Лирски записи

 

У односима између мушкарца и жене има нечег тајанственог, тајинског, мистичног, магијског и оностраног што се уопште не може схватити, разумети, појмити, објаснити и разјаснити умом, већ се само, и искључиво, неким најскривенијим суштаством – које је с ону страну срца и душе, с ону страну унутарњих чула и божанског флуида – може наслутити и осетити.

То нешто што повезује, спаја и судбински везује мушкарца и жену превазилази све оно што бисмо могли именовати и изразити у било каквој научној, философској и уметничкој форми, јер је то нешто с ону страну свих објашњења и тумачења, с ону страну допадљивости, заљубљености и љубави, с ону страну еротског и сексуалног.

Тамо негде, у даљинама и дубинама свих појмљивих и разјашњивих  светова, постоји неки тајинствени космички закон привлачности, неки космички и божански још нерасветљен флуид, по којему су, а да нису, нити могу бити свесни тога, мушкарац и жена напросто предодређени једно другом.

Песнички речено, они су, мистичним и чаролијским плесом планета, сунаца, звезда, сазвежђа и звезданих јата – а на најтананијим поткама космичког етра и флуида – магијски, као у тантричком заносу, вођени у сусрет једно другом, са неким вишим, и њиховом бићу непојмљивим, оностраним смислом без смисла.

Да, веза између мушкарца и жене и јесте, уистини, смисао без смисла, и сврха без сврхе, илити једна од највећих мистерија космичког закона флуидне привлачности, закона космичке атракције, који ми само у зеновским парадоксима можемо, привидно, да изразимо, именујемо и растумачимо.

Лирски записи

 

Има једна од великих заблуда, која је ушла дубоко у народе, а што је, опет, проузроковано идиотском дарвинистичком теоријом, да увек бољи, снажнији и јачи преживљавају, а да се, на другој страни, губе, умиру и нестају – гори, немоћнији и слабији.

Са становишта тајне духовне науке ствари посве другачије стоје.

Истина је, што се човечанства и раса тиче, да најбољи, најснажнији и најјачи увек први гину, умиру и нестају, а да јадни и бедни, нишчи и никоји опстају и преживљавају.

Срби су најбољи пример за ту тврдњу.

У Срба су, кроз векове, у свим походима, у свим ратовима, увек и вазда први гинули и нестајали они најбољи, најхрабрији и најплеменитији, а увек је преживљавао изрод, олош и шљам.

У Срба је, без сумње, све време вршена обрнута, изокренута и негативна селекција која је вавек ишла на руку највећим србским душманима.

У двадесетом веку скоро да је изгинуло све оно вредно, узвишено и племенито у Србству, а преживеле су само парије и палије.

Овај нараштај Срба – то су потомци парија и палија србских из двадесетог века; потомци ратних профитера и лифераната; потомци олоша и шљама који се скривао женама под сукњу.

Сад вам је јасно зашто је овако јадан и бедан овај нараштај Срба, зашто пристаје на све уцене атлантиста, гуштера и гмазова са Запада.

Ови Срби, морамо то рећи гласно и јасно, немају никакве везе са хиперборејским, ведским и аријевским Србством.

Преживала је само последња србска и балканска фукара, која је запоседнула све србске земље и градове.

Београд одавно није престони град дичних аријевских, ведских и хиперборејских Срба, већ је постао стециште белосветских штакора, рептила и гуштера, као и свеколике балканске фукаре, балканских и европских парија и палија.

Над овим нараштајем Срба, сваки расни, освешћени хиперборејски Србин мора да осећа гађење.

Да ме не бисте прогласили за лицемера, рећу ћу вам, да често осећам гађење и над самим собом.

Осећам гађење над самим собом, зато што, можда, нисам заслужио да носим име и презиме својих дичних, племенитих, хиперборејских предака.

Оних дичних и божанских предака који су у себи помирили живот и смрт, који су између живота и смрти ставили знак једнакости, и вазда и вавек, бивали у првим борбеним редовима, не страхујући за живот, не бојећи се смрти.

Не само што се нису бојали смрти, већ су певали смрти, скоро призивајући је.

Призивали су сјајну, дичну, узвишену и бесмртну смрт на страшноме месту, на бојишту и разбојишту, не мислећи о себи и својему животу, већ размишљајући о ономе што бране, о онима које морају, по сваку цену, да одбране.

Колико сам се пута, за топлих звезданих ноћи, загледавши се у дубине звезданих јата, запитао, да ли сам ја – ја овај и овакакав какав јесам! – достојан имена и презимена својих дичних предака, посвећених и светих србских, аријевских и хиперборејских ратника!

