Љубав и боли душе

иду упоредо.

Што је већа љубав,

и душевне боли

све веће бивају.

Највеће љубави

прате највеће боли,

чије је исходиште – смрт.

Онај ко тражи љубав без боли,

никада неће познати

 шта је истинска љубав.

 

По једном тајном ведском предању, љубав није од овога света; она је дар богова оним љубавницима који се заветују боговима, да ће, зарад искуства божанске љубави на Земљи, дати и свој живот.

Док се ми све време у свету

бавимо важним или неважним,

значајним или безначајним стварима,

нама не остаје ни један једини тренутак

за оно што је битно и најбитније,

за оно што је сушто и најсуштије,

 за оно због чега смо рођени

 због чега смо се и појавили у свету –

а то је рад на својој души,

на оплемењивању, обогаћивању, неговању

 и проширењу своје душе,

на освешћивању и одуховљењу душе.

Због лукавства које влада овим светом,

 ми и не примећујемо,

да се у нашем бићу,

да се у нашој свести,

 услед снажних утицаја

лукавих сподобија из спољнога света,

у нама све наглавце

изокренуло и преврнуло,

тако да смо оно најбезначајније

прогласили за најбитније,

а оно најбитније за најбезначајније.

Рад на себи,

рад на чишћењу и оплемењивању своје душе

јесте почетак и свршетак

нашег боравка у свету,

а све друго, заиста,

 мора бити подређено овоме.

Лирски записи

 

Сваки освешћен Србин мора да осећа гађење над атлантистима, над том предаторском и готованском расом.

Све што у Србију долази из Ватикана, Лондона, Брисела и Вашингтона нема у себи ничег ни божанског ни људског.

Одмах се види, да је то једна нижа раса грабљиваца и паразита.

На њиховим лицима, као и у њиховим очима, нема никакве ни лепоте ни топлине ни душевности.

У њих је змијски поглед; у њих је лице са седам образина, седам персона, седам маски.

Ни они који их у Србији дочекују нису ништа бољи.

То је један те исти предторски сој, једна те иста гмазовска раса.

Сваком расном и освешћеном Србину било би испод части да се рукује и разговара са том белосветском фукаром.

Више поштујем, ценим и уважавам само једног јединог расног Србина (или расну Србкињу), него све атлантисте на свету.

Не бих дао једног јединог Србина за све родове, народе и државе Запада.

Свака расна и самобитна Србкиња лепша је и племенитија од свих жена на Западу.

У односу на њихове жене, свака је расна Србкиња за њих богиња Лада.

Лирски записи

Сваки је Србин свети ратник.

(Кад кажем сваки Србин, онда се подразумева да, истовремено, мислим и на сваку Србкињу!)

Самим својим рођењем, он већ бива посвећен, само зато што је Србин.

Једино високе душе могу да се инкарнирају, да дођу на овај свет, као Срби и Србкиње.

Ово запамтите за сва времена: само племените и узвишене божанске душе бивају оваплоћене у Србству!

Зато су све ниже расе овога света у вечитом рату против Србства.

Самим тим што су ниже, оне не подносе ништа што је изнад њих, што је више и вредније од њих.

Где год се нађете у беломе свету, дичите се својим србским, господским, аријским, хиперборејским пореклом.

Дичите се, јер ваш бог Срб, ваш бог Дика жели да се дичите, зато што самим чином дичења прослављате Њега – бога Дику.

Нека то осећање, као живи огањ, вечито гори у вашему пречистом срцу, ма где год се нашли; не само у овоме свету, већ и у свим иним световима.

Све што је лепо, красно, дивотно и племенито у овоме свету, то је негда и некад, ко зна где и када, створио неки Србин или нека Србкиња.

Ниже расе нису ништа створиле.

Ниже су расе све минуле векове, сва минула тисућлећа само поткрадале стваралачку енргију Србства.

Као последњи готовани све ниже расе живљаваху једино од стваралачког дејства и рада посвећених Белих Срба.

Чувајмо једни друге и спасавајмо једни други!

Мало нас је у свету преостало, и зато морамо да се узајамно чувамо и спасавамо.

Но, иако нас је мало, ми смо и даље бесцен драгуљ овога света.

Ми смо духовни дијамант овога света.

Без нас би овај свет давно нестао и у таму најтамнију потонуо.

И ово запамтите, и чувајте у своме срцу!

Ма како год да вам је тешко у овоме свету – а сваком је Србину тешко, одувек и заувек! – никада не заборављајте ко сте, чији сте, одакле сте пошли, и куда и зашто идете.

Песникове разјаснице

За дан-два одлазим на село, да бих себи олакшао боравак у овоме свету великих омаја и опсена.

