За некога ко је био добар човек, ко је племенита дела иза себе оставио, ко је свако добро ближњима чинио, рекло би се, некада давно, те на сахрани његовој, а као сама завршница последњег испраћајног говора на гробу његову, како је он, ето, –

дичан Србин био!

То троречје, тај полустих, ту крилатицу илити синтагму (епитаф), налазио сам и доцније, у младости, док сам пешачио драгачевским и ужичким горама и врлетима, истражујући надгробнике, биљеге и крајпуташе.

Кад песнички радознао човек, какав сам ја негда био, крене с пролећа или с јесени, чачанским и драгачевским, ариљским и ивањичким, пожешким и ужичким брдима и горама (пешачећи од села до села, од гробља до гробља), тада ће открити једну тајинствену, онострану и мистичну Србију, коју ни у каквим научним и уметничким књигама, ни у каквим записима и сведочанствима, никада неће познати.

Надгробни записи, у камен пешчаник урезани, а поготову они који су писани и рисани пре стотину лета, јесу, сами за себе, и сами по себи, чиста поезија!

Иако су надгробнике, поготову оне старије, тесали, писали и рисали прости, скоро једва писмени каменоресци, из сваког епитафа, из сваког записа, исијава и бризга избрушена и углачана песничка реч (преточена у полустих или стих), која би засенила сваког савременог песника.

Да се не бих у својему песничком заносу одвећ размахнуо, вратићу се на оно суштаствено због чега сам и започео ово писаније.

Ја сам још у раној младости открио, како у простог, девичански чистог србског народа (а негде у дубинама  Бића његовог), тиња прасећање на Древност нашу, на величину нашу, на распрострањеност нашу –

 што сам ја доцније познао и освестио као Ведско Предање.

Замислите оне векове када су Санскрићани били највећи авроазијски народ, када су сви, од Јапанског мора до Атлантика, говорили Једним Језиком Богова, и када је постојала најповлашћенија каста међу кастама –

 каста Срб ратника и духовника!

Ако имате развијену машту (а машта је потка сваког стваралаштва!), тада ћете појмити и разумети, да су за сваког Санскрићанина, за сваког Аријевца, за сваког Стриборјанина (који се борио за опште добро Рода и Родине, који се несебично жртвовао за ближње своје, који је био племенитог и господственог духа), његови саплеменици и родноверци морали рећи, у тренутку када га Огњу Живоме предају, како је он, заиста, Дичан Србин био!

У неким деловима Русије, Белорусије и Украјине, и дан-дањи кажу, за некога ко је био добар и племенит човек, да је добар (дичан) Срб био!

Рећи за некога да је добар (дичан) Срб(ин) био, то није, како бесловесни и неосвешћени мундијалисти мисле, усклик ни национализма ни шовинизма, већ је то, баш ако хоћете, управо израз панаријевизма, панкосмизма, пантеизма, а србски речено – прасвести о томе да смо Сви Ми Један Род, да Сви Ми имамо Заједничке Божанске Претке, те да је Срб круна и племство Свих ПраАријеваца.

Песнички речено, Срб је у Древности био каста, па је тек, после многих векова, од касте постао Род, НаРод, и Нација!

Глобалисти и мундијалисти смерају да нам избришу прапамћење, прасећање, прапознање, те да нас сјаве у балканске оборе и торове, као крда, као чопоре.

Против тога, управо против тога, у овоме веку, и свим будућим вековима, ВедСрби ће водити најжешћи рат против Синова Таме.

А Срб и овога пута мора да победи, онако како је вазда, кроз векове и светове, дично и славно побеђивао!

У наставку ћу овог песничког писанија, упутити једну молбу свима вама, дичним Србима и Србкињама, свима вама који сте свесни и самосвесни, свима вама који добро знате, да у овоме часу потпуног поробљавања ВедСрбског Ума и Духа, једино Ми (ВедСрби) спасавамо једни друге, док су сви иноверци и иноплеменици, у незнању својему, и у мржњи својој,

 противу нас.

Има једна дична Србкиња, једна дивна песникиња и храбра и пожртвована новинарка, која је душа и кичма ових наших трију сајтова: Репортера, Монитора и Србског журнала.

Та дична Србкиња и песникиња зове се