Лирски записи

Диван је Јадранкин предлог, који је изнела у својим коментарима, да се прикупља, на добровољној основи, новац за објављивање наших песничких књига.

Јер, између осталог, и на тај се начин оснажује Србско Духовно Језгро, Србски Егрегор.

Јадранку одавно знам, знам је као несебичну, племениту, узвишену, просвећену и посвећену Белу Србкињу, као Белу Србкињу која се свим својим бићем и суштаством жртвује за Бело Србство.

У Јадранке нема разлике, нема раскорака, између мисли, осећања и речи, на једној, и суштих, суштинских и суштаствених дела, на другој страни.

Што мисли, то и казује; а што казује, то и чини, то и дела!

И, морам још нешто да вам кажем, а што нисам желео да откривам све до сада: без Јадранкине несебичне помоћи, знајте, не би било овога сајта, не би било мојих песама и лирских записа и, надасве, не би било неких (веома вредних) мојих књига.

Просто речено, без Јадранкине несебичне помоћи, не би се ни знало да постојимо!

Претпостављам да сте сада, тек сада, схватили ко је Јадранка.

Она је Бела Србкиња, она је Бела Србска Вила!

Унапред знам, да ће Јадранки – будући да је чедна, смерна, скромна, племенита и дивотна Душа – бити непријатно због ових мојих благодарних и благородних речи, због ових мојих песничких речи хвале и похвале, али сам морао то да учиним и зарад своје Душе.

А, да би Јадранка и надаље остала скривена, прикривена и тајанствена (јер тако најбоље дела и дејствује!), предлажем вам, да прикупљање новца за објављивање песничких књига иде преко Старог Словена – врлог Белог Србина, врлог Хиперборејца – с којим Јадранка још од раније сарађује.

Ово је број телефона Старог Словена: 064 505 1639.

Лирски записи

(Белим Србским Вилама и Хиперборејкама:

Јадранки, Татјани, Милици, Снежани и Свамили

од Песника Вилењака.)

Некад ми се чини, да сви људи пате у свету.

И, не само што ми се чини, већ својим суштим и суштаственим унутарњим бићем осећам како људи пате, осећам дубоку космичку патњу свакога човека, свакога бића.

Истовремено с тим, мене преплави нека праискона туга и сета због патње људи, због патње свакога бића у свету.

Тада ми је жао свакога човека, свакога бића.

У таквим тренуцима дубоког саосећања, дубоких саосећаја и дубоке самилости, себе видим у свакоме човеку, у свакоме бићу, као што и свакога човека и свако биће видим и препознајем у себи.

Таква је моја хиперборејска душа.

Само хиперборејска, аријевска, словенска и ведсрбска душа може то да види и осећа, може да доживи најдубљу космичку љубав која се прелива на све људе, на сва бића у свим световима.

Зато и кажем, и понављам, да су Хиперборејци, да су Бели Срби, виша звездана и божанска раса.

Атлантистичка душа то не може да осети, појми и схвати и, никада то не може да доживи!

Не угледајмо се на људе, већ на богове.

Уздигнимо се изнад свакодневице, уздигнимо се изнад светине, уздигнимо се изнад себичности и саможивости, уздигнимо се изнад пакости и зависти, уздигнимо се изнад свега што нас вуче надоле, што нас увлачи у таму и ништавило, што нас слаби и разбољева, што нас чини немоћним, трулежним и смртним.

Негујмо светле мисли; негујмо светла осећања; негујмо светле речи, негујмо светле снове и визије.

Нека наша дела буду светла и непролазна; нека наш живот буде живот са сврхом и смислом.

Не угледајмо се на смртне људе, већ на бесмртне богове!

Драган Симовић: НОВО (ХИПЕРБОРЕЈСКО) ПРАВОСЛАВЉЕ

Опремио: СТАРИ СЛОВЕН

Лирски записи

Освешћени млади људи – а све је више освећених младића и девојака у нас Срба – негују, уређују и чувају древни парк (свете вилин-гајеве), у Великом Гају, за нека будућа поколења која морају доћи, од људских грабљиваца и готована, којих се, као гамади и погани, накотило свуда у свету, па и у земљи Србији.

Да није младости, да није освешћених младића и девојака из Великог Гаја, овај би древни парк – још пре тридесет година проглашен за споменик Природе – давно био посечен и уништен!

Без икаквих средстава, без икакве помоћи од општинских, покрајинских и ребуличких установа, ови млади људи, уистини, чувају ову природну светињу, овај драгуљ Природе, од предатора и паразита који би, најрадије, посекли ова ретка, племенита и бесцена столетна дрвета, претворивши их у безвредни атлантистички новац без покрића, у новац који ће, за мало времена, изгубити сваку вредност свуда у свету.

Верујем у србску младост, верујем у младе Србе и Србкиње који ће ускоро усправити Србство и Србију, и све ствари поставити на своје место.

Само још стари и бесловесни, неосвешћени и успавани Срби (бивша и садашња копилад комунизма и бољшевизма!) верују бриселским и атлантистичким лихварима и гмазовима, верују у лажи ватиканских и јудео-кршћанских евроунијата, предатора и паразита, док младост Србства, док будућност Србства – са мање од двадесет лета! – знаде, да од наших вековних душмана, ватиканаца и јудео-кршћана, Србству и Србији никакво добро не може доћи!

(У Великом Гају, у светим вилин-гајевима, 25. липња 7523. године, по древном србском календару.)

 

Више вреди један вековни Дуб-Запис,

 од свих бриселских корисних идиота,

од свих атлантистичких лихвара и зеленаша,

 од свих змија, гуштера и мајмуна!

Више вреди једна столетна шума,

 један горски поток

 и један буков извор

 у Србији,

од свих добара

и блага на Западу!

Тежити и стремити ка Савршенству –

то је Сан и Смисао живљења,

присуства и постојања

 Песника Вилењака.

Савршенство је достижно,

морам да верујем да је достижно,

 и морам да знам да је достижно –

у једном будућем животном току,

у једном будућем животу

међу звезданим јатима,

у једном будућем свету

 с ону страну свих привида,

варки,

омаја и опсена!

 

Сваки тренутак је непоновљив; сваки тренутак јесте само тај тренутак – само овај тренутак!

Ништа се не може поновити.

Све што се догоди – догодило се само у том тренутку.

Ако било који тренутак потражимо у било којем другом тренутку, никада нећемо наћи тај тражени тренутак, већ једино садањи тренутак –једино овај тренутак!

Сви прошли тренуци и сви будући тренуци, могу се пронаћи само у овом тренутку.

Све оно што смо доживели негда и негде, доживели смо само тада и – никада више!

Све оно што нам је било тајинствено, лепо и дивотно у детињству, било нам је тајинствено, лепо и дивотно само онда и – никада више!

У овоме тренутку, можемо имати леп, красан, дивотан и потпун доживљај једино онда ако смо, свим бићем и суштаством својим, присутни у овоме тренутку.

Ако ли пропустимо овај тренутак – пропустили смо сваки тренутак!