светлим осећањима,

у светлим сновима,

у светлим визијама,

 у светлим речима

и у светлим делима,

тада и сами почињемо да светлимо,

тада и сами постајемо

властита унутарња светлост

 што исијава из нашега бића

и шири се световима

у којима обитавамо,

световима кроз које путујемо,

 световима које стварамо.

Далеке звезде и сунца

што видимо на небу

нису изван нас,

већ су дубоко у нама;

та сунца и те звезде

што светле са неба,

гле! то смо ми сами,

то су наше мисли,

снови и визије,

то су наша осећања,

то су наша дела

 једне наше

давно догођене љубави.

Ја сам Драгињац,

Краљево,

Крагујевац,

Јасеновац,

Јадовно,

Пребиловци,

ја сам плитки гробови

из којих

носеви живих закопаних Срба вире,

ја сам Сава

и људи заковани за даске

и везани жицом који њом плове,

ја сам Дрина

и очи девојачке,

ја сам села подно Цера,

ја сам спаљени кровови

и амбари и

пусте колевке,

Гораждевац,

Колубара,

Паг,

Кајмакчалан,

Магдебург,

Нови Сад из доба Рације,

ја сам и Алепо,

Хомс,

Мариупољ,

Славјанск,

Жабичево,

Спартак,

Доњецк,

ја сам Газа,

ја сам Либија,

ја сам сва она места

где невине душе

пате и страдају…

Лирика вечног тренутка

Сваки Србин и, наравно, свака Србкиња, морају да разјасне ово: да они нису случајни нити узгредни Срби, већ да су Срби са сврхом и смислом, да су Срби по Задатку из Вишњих светова.

Тада се они поново рађају, али овога пута из Себе, из Својега Суштаства.

Рађају се Одозго.

Први пут су рођени Одоздо, од Оца и Мајке, а други пут се рађају Одозго, из Духа Стварања, из Духа Белога Србства.

Својим поновним рођењем Одозго, они тако од обичних Срба постају Бели Срби.

Од њиховог поновног рођења, када су од обичних Срба и Србкиња постали Бели Срби и Беле Србкиње, над њима влада Дух Стварања, над њима владају Вишњи светови.

Тада се њихово тајинствено, мистично путовање наставља Космичком Спиралом унутарњих и оностраних звезданих светова, а Пут их води ка Језгру Творчеве Млечне Светлости где ће се, на концу, улити у Вечни Водеан

Савршене Божје Љубави.

 

Лирика вечног гтренутка

Долази време, и већ је дошло, када ће се Европа горко кајати што никада није подржала Србе у двадесетом веку, јер су Срби, све време, једини били на бранику Европе.

Ове су речи (не тако давно) изговорене, и записене, у једном бечком недељнику.

А изговорио их је, и записао, Петер Хандке.

Срби су својим унутарњим чулима – наставио је беседу овај србски пријатељ – први предосетили и препознали зло које ће нам у Европу стићи са Блискога Истока, али је тада (деведесетих година прошлога века) цела Европа, са свеколиким атлантистичким Западом, стала на страну србских и европских непријатеља.

Да је Европа тада подржала Србе, не би Европа данас живела у вечитом страху од исламистичког тероризма.