Моја су новчана примања скромна, као и ваша што су, зато и одлазим на село да бих, макар, на тренутак и у нечему, олакшао живот, како себи тако и ближњима.

Надам се, и верујем, да ћу успети да обезбедим мобилни интернет, тако да ћу и надаље писати, стварати и објављивати своје радове на овом порталу.

Неће бити као до сада што је било – стога што су ми тамо техничке могућности сужене и ограничене – али ће, ипак, нешто бити!

Моје дневно присуство на интернету биће ограничено, и сужено, на (свега!) два часа, зато што немам новца за више, будући да се све унапред плаћа.

Ово казујем зарад оних читалаца с којима сам у преписци, да би знали зашто ће, можда, у неким данима, да касне моји одговори на њихова писма.

Но, не клонимо духом!

Јер, ми смо Срби, ми смо Хиперборејци, ми смо звездана раса и, уз помоћ Богова и Предака, ми све побеђујемо.

Морамо да побеђујемо – нема нам друге!

После свега,

још једино желим,

да ме сви забораве,

као да у свету овоме

никада ни боравио нисам.

Јер ја сам, гле!

само зрак један –

зрак плаветно-зелен –

неке далеке звезде

која је давно згаснула

 међу звезданим јатима.

Само сам зрак један,

и један вилински сан,

неке далеке звезде

која је давно згаснула

међу звезданим јатима,

али која се,

 у трену овоме,

изнова рађа

 с ону страну појавних светова

и видљивих звезданих јата,

с ону страну свих збивања,

с ону страну свега.

 

(На левој обали Дунава, 6. цветња 7523. године)

Лирски записи

 

Што нас више нападају, наша победа бива све извеснија.

Ма шта они чинили, никада нас победити неће.

Што нас више мрзе, све дубље тону у мрак и каљугу.

Што нас више мрзе, све јаднији и беднији бивају.

Што нас више мрзе, ми све јачи и моћнији бивамо.

Њихово време је већ прошло, а наше тек долази.

Ми смо одувек били, и заувек ћемо бити.

Они су сенке и утваре, а ми смо звездана раса.

Све будућности нама припадају.

Они немају ни прошлости, ни садашњости, а ни будућности, зацело, никада имати неће.

Сем мржње према нама, они ничега немају.

Сви наши душмани јесу стока једна грдна.

 

Лирски записи

 

Већ се васпоставља србско галактичко духовно језгро на Земљи.

Ово је време повезивања и умрежавања у теслијанску космичку мрежу свих ведских и хиперборејских Срба.

Сваки расни Србин, ма где год се налазио, биће галактички и пријемник и предајник.

Сабираће космичка божанска дејства, космичке животне и духовне енергије, и прослеђивати иним Србима, као и свеколиком Србству.

Зато ја и одлазим на саму границу према Тамишграду (Темишвару), да преузимам енергије Карпата (Црвене горе) и Вршачког горја.

Свуда су, по Србији и србским земљама, распоређени расни Срби, велики посвећеници.

Има их на Радану, на Руднику, на Златибору, на Златару, на Тари, на Јавору, на Старој планини, на Сувој планити, на Ртњу, на Дурмитору, на северу Бачке, у Срему и Банату.

Сви смо ми једно духовно језгро, једно сушто суштаство светлосних душа, илити србски егрегор, како то називају велики посвећеници из тајних кружока.

 

Лирски записи

 

Атлантистима не верујте и кад вам кажу да је млеко бело.

Тај пасји накот живи у лажи и умире у лажи.

Атлантистичког пасјег накота има свуда по свету.

Они се не рађају, већ коте.

То је накот у изворном значењу речи.

Њихова свест је сужена, и они могу да разумеју само оно што могу да опипају.

Сваки расни и самобитни Србин, ако употреби свој божански светлосни запис, може на стотине атлантиста жедне да преведе преко воде.

Они су припрости и приглупи.

Јесу погани и зли, али су припрости и приглупи, као и њихови гмазовски родитељи.

Србска надмоћ растура атлантизам.

Како инфериорни и инфантилни атлантисти могу да се боре против надмоћних хиперборејских Срба!

Србска надмоћ све растура и побеђује.

Срби су потомци белих богова.

Срби су звездана раса.

У мени и око мене,

све је у кретању,

а ја мирујем.

У језгру највећег космичког вртлога,

 влада најдубљи мир

 и најдубља тишина.

Суштина кретања

 јесте у мировању;

суштина мировања

 јесте у кретању.

Прво прелази у друго;

друго се враћа на прво.

Сваки почетак

тежи ка свршетку;

сваки се свршетак

окреће ка почетку.