„Моћ препознавања непријатеља и истинског пријатеља је основни задатак елите сваког а поготово српског народа – који је изабрао да живи на најопаснијем простору Европе. Ми смо почели разматрање узрока српских пораза и пропасти: не само неслоге и међусобица већ и недостатак такве моћи у елита један је од трајних узрока.
Та немоћ се исказује и кроз обичан говор данас што, примерице, изједначава појмове Запад и Европа, као да су синоними. Тако они који зазиру од Запада непријатеља виде у западној Европи, а они што навијају за Запад, мислећи на исти део Европе, не схватају да је он заправо под окупацијом последње западне силе, Сједињених Америчких Држава. Најумнији философ нашег доба, Мартин Хајдегер, учи нас да разликујемо Запад и Европу као што разликујемо смрт од живота: Запад нам је смртна претња, а Европа је наш живот…”

(СРПСКА ДЕЦА ЦАРСТВА)

 

Машта је пресуднија од знања.

Залуд ти знање, ако не умеш да сневаш и машташ, ако немаш стваралачких визија.

Песника не чине песником знања и сазнања, већ уобразиља, сневање и песничка јасновиђења.

Машта је знање на неком вишем ступњу којега човек, најчешће, и не бива свестан.

Стваралачки снови јесу највиши вид оностраних, звезданих, космичких и божанских знања.

Само преко снова и визија бивамо повезани са вишим световима, са боговима и божанствима, са музама, вилама и вилењацима.

Заиста, машта је пресуднија од знања!

Тамо негде,

иза свега видљивог и појавног,

отвара се један лепши

 и дивотнији свет,

у којему обитавају

 богови и богиње,

виле и вилани,

 вилењаци и вилин-песници,

те сва ина

 душевна, духовна

и божанска бића,

рођена из Првобитне Светлости

у Великој Материци Васељене.

У вечерњи сутон,

 у светом звезданом гају,

ослушкујем праискону тишину.

Дубока праискона тишина

прожима столетно дрвеће,

запљускује моћне,

широке и високе,

 крошње дрвећа,

и диже се све до звезданог неба,

распростирући се сазвежђима

 и звезданим јатима.

Тишина је првобитно стање

душе и духа.

Само се у тишини

рађа узвишена уметност,

 божанствена поезија.

Живети у тишини,

значи:

живети у ПраВодеану Свести.

 

Све што смо рекли
одавно небу лети
и наше су ноћи
сада сребрна птица

Буди мудар:

разлучуј у сваком трену

битно од небитног.

Одбацуј небитно,

да би битно

било још више

битно!

Јер само оно

што је битно,

чини и тебе –

у свим временима –

битним

у битном!

Све је, гле! живо

у свим световима,

видљиве и невидљиве Васељене,

и све је са свим

одувек повезано,

на начин чудесан

и тајинствен.

(Татјана Кришков: Соната за Теслу)

Будистима је Буда , муслиманима Алах ,
пагани имају десетине богова ; Перуна , Сварога ,
Световида , страни пагани имају Зеуса , Јупитера ,
Одина , и тд . Хришћани у свету свог бога зову Јахве ,
или Јехова . Да ли Срби знају коме се богу моле ,
јер кад кажеш боже , онда једна молитва оде Алаху ,
друга Тору , трећа Буди , и тако редом ко зна коме .
Ја рецимо кажем ; О Перуне брате удри громом
на душмана .

Оно што ја јесам, то јесте моја вера.

Вера је саобразна са бићем које верује.

Вера происходи из суштога бића, из суште верујуће душе.

У души је све записано.

Језгро наше душе јесте наша Акаша.

Језгро наше душе јесте наш божански печат.

У језгру наше дуже згуснут је до космичке густине запис Првобитне Светлости која и јесте Велики Створитељ.

Моја вера јесте у мојој поезији.

Изван моје поезије и нема друге моје вере.

Онај ко жели да открије и истражи моју веру, нека чита моју поезију.

Између моје вере и моје поезије стоји светлосни, звездани и божански знак једнакости.

Колики сам верник, толики сам и песник; колики сам песник, толики сам и верник!

(Снимак Ивана Савкова: Анђелка и ја под крошњом ораха,

у врту за тиховање, у Великом Гају.)

Без лепих мисли, без дивних осећања и без дивотних снова – не могу да живим!

Не могу да живим са сврхом и смислом!

Свако је од нас на овај свет дошао по неком задатку.

Задатак је Песника Вилењака да открива, проналази и препознаје лепоту, красоту и дивоту овога света.

Да лепоту, красоту и дивоту открива, како у свету, тако и у људским и божанским душама.

Лепота је свуда присутна.

Лепота се свуда проналази.

Лепота чека на нас да откријемо, познамо и препознамо.

Да јој се дивимо, и да је ближњима предајемо.

Лепота нас спасава, лепота нас брани и штити.

Колико лепоте откријемо, толико и снаге имамо.

Толико и живимо!

 

(Свети гај у Великом Гају, 5. липња 7523. године)

(Снимак Ивана Савкова: Анђелка и ја пред звоником у Пландишту.)