Лирски записи

Владану Пантелићу, великом србском посвећенику, који је открио и упознао Тајне Вилењака.

Дошао је тренутак да вам Песник Вилењак открије Тајне Вилењака.

Вилењаци су Вилани (мушке Виле) који се отеловљују (инкарнирају) у човечанској раси као људска бића.

Они су полу-вилани и полу-људи, те истовремено обитавају у оба света: у свету вилинском и у свету људском, земаљском.

Вилењаци су велики ствараоци и велики посвећеници – песници, сликари, музичари и ини душевни и духовни градитељи – чије физичко (људско) тело тешко носи, тешко издржава вилинске (божанске) стваралачке енергије, те зато Они, у овоме свету, још од најранијег детињства, често побољевају, бивајући целога свог животног века болешљиви, слабашни, крхки, мршави, витки (бивају средње висине или, пак, изузетно високи!), коштуњави, танког паса, испијеног, испосничког (аскетског) лица.

Ретки су Вилењаци који доживе дубоку старост (Тесла је један од тих ретких Вилењака!), док најчешће умиру веома млади, као: Моцарт, Пушкин, Љермонтов, Јесењин, Рембо, Лорка, Новалис, Његош, Владислав Петковић Дис, Милутин Бојић, Бранко Миљковић и многи други.

Иако Вилењаци за собом остављају изузетно снажна и моћна (вечна!) уметничка и стваралачка дела, иако је њихова уметност пуна радости, љубави и живота, њихов је живот у овоме свету веома мучан и болан.

Зашто је њихов живот у овоме свету веома мучан и болан?

Зато што су Они Самим Собом у великом (у највећем!) раскораку између душевних и духовних моћи, на једној, и телесних, физичких (не)моћи, на другој страни.

Ове Тајне Вилењака не знају многи гуруи, учитељи, исцелитељи, шамани и посвећеници – како источни тако и западни – те често, из незнања, Вилењаке упоређују са другим људима, мерећи их и вреднујући кроз обичне људе, кроз људе који су само чиста човечанска, људска раса.

Владан Пантелић је можда један једини посвећеник, исцелитељ и шаман (како на Истоку тако и на Западу) који је открио Тајне Вилењака, и који зна, да се Вилењаци не могу лечити и исцељивати онако како се лече и исцељују други људи, који су чиста људска раса.

Обични људи се лакше лече и исцељују, из простог разлога, што је у њих мала разлика између духовних и физичких моћи, и та се мала разлика лако да премостити, док је у Вилењака скоро немогуће премостити ту велику (огромну) разлику између унутарњег и спољног света.

Владан се песнички изражава, па каже: лако је подићи мост изнад реке, и тако повезати две обале, а коко подћи мост понад мора, те повезати две обале морске?!

Говорећи о другима, ја све време казујем о себи.

Од најранијег детињства бивао сам болешљив, слабаш и крхк, али истовремено (што је, заиста, зеновски парадокс!) и веома чио, лаког и брзог крока и скока попут дивојарца (нико у младости није могао упоредо да пешачи са мном; а у основној сам школи био најбољи тркач, скакач удаљ и скакач увис), нисам корачао, већ, просто, поскакивао, полетао и лебедео при ходу, као да не додирујем земљу, као да ходам по ваздуху.

Од детета ми је сметала светлост јутарњег Сунца; од детета су ми како летњи тако и зимски преподневи бивали веома тешки и мучни; од детета нисам био ни за шта, ни за какве послове, у преподневним часима; на свим јутарњим и преподнвним испитима (од основне школе па до факултета) добијао сам најслабије оцене, а на свим поподневним и вечерњим испитима, гле – на чуђење свих професора – највеће оцене!

Иако сам се од детета посветио стваралаштву, поезији, песништву и уметности; иако сам ушао у многе тајне исцелитељства и дуговекости – како Истока тако и Запада – ја сам свих ових минулих година муке мучио да одржим у равнотежи своје физичко тело.

Мени је сада, у шездесет и седмој години (а ово вам све казујем из срца и душе), још већа мука него икада раније.

Кад устајем из постеље, имам осећај као да устајем из гроба; као да сам умро па с муком васкрсавам.

Цело пре подне ја сам у стању тиховања, у молитвеном тиховању, у медитацији.

Тада призивам Богове, Виле и Вилинане, призивам Оца и Мајку, призивам Створитеља и Великог Духа Стварања, призивам све претке и све потомке, призивам Мајку Природу и Мајку Васељену, да ме држе и подрже у овоме свету.