Да ли сам?!

То питање ме прати од ране младости и пратиће ме до скончања у овоме свету и у овоме животном току.

Лирски записи

Избаци из ума све непријатеље, све душмане своје, и тако ћеш их победити.

Све док су твоји непријатељи, врази и душмани у уму твојему, дотле ће и имати власти над тобом.

У уму, у свести, у срцу својему држи само претке и потомке своје, држи богове и богиње своје, држи ближње и пријатеље своје, а све ине избаци из ума, из срца, из свести.

Избаци их, и поништи!

Спали их!

Запиши њихова имена на листу хартије, а хартију потом баци у ватру.

Тако ћеш се ослободити непријатеља својих.

То је магија наших древних хиперборејских предака.

Све што предаш ватри, то је нестало, заувек!

Немој дозволити да твоји душмани имају било какве власти над тобом.

Избаци то смеће из ума и срца својега.

Они нису бића, већ смеће!

Само те прља и трује то смеће што чуваш и носиш у уму и срцу својему.

Почисти и помети дом свој, дом ума и срца својега.

Почести, помети, опери и проветри.

Чистим мислима, чистим осећањима, чистим речима, чистим делима.

Сваки расни Србин и свака расна Србкиња мора да зна магију својих древних хиперборејских предака.

Не слушај јудео-кршћане који ти причају несувисле и бесловесне приче о магији наших Белих Срба.

Немају они појма ни о чему!

Обнови предања древних, обнови култ ватре, култ светога огња.

Ватра је моћан елемент, ватра је живот.

Седи испред ватре, наднеси се над ватром, сазерцавај ватру, сазерцавај пурпурно језгро живога огња, и предаји све своје ружне мисли, сва своја ружна осећања, све страве и страхове бићу и духу ватре.

Разговарај са предачким дусима и боговима ватре, док седиш наспрам ватре, наспрам огњишта; док седиш, тихујеш, сазерцаваш и медитираш.

Магија је моћна, веома моћна, само ако знаш и умеш да се служиш магијом наших древних хиперборејских предака.

Вековима су наши душмани, јудео-кршћани, покушавали да нас одвоје и удаље од магије, да заборавимо магију – то моћно оружје наших посвећених предака.

Али – срећом и чудом! – нису успели у томе.

(Пуковник Боги Стојменовић јесте један од врсних зналаца магије Белих Срба.)

Драган Симовић: КРЕНИ У ПРОМЕНЕ!

Опремио: Стари Словен

 

Није битно

ни оно што смо били

 ни оно што ћемо бити,

 већ је битно –

 заиста битно! –

 оно што јесмо

у овом тренутку,

у вечноме сада.

 

Лирски записи

 

Овако свом пријатељу сведочи Ананда Срб Инда:

Када сам провео првих седам година у Црвеној Гори код божанског учитеља Велеса Срб Ура, тада дрво није више било дрво, поток није више био поток, ветар није више био ветар, нити сам ја више био ја.

Но, после других седам година проведених код божанског учитеља – дрво је поново било дрво, поток је поново био поток, ветар је поново био ветар и ја сам поново био ја.

На питање пријатеља, зашто после првих седам година дрво није више било дрво, поток није више био поток, ветар није више био ветар и он више није био он, Ананада је одговорио:

После првих седам година проведених код божанског учитеља, ја сам боравио у Маји, у Опесни, у Кривом Огледалу, тако да сам, под утицајем Ума, имао искривљену и лажну слику о свему.

Кроз оваква стања духовног развоја пролази свако од нас.

Сви ми у раној младости кренемо на Пут развоја, али многи, опсењени и замађијани Умом, остају до краја свог животног тока на првом ступњу лажног духовног развоја, остају заточеници Кривог Космичког Огледала.

Људи у Опсени, у Маји, имају искривљену и лажну преставу свега.

На том ступњу, рецимо, мушкарац пожели да буде жена, да се понаша и живи као жена, док, опет, жена пожели да буде мушкарац, да се понаша и живи као мушкарац.

Али, они који наставе овим духовним и космичким Путем, који се са првог ступња узнесу на други виши ступањ, бивају оно што устини јесу.

Мушкарац бива мушакарац, жена бива жена.

Мушкарац развија праискона и космичка мушка начела, док жена, упоредо, развија женска праискона и космичка начела.

Спој праисконог и космичког мушког са праисконим и космичким женским рађа нови живот, нови свет, нови Космос.

Нигде у Космосу нема равнотеже, нема склада, нема љубави, нема хармоније без споја мушког и женског начела.

