Лирика вечног тренутка

(Свевидећи Сварог)

Само кад смо у стању дубоке шутње и тишине можемо да видимо овај свет какав уистини јесте.

Чим изиђемо из стања дубоке шутње и тишине, из стања дубоке медитације, тада имамо лажну слику света.

Заиста, све је лажно у овоме свету, све је маја, омаја, варка, привид, илузија и опсена.

Овај свет има двадесет и седам овоја копрене-опсене, двадесет и седам ступњева привида и омаје, двадесет и седам ступњева незнања, невидије.

(Знање је вид-и-ја илити виђење, на ведсрбском језику.)

Незнање, невидија влада над овим светом, невидија влада над човечанством, невидија влада над сваким од нас, понаособ.

Они који не знају – а како би и знали! – да је ведсрбски – језик свих језика, да је језик мајка, реч невидија преводе авид(и)ја.

 

Јутрос смо осванули заједно

Тијанија унутарња и ја

Тијанија- земља моја најмилија!

Опет певају птице певалице

Оне увек певају

Само ја одлазим и долазим

 

Јуче сам дошао после дугог лутања

Лутања за сврхом и суштом

Јуче сам дошао да поново одем!

Опет певају птице певалице

Певајуће молитве узносице

Ја одлазим и долазим птице остају

 

А где је та раван којој одувек тежим?

И где се налазе сврх и сушт?

На Тибету – у Миларепа култу?

Можда у пећинама Хималаја?

У испосници Свете горе атонске?

Или у пустињи Антонија Великог?

***

Место Поглед изнад родног дома

Заплетене ноге у Лотосу радости

Испред – девет плавих ланаца планина

У души сва светилишта света

Ако хоћеш до циља да стигнеш

Не одлази нигде – нигде не одлази

 

 

 

 

 

                                                                                                   

 

                                                       

 

 

 

 

 

Ако даноноћно тежите вечном животу

И ако истински истински желите

Чути Додирнути Видети Мирисати Окусити

Оно што се налази иза видљивог поимања

Будите Витези Праисконог Реда

Будите витези развоја божанске стварности

Ставите у срце уши кожу очи ноздрве језик

И на још  двестапедесетшест снених чула

По једну ћелију вечног живота и вечне љубави

И са моћном подлогом – силе Свеспасења

Неколико пута током дана и више дана

Певајући и играјући са Творцем свесно  управљајте

Т и – ш и н а  Т и – ј а – н и ј е

 

Сваког дана идем дубље и дубље у Тишину
Дубока дубока Тишина је циљ мог Пута
И јутрос сам тијанијаовао тиховао тишиновао…
Видех како се исписују и из Тишине израњају
Промисао Мисао Идеја и Реч
И видех да израњају и многа многа Јаства
И непрекидно стварају свеколике светове

Видех и како зарањају и бришу се
Жагори буре похлепе боли чежње и светови…

Затим сам потегао гуљач старе коже и оклопа Јаства…
Нестали су заједно са катаном и самострелом
Од којих се никада никада одвајао нисам
И ја сасвим избрисан растворих се у пространству
Плодношћу набубреле најдубље Тишине
Ох како је Дубина – стварна и дубока!
Ох како је Стварност – дубока и стварна!

Сл а в а   А в а т а р у !

 

Душом Духом Свешћу и очима Вечности

Посматрајте тачку на белом папиру

Откријте како свет из тачке

Ствара васцели свет –

Свет који се простире

До границе Вечности и Безкраја

Откријте и увећајте свој удео

У непрекидном стварању света

Завршите концентрацију

Истовременим обухватом

Света као Свеслике

И тачке као детаља света

Уз захвалност Творцу и Аватару

Видите и спознајте себе као Ствараоца

Америко, нека, нека –  

тебе гора судба чека!

(Једна србска песма

испевана под натовским бомбама,

у пролеће 1999. године.)

Ово је време жетве.

Време када ће сваки појединац,

 када ће сваки род,

када ће сваки народ

жњети оно што је сејао.

Жетва је почела.

Жетва ће се убрзо завршити!

Кад ускоро мине време жетве,

тада ће се јасно видети:

ко је ко,

ко је где,

ко је чији,

 и ко је

на којој страни.

Лирика вечног тренутка

Оливера Лола Аџић.

Даровита, самосвојна, самобитна, луцидна и расна песникиња лирске вокације.