Када, после дужег времена, осетим да су ми сви Они притекли у помоћ – тек тада могу да пишем поезију и лирске записе, могу да читам и размишљам, могу да радим у врту и башти, могу да се дружим с ближњима, могу да разговарам с људима.

Још ћу и ово рећи.

Ја сам од детета осећао и знао, да сам Вилењак.

И, на концу, могу и ово рећи: мене је све време чувала, бранила и штитила Унутарња Лепота и Унутарња Дивота.

И, када кажем, да нас само Лепота и Дивота спасити може, онда знајте, да ја то из душе и срца казујем, да ја то и видим и осећам и знам!

(Владан Пантелић, велики србски посвећеник и шаман)

Осећам да мој живот зависи од звезда,

 од дрвећа,

од трава и цвећа,

од лепоте и дивоте

која није од овога света.

Осећам да бих умро без љубави

према свему лепом и дивотном;

заиста, умро бих без снова и визија;

 умро бих без поезије срца и душе;

умро бих без оних који ме љубе

и без оних које ја љубим!

Осећам да мој живот

зависи од вилинске песме

коју чујем ноћу –

кад нико не чује –

у врховима борова витих,

на ветру,

 под звезданим небом.

Лирски записи

 

И ово је истинито: где год данас има Срба, ту су Срби одувек били!

Срби су свуда и одувек били; и није било времена и места у којему није било Срба, нити ће, пак, бити времена и места у којему неће бити Срба.

Онај ко Свет и Васељену сазерцава кроз призму Акаше, тај може јасно да види галактички пут Белих Срба, од почетка без почетка па све до свршетка без свршетка.

И овде су, у Банату, Срби одувек били.

Цео Банат је, преко Темишвара и Арада те све тамо до иза Карпата (негда Црвене горе), вековима био србски!

Преци моје супруге, Анђелке (Бирђани), дошли су, пре три столећа са Карпатског горја, настанивши се у Великом Гају, месту које се, у древним списима и летописима, још у другоме веку Нове ере, спомиње као чисто србско гранично насеље.

Да су јој преци србски горштаци са Карпата, види се и по презимену – Бирђани, Брђани!

Они су, зацело, Брђани, али је доцније, под туђинском владавином, убачен самогласник И између сугласника Б и Р, како би наши душмани (душмани свеколике звездане, хиперборејске расе!), могли да изговоре њихово племенско име.

Тако су од Брђана постали Бирђани!

Таквих примера кривотворења има тушта и тма, свуда око нас, мед свим Србима.

(Анђелка и ја, под орахом у врту за тиховање.)

Моја деца, само у последњих двеста година, имају претке у великом распону, расејане између Дурмитора и Карпата; од Требиња, Никшића, Колшанина и Ужица те све до Тешишвара, Арада и Букурешта!

Ватиканци, језуити, јудео-кршћани, лихвари, гмазови и сви ини сатанисти, гле, ништа друго и не умеју да чине, до ли да кривотворе, лажу, поткрадају, пљачкају и отимају све одреда, од материјалног па до културног и духовног блага.

Али, и томе дође крај.

Више нико словестан, пробуђен и освешћен не верује ватиканским, лихварским и атлантистичким лажима.

Нема ни једног јединог Србина и ни једне једине Србкиње што ће, данас, поверовати у сатанистичке, ватиканске, јудео-кршћанске, лихварске, гмазовске и атлантистичке лажи!

Истина је: где год данас има Срба, ту је Срба одувек бивало.

Срба је бивало чак и тамо где их данас више нема, али ће их, ускоро, бити свуда!

(Иван Савков и ја, под звоником цркве у Пландишту.)

Лирски записи

 

Овде су сви са свима присни, блиски, орођени и срођени; као да су један Род, као да су једно Племе.

Мене сви поздрављају, а и ја све поздрављам.

Поздрављају ме деца и одрасли, млади и стари.

Деца ми довикују: здраво!

Ја им довикујем: здраво!

Деца ме сматрају за свог вршњака, стари ме сматрају за свог вршњака-исписника.

Ја сам за све њих подједнако и млад и стар, колико и најмлађи и најстарији у овоме селу.

Кад кренем низ цесту, низ улицу, низ сокак; кад пођем у свети вилин-гај; кад шетам пољима наспрам Вршачког горја, сви већ унапред знаду куда сам и зашто пошао.

