Ваша вера

 може бити само ваша вера!

Чим је ваша вера

 још нечија вера,

онда то више

није ваша вера.

Оно у шта само ми верујете,

то вас и спасава.

Верујте,

и све ће бити

спрам вере ваше.

Све можете,

 само ако верујете.

Али о својој вери

не причајте пуно;

 не причајте уопште.

Можете да пишете

овако као ја,

поезију и лирику,

но, никада изван своје поезије,

 и својих лирских записа,

не причајте о својој вери.

Што је ваша вера

ваша већа тајна,

 тиме све моћнија

и делотворнија бива.

Ако нико ништа

не зна о вашој тајној вери,

онда сте ви истински

 божански, космички и галактички верник,

којему нико ништа

 не може да науди.

Почетак мудрости

 јесте чување својих најдубљих тајни

 у највећој тајности

 срца својега.

Лирски записи

 

Ако желите да будете слободне и самосвојне личности, немојте ништа да планирате.

Живите само овај тренутак!

Чим почнете нешто да планирате, већ сте упали у замку.

Почетак планирања јесте почетак робовања.

Лукави су лахвари и атлантистички гмазови!

Они су човеченаство и поробили својом философијом и науком планирања.

Све философије, све идеологије, све религије и сва учења Атлантиста и јудео-кршћана своде се на логику, рацио и планирање – своде се на поробљавање и израбљивање робова.

Атлантистичка цивилизација јесте цивилизација робова и робовласника.

На Западу је све испланирано, све програмирано, све кастрирано – зато тамо нигде и нема слободног живота, слободних и самобитних личности.

Западној цивилизацији могу да се диве само неосвешћени и бесловесни, будући спавачи-робови који ће у робству и тамници света преспавати васцели свој живот без сврхе и смисла!

Ако желите живот са сврхом и смислом, онда живите само овај тренутак.

Ви ништа не планирајте и, све ће испланирано бити од виших духовних бића и богова.

На вама је само да будете будни и самосвесни, да живите овај тренутак, и да уживате у овом тренутку.

Све мимо и изван тога јесте пут у поробљавање ума и духа.

Лирски записи

 

До мене је, негда давно, стигла једна праискона слика коју сам, у детињству, у својим детињим сновима и визијама, често виђао.

На липовом пању, подно моћне крошње липе, што је сва у цвату, с ројевима и јатима пчела уоколо, седи, као стрела прав и витак, седовласи старац, дуге седе, плаветно-беле браде, оштрог и дубоког погледа, правилних црта лица, орловског носа, са чаробљачким штапом преко колена.

Када сам у раном детињству први пут имао то јасновиђење, рекао сам: ово је мој Бог, ово је мој Седобради Бог!

Много година после тога, схватио сам, и препознао, да је мој Седобради Бог из снова и визија – Бог Сварог!

Још сам у детињству наслутио, и осетио, да су највеће тајне, највеће истине овога света, скривене у бајкама, причама, песмама, митовима, легендама и предањима.

Ако желите да откријете и познате истину о себи, о својим боговима и прецима, онда немојте читати званичну историју (пуну превара, обмана и лажи!), већ ону другу, скривену, тајинствену, тајносану и онострану повесницу која се већ стотинама векова чува, негује и, вазда изнова обнавља, у предањима, причама, митовима, песмама и бајкама Белих Срба, Првобитних Хиперборејаца.

(Велики Гај, 2. липња 7523. године)

Лирски записи

 

(Посвећено Јадранки М., племенитој и благородној Белој Србкињи (Белој Вили) из Републике Србске.)

 

Пре неке вечери, тихујући у Светом гају, приметио сам, а и осетио, да се, преко Црвене горе (илити Карпата) и Вршачког горја, враћају Бели Вилењаци, на ове банатске просторе, управо у овај Свети гај.

По предању, као и по записима древних летописаца, Велики парк у Великом Гају, бејаше одувек Свети гај Белих Богова, будући да је, мед Тамишким Србима (између Вршца и Темишвара), свих минулих столећа обитавао, у дубокој тајности, јак духовни покрет старосрбских, хиперборејских родновераца, старовераца, посвећених следбеника Родне Вере.

Свети гај у Великом Гају, пре три века, купио је гроф Маленица, потомак србских племића из Темишвара, и у њему саградио замак и летњиковац, који је, доласком југо-комуниста на власт, порушен средином прошлога века.

Срећом, сачуван је Велики парк (Свети гај), са свим ретким и племенитим, самородним и самониклим, столетним дрветима!

Данас је Велики парк (Свети гај) у Великом Гају природни и културни споменик под заштиром државе.

Е, видите, у тај Велики парк (Свети гај) почели су да се враћају Бели Вилењаци, божански чувари Природе и Мајке Земље.

Ја сам се, пре неке вечери, повезао са Белим Вилењацима, као и са Белим Боговима наших светих предака, и заједнички смо успоставили светлосни, дејствени и енергетски Портал, Унутарњи Пролаз, кроз упоредне овостране и оностране светове, према Језгру Звезданог Јата.

