Драган Симовић: БЕЛИ ВИЛЕЊАК И ДРЕВНИ ХРАСТ
Лирски записи
У Природи је све живо.
Не постоји мртва Природа!
Жива је биљка, живо је дрво, жив је цвет, жив је камен.
И све у Природи жели с нама да се сретне, да се дружи, да нешто каже и поручи.
Волим да разговарам с дрвећем.
И, што је дрво старије, све је лепши и мудрији разговор с њим.
Јуче сам разговарао са једним веома старим храстом, онако како се разговара са сваким духовним и мудрим бићем.
Нисам посве поуздан, али бих рекао, по осећању, да има више од пет векова.
Обим му је, при самом корену, отприлике, шест мојих растегљаја, а то је више од једанаест метара.
Пришао сам му са страхопоштовањем, с љубављу.
Кора је дебела и сува, са дубоким браздана, и с пуно ожиљака.
Мноштво је црвоточних рупа и пукотина, кроз које струје велики црвени мрави, остављајући за собом трагове најситније пиљевине.
Оне најдебље гране, у подножју крошње, већ су суве, и без иједне зелене гранчице.
Негде на средини, као и при самом овршју, има зелених грана.
Прво сам ставио дланове на кору, а потом сам још ближе пришао и, загрлио дрво.
У трену сам осетио сву силину животне енергије како се улива у мене.
Енергија је просто надолазила у валима и прожимала ме, од стопала до темена, и од темена до стопала.
Све је у мени треперило од благотворних потреса, дрхтаја, жмараца и трнаца.
Са животном енергијом, из дубине бића храста, извирала је и прасикона туга, и сета сетана помешана са радошћу живљења.
Ушао сам у видовито стање свести.
Видео сам минуле векове, људе који су, некада давно, пролазили поред овог храста или се, пак, за летњих жега, одмарали у сенци његове моћне крошње.
Слике су биле скоро живе, саздане од праисконих боја и вагри, и прожете дивотном вилинком сазвежђа и звезданих јата.
После неког времена, након бескрајних тренутака сновања и јасновиђења, поздравивши се са храстом, изишао сам, у сутон вечерњи, из древнога парка који је већ, уз појање славуја, тонуо у блажен сан.
Осврнувши се још једном, из даљине, ка храсту обавијеном лаганом плаветно-зеленом измаглицом, као да сам, кроз унутарње биће, чуо и питање: хоћемо ли срести још који пут, пре него што заувек одем са овога света?
Срешћемо се, срешћемо се, свакако; морамо се још много пута срести! – прошапутах под звезданим небом.
Љубав је снага животна која преображава.
А шта преображава?
Наше везаности, болне записе рањавања, глупости, незнања…
Зато Љубав боли, што је виша и дубља чисти све суптилније нивое наше душе.
Док смо у условљеном периоду развоја то је тако.
Кака пређемо у безусловљени развој, самосвесни смо и светно живимо Љубав.
Зато желећи и творећи Љубав пази на себе и узрастај, и бол не доживи као бол већ преображај, снагу за узрастање. Све остало је бајковито маштарење…
Из искуства потврђујем Песников запис.