Никоме овде на селу није чудно што сам ја такав какав јесам, што сам Песник Вилењак, што шетам пољима и вилин-гајевима, што медитирам и тихујем под липом и орахом.

Данас су људи на селу освешћенији од људи у градовима.

Боље схватају и разумеју неке суштинске и суштаствене ствари.

Бистрији су, јаснији, одређенији, приснији.

Више људски делују!

Овде нико никоме не смета, овде нико никога не мува и не гура, овде нико никога попреко не гледа.

Сви желе са мном да разговарају, да се друже, а и ја са свима желим да разговарам, да се дружим.

Анђелку и мене позивају на кафу и пиће, а нашу унуку Ленку на слаткиш.

Сва деца, мала и велика, већ су упознала Ленку, као да је Ленка овде рођена, као да је одрастала с њима.

С пута јој из свега гласа довикују: здраво, Ленка!

Сви желе да се играју с Ленком, да возе бицикл с њом, да је љуљају на љуљашци испод нашег ораха.

Никада Ленка не би била тако позната у Београду!

У Београду су сви свима странци – млади и стари, деца и одрасли.

Нико у Београду никога не познаје; сви се праве Енглези!

Суседи нам дају јаја, дају грашак, дају млеко, дају млади лук, а нико неће ни да чује да им платимо.

Кад им понудимо новац, они се љуте.

Нека, кажу нам, ви сте Наши, срамота је да вама продајемо; има за нас, па има и за вас!

Тек сам овде на селу видео, осетио, схватио и освестио: да је жива србска душа, да је жив србски дух, да је живо србско биће.

У једно сам уверен: онај ко из Београда, Новог Сада, Ниша и Крагујевца сазерцава Србију, имаће сасма  искривљену и лажну слику Србства и Србије!

Живот је вечан,

Живот нема опречности,

и ничега нема што би било

 супротност Животу.

Наспрам Живота

увек стоји Живот;

наспрам Старог Живота

 стоји Нови Живот,

и све тако укруг,

и све тако убескрај.

Страх од смрти

јесте последица

нашега одвајања од богова,

 од божанских бића из виших светова,

 од Духа Стварања

 и Велике Мајке.

Ми обитавамо у Роди,

у Васељени,

у Великој Материци Роде-Васељене,

а да тога и нисмо свесни!

Звезде се рађају

 из Велике Материце Роде-Васељене,

и ми се рађамо

из Велике Материце Роде-Васељене.

Живот је вечан,

Живот нема опречности,

 и ничега нема што би било

супротност Животу.

Снимак Ивана Савкова:

Анђелка и ја

пред црквом светог Рафаила Банатског

у Пландишту (надомак Великог Гаја),

месеца липња 7523. године.

Лирски записи

01

Све је лепота над лепотама!

Атлантисти, лихвари и гмазови, већ вековима, покушавају да од овог дивотног света створе пакао.

Ми им то не дозвољавамо!

Боримо се свим бићем и свим силама, да овај свет вратимо у стање у којем је био, негда давно, када су наши божански преци сишли на Земљу из једног далеког звезданог јата.

02

Овај снимак – на стотину корака од саме граничне линије – направио је, у вечерњи сутон, мој Син који се посветио филму и уметничкој фотографији.

Сликао је мене као Вилењака или Лесника са бујним власима, распршеним и растреситим попут влати велике траве.

(Када се повећа слика, онда се јасно види, да је моја коса налик пласту сена!)

Рекао је Син: ова слика је као кадар из филма Урга Никите Михалкова.

 

03

Овај Гинкго понад мене има преко триста лета.

Исполинско Дрво, и ја, наспрам њега, као прави Вилењак!

У окружењу тог Дрвета, понекад, јасновидим светлосна и етерична тела вила у плесу.

Када зађе Сунце, и када изгреју прве звезде, тада се, ако дувају ветрови карпатски, могу чути и вилинске гајде.

 

04

У близини Мечје леске, старе више од четири столећа (а под заштитом Државе!), често виђам вилинско коло чији је коловођа разбарушени Лесник.

Онострани светови, за Песника Вилењака, стварни су и истинити подједнако колико и овострани светови.

Када се препустимо машти и сновима, онда је овај свет, уистини, једна лепота неизрецива!