Вилењаци се, за сада, појављују само у етеричним, светлосним и флуидним телима, али ће се, ускоро – рекоше ми –  почети да појављивљују и у видљивим (физичким) телима, када се мисаоно, енергетски и дејствено буде прочистила Природа и Мајка Земља, и када, на Мајци Земљи, буде ојачао Стваралачки Дух Новога доба.

(Свети гај у Великом Гају, 1. липња 7523. године)

Лирски записи

(Посвећено Жељку Стрики, Белом Србину из Републике Србске.)

 

(Испред куће Савкових у Великом Гају: снимио Иван Савков)

Овде, на селу, где боравим, има доста младих, пробуђених и освешћених људи.

Село одавно није оно што је негда било.

Са појавом интернета више нема никакве разлике између села и града.

А шта ће се тек дешавати са појавом космонета!

У мојему окружењу живе сељани, али веома обавештени млади људи који развијају властиту свест и самосвест; пробуђени и образовани млади људи на које демонска лихварско-атлантистичка пропаганда одавно нема никаквог утицаја.

Чини ми се, а то је моје дубинско осећање, да је данас у великим градовима више спавача него на селу.

У великим градовима живе лихварско-атлантистички робови који својевољно пристају да буду робови.

Градови су прошлост!

Онај ко данас са села одлази у град, значи да се још није пробудио и, да није обавештен!

Нађе се још понеки спавач који без сврхе и смисла напушта село, и одлази у град на робију.

Градови су пуни белог робља.

Србско село је читаво једно столеће смишљено уништавано само зарад будућих србских робова.

У последње време србско се село полако опоравља од столетних ватиканско-комунистичких погрома.

Ово банатско (србско!) село на самој рубежи, које негда бејаше на раскрници путева између Вршца и Темишвара, има све услове да преживи, те да надживи многе обездушене и обезбожене градове.

Пробуђеном и освешћеном, самосвојном и самобитном човеку, нема више ничег занимљивог у градовима!

Он у трену види и препознаје јад и беду свих градова.

Што је већи град, све су већи јад и беда живљења у њему, све је већи бесмисао обитавања у њему!

(Свети гај у Великом Гају, 1. липња 7523. године)

(У врту Савкових: снимио Иван Савков)

Бели Богови мојих светих предака,

проведите ме кроз тамне

 и мрачне светове

и уведите ме

у свет од Чисте Беле Светлости

у којему обитава Велика Душа Мајке

и Очев Велики Дух Стварања,

 и посветите ме

у Највеће Тајне Бића,

 Суштаства,

Љубави,

Лепоте

 и

Дивоте!

(Велики Гај, 1. липња 7523. године)

Данас сам брао липов цвет.

И обичне мале ствари

имају виши божански смисао

ако се из љубави

и при пуној свести раде.

Уистини,

за пробуђеног и освешћеног

не постоје мале и велике ствари –

за њега су све ствари,

све појаве

подједнако важне и битне.

Битно је да човек препозна

 и освести – битно!

(Велики Гај, 31. цветањ 7523. године)

И дан просневах

 под липом свом у цвату,

на небу плавом и дубоком,

 уз бучање и брујање пчела

 што, у ројевима и јатима,

долећу ниоткуд и одлећу незнано куда,

 снова се враћајући и изнова одлазећи,

 без предаха и престанка.

У сутон сав од смиља

и мириса липовог цвета,

 изгрева пун Месец –

огроман, румен и жут –

понад уснулих и полеглих

кућа у даљини,

одакле,

на дашку топлом ношен,

долепрша, гле!

сребрни вечерњи звон.

(У Великом Гају, 31. цветња 7523. године)

Лирски записи

(Песник Вилењак под липом свом у цвату.)

Вечерас сам, седећи у врту под разгранатом крошњом ораха, испраћао Сунце све до самог заласка иза пурпурног обзорја.

Од детета сам, гле! волео да у вечерњи сутон седим наспрам залазећег Сунца, те да га поздрављам и испраћам док полако тоне,чили и гасне тамо негде у даљинама и дубинама руменог и љубичастог сутона.

Седео сам у врту подно ораха запљуснут неком тајинственом и неизмерном љубави, што навире из божанског језгра светлости, према свакој души, према свим бићима, према свеколикој творевини Божјој.

Све ми, у томе трену тиховања, бејаше драго и мило, и са свиме сам осећао и саосећао, у свему сам налазио и препознавао себе.

Има тренутака кад, изненада и незнано како, упаднемо у космички и божански праводеан љубави, и кад у својим мислима, сновима и визијама станемо да грлимо и љубимо сва бића, све душе, сва суштаства, без сврхе и смисла, а, ипак, са неким вишим смислом и са неком непојмљивом, недокучивом и неразјашњивом сврхом.

Тада, у дубинама свог унутарњег бића, осећам неко праисконо мистично блаженство које се ни са чим у свету поредити не може.

(Песник Вилењак под липом свом у цвату.)

Љубим све вас;

љубим ројеве и јата звезда;

љубим пун Месец над домом нашим;

љубим лавеж паса

и крекет жаба из даљина;

љубим хук сова

у модрим крошњама дрвета;

љубим даљине,

 дубине и висине

у срцима нашим

 што сневати

и љубити знаду.

О, како љубим

 све вас,

све нас!