Пробуђена, освешћена, неустрашива и образована Бела Србкиња.

Бела Србкиња, Хиперборејка, Аријевка.

Ретка Личност у овом времену безличних и неосвешћених персона, у овом времену сиве аморфне (безобличне) масе опсених спавача и духовних паразита.

Поезија Оливере Лоле Аџић буди и освешћује свакога онога ко жели да путује властитим унутарњим путем самоостварења.

Буди и освешћује давно успавано Србство, Србство што је, у космичком хипнотичком сну, преспавало скоро читаво двадесето столеће.

Поезија ове песникиње носи снажну праискону поруку свакоме ономе ко уме да чита Поезију, свакоме ономе ко својим унутарњим слухом уме да чује, види и осети Биће Песничког Језика.

Оливера Лола Аџић јесте расна, талентована и самосвесна поетеса коју ваља подржати, јер је наша узданица и нада!

Рођаци моји, шта рећи у овом тешком часу?

Србогнев не јењава,

само се захуктава и мења кринке и оружје.

Иду на нас хорде зла,

оне слабе међу нама намамљују слаткоречивим понудама и ситним талирима,

буше кроз земљу,

газе нам коске под њом,

скрнаве гробове,

ударају на све што нам је свето,

вуку нам по прашини јунаке,

палацају својим мразним језицима

и клевећу један мученички народ,

напаћене душе.

Нама су наменили судбину ишчезнућа

и неће стати до последњег Србина.

Нису први,

а ни последњи који су тако наумили,

па су се преварили.

Тих цивилизација које су тако снурале* више нема,

а ми смо и даље ту,

живи,

мало угрувани,

мало олупани,

али и даље стојимо и постојимо и пркосимо

на овој балканској ветрометини!

Оно што ми се каже,

морамо бити спремни за све битке које нам предстоје,

за одбрану крова и оџака,

колевке и дединог гроба,

за одбрану живота по мери Човека.

То нам је једино извесно,

то нам је усуд и запис по ком се равнамо.

Све је Енергија у Васељени,

у Космосу,

међу сазвежђима и звезданим јатима,

међу овостраним и оностраним световима;

свака мисао,

свако сневање и маштање,

свака реч,

свако осећање,

свако дело наше

јесте Енергија која путује Етром,

путује Васељеном,

путује Космосом,

путује Простором и Временом;

свако наше добро или лоше дело

јесте Енергија која,

попут Првобитног Зрака Стварања,

путује Етром,

Путује Васељеном,

путује Космосом

и тражи Изједначење,

тражи Поништење,

а Изједначење и Поништење дешава се

 једино тако што се Зрак

који смо својим делима или злоделима

послали ка Пупку Васељене,

послали

ка Наспрамним Галактичким  Огледалима,

враћа нама

 у виду Космичког Бола.

Све што другима чинимо.

 нама се враћа;

све што је било ко нама чинио,

 враћа му се;

уистини,

све што било ко било коме чини –

себи чини;

заиста,

ми ништа другима не чинимо,

 но, вазда и увек,

само себи чинимо!

Лирика вечног тренутка

Неће проћи дуго времена, када ће у Београду заседати и већати Галактички Суд Правде.

Галактичко Судско Веће биће састављено од Србских Богова и Богиња – Перун, Мокоша, Световид, Даждбог, Срб, Србона, Рода и Слава – а Већем ће председавати Свевишњи Сварог Трију Сунаца.

На Суду ће бити суђено свима онима који су игде и игда Србима и Србкињама наносили космички бол.

Свима онима који су сатанизовали Србе, свима онима који су мучили и убијали Србе, свима онима који су силовали Србкиње.

Ближи се тај дан, и примиче се тај час.

Галактичка Правда ући ће у све домове, и сви домови на Земљи биће испуњени енергијама, дејствима и гневом Србских Богова и Богиња.

Судиће се по Галактичкој и Космичкој Правди, судиће се свим земаљским судијама који су криво судили и пресудили Србима, свима онима који су наносили патњу и боли Србима.

Београдски Галактички Суд Правде биће увод у Ново доба Духа Стварања, увод у Доба када ће се се на Земљи васпоставити Космички Ред и Поредк, увод у Доба када ће Земљом завладати Силе и Дејства Светлости.

Заиста, неће проћи дуго времена, а све ће се ово догодити!

(Свевишњи Сварог Трију Сунаца)