Маштајмо и сневајмо попут наших Древних, и победићемо све наше душмане, све лихварске и атлантистичке гмазове, све ватиканце и јудео-кршћане, који су нас, Беле Србе, вековима покушавали да одвоје од наших богова и наше звездане и вилинске вере, али им се ми нисмо дали.

Одолели смо и, победили.

Срб увек и вазда побеђује!

(Свети вилин-гај, 8. липња 7523. године)

Лирски записи

 

Србски богови чувају Србство и Србију.

Иако се огромна већина Срба давно одрекла србских богова и приклонила туђинским боговима, србски богови и даље, упркос свему, чувају, бране и штите Србство и Србију.

Који србски богови чувају, штите, бране и спасавају Србство и Србију?

СваРог, ПеРун, Све(То)Вид, ДаждБог.

То су богови-ратници, богови-предводници у свим војнама и походима србских светих, ведских и хиперборејских ратника.

Моје песничке молитве и моје песме благодарнице упућене су србским боговима.

Ја са својим боговима разговарам онако како бих са сваким од вас разговарао.

Са србским се боговима, и иначе, разговара и договара.

Са туђинским боговима нема разговора и договора, само се са србским боговима разговара и договара, зато што се љубав србских богова, према својим потомцима, ни у ком случају не може мерити и поредити с љубављу туђинских богова.

Србски се богови жртвују за свој Род, док туђински богови, од својих поданика и следбеника, траже само безусловну послушност и покорност.

Свароже, Перуне, Световиде и Даждбоже, штитите и браните, чувајте и спасавајте Србство и Србију!

У времену Великог Триглава и Духа Стварања, ојачајте, оснажите и укрепите дух и тело Белих Срба, Срба самосвесних и самобитних, за знаметита и узвишена дела у звезданој будућности Србства.

То је моја молитва коју свакога дана, свакога часа, упућујем србским боговима.

Песничка разјасница

Овај месец неки Срби називају липњем, а неки, опет, трешњаром.

Исправо је и једно и друго име, зато што су сви месеци наших Древних имали више имена.

Они којима је трешња ближе и драже дрво, овај месец називају трешњаром, док они, пак, којима је липа ближа и дража – називају га липњем.

Мени је, зацело, липа ближа и дража из више разлога, зато овај месец за мене и јесте – липањ!

(Свети вилин-гај, 8. липња 7523. године)

Молим се дрвећу,

молим се влатима трава,

 молим се птицама,

молим се лептирима,

молим се цветовима,

молим се ветровима,

 молим се се бићима,

видљивим и невидљивим,

да ме исцеле,

да ме оснаже,

да ме укрепе,

да ме осоколе,

да ме вину у висине,

да ми водичи и чувари буду

на путевима кроз свет опсене

ка Дому својему у Светлости.

(Као у филму Урга Никите Михалкова:

Песник Вилењак у вилинским косама, међу влатим а траве,

у сутон вечерњи, кад Сунце залази.)

Благодарим све време

док шетам и тихујем

светим вилин-гајем.

Коме благодарим?

Благодарим Сведржитељу,

 Духу Стварања,

Мајци Васељени,

Првобитној Светлости,

боговима и богињама,

вилама и виланима,

 дрвећу, биљкама, птицама

и свим иним бићима

из свих видљивих

и невидљивих светова.

Моја молитва

 јесте песничко благодарје.

Песма благодарница

и песма радосница.

Све смо већ примили,

и све нам је већ дано.

Живети, значи:

вазда, без престанка и у тишни,

благодарити

 у свом најдубљем

 унутарњем бићу.

(Као у филму Урга Никите Михалкова:

Песник Вилењак међу влатима траве, у пољу широком, банатском,

у сутон вечерњи, кад Сунце западу клоне.)

(Гинкго, древно исполинско дрво, и Песник Вилењак, у светом вилин-гају, 6. липња 7523. године)

Разлучи у трену битно од небитног!

Мудрост се састоји управо у томе – да у трену, у сваком трену, можеш разлучити битно од небитног!

Што је за тебе битно – то мораш у сваком трену да препознајеш и разлучујеш!

Битан си ти, битан је твој животни пут, битан је рад на себи, битна је унутарња тишина, битан је унутарњи мир, битно је твоје духовно узрастање до звезданих јата, битна је твоја унутарња и божанска љубав која те, из трена у трен, ка  Извору Вечнога Живота води.

Разлучуј у трену, у сваком трену, битно од небитног!