Тамо где се завршава Космос почиње Хаос.

А Хаос је оно Пространство у Тами, у којему нема истинског споја и божанске равнотеже између мушког и женског начела.

Онамо где су мушко и женско – муж и жена у брачној заједници – усаображени и усаглашени, тамо се рађају здрава, душевна, освешћена и уравнотежена божанска деца.

Лирски записи

 

Ово је време откривања тајни.

Време када све истине и сва дела морају изићи на видело дана.

Појачано је зрачење Првобитне Светлости из поља Галактичког Језгра, тако да се све згушњава и убрзава у свим световима, све убрзано открива и обелодањује.

Истина се више не може сакрити; тајна више не може остати тајна.

Они који надзиру и контролишу медије у Србији, као и другде у свету, нису дорасли овоме галактичком, космичком и васељенском тренутку; то су људи прошлости који ће отићи на историјско и цивилизацијско сметлиште, јер нису освешћени и одуховљени, јер нису ништа радили на свом унутарњем бићу, јер нису желели да се узнесу на виши ступањ космичког и божанског развоја, тако да би, у Новоме добу, били само сметња и препрека на духовном путу свеколиког човечанства, као и саме планете Земље.

Они који припадају нижим човечанским расама; они који су заостали у умном, душевном и духовном развоју; они који нису дошли до познања Свести и Свесности, гле, упињу се из петних жила да зауставе космички точак духовне и божанске еволуције.

О њима нећемо размишљати, јер су они сенке и утваре из прошлости.

Будућност припада пробуђенима и освешћенима.

Ускоро ће нестати сви лажни медији, како у Србији тако и другде у свету; ускоро ће нестати све владе и сви скривени владари; ускоро ће нестати и сагорети све што није усаображено са Духом Новога доба.

Атлантистички болесни дух мора да умре и заувек нестане, да би на његово место могао да дође Стваралачки Дух Древне Хипербореје.

Лирски записи

 

Србија ће бити слободна онда када ти будеш био слободна личност.

Ако ти ниси слободан човек, за тебе ће тада цео свет бити само једна велика тамница.

Србију ћеш најлакше променити тада када себе промениш.

Онога тренутка када ти будеш одлучио да будеш свој на своме, да живиш слободно на земљи својих предака, тада ће и Србија бити твоја родина, твоја домаја, твоја држава.

Све док ти ниси слободан, не може ни Србија бити слободна, и никада Србија неће бити – твоја Србија!

Залуд се ти трудиш да мењаш и ослобађаш Србију, ако сам,  у своме срцу, ниси слободна личност.

Колико слободе има у твоме срцу, толико слободе има и у Србији.

Србија никада не би била поробљена, да пре тога ти сам ниси био поробљен.

Онај ко је Србију економски и војнички поробио, најпре је тебе културно и духовно поробио.

Атлантисти су лукави, веома лукави.

То је најлукавија човеколика раса на Земљи.

Они већ вековима живе од својега лукавства и твоје неосвешћености.

Ако ниси образован, освешћен, посвећен, самосвојан и самобитан, они ће те за час поробити, а да ти и нећеш бити свестан тога, да си и од кога си и када све поробљен!

Немој дозволити да будеш само једна од оваца у тору атлантиста.

Одбаци све лажне атлантистичке вредности, па ћете и ти и Србија бити слободни.

Ако ти је све атлантистичко драже, милије и вредније од свега србског, како ћеш онда да се бориш за своју слободу и слободу Србије?!

Излечи се од болести атлантизма и американизма, па ћеш и себе и Србију излечити, а потом и ослободити.

Почетак промена и ослобађања Србије, гле! у срцу твоме започиње.

Не оклевај, већ, храбро, крени у промене!

Немој дозволити да те се сутра и преци и потомци стиде!

Лирски записи

 

Ако желимо да живимо у слободи, онда, пре тога, морамо, у свом унутарњем суштаству, да помиримо живот и смрт.

Све док у себи не помиримо живот и смрт, све док не превазиђемо страх од смрти, ми ћемо преживљавати јадан и бедан живот, као последње атлантистичко робље.

Страх од смрти јесте наш највећи непријатељ.

Због страха од смрти, ми смо и пристали да будемо последње атлантистичко робље.

Упамтите: слобода припада само онима који су у свом бићу помирили живот и смрт, који су између живота и смрти ставили знак једнакости.

Ово звучи сурово, али је истинито и, исцељујуће!

Слобода није за кукавице и страшљице; слобода је само за најхрабрије међу нама.

Слобода се никада никоме није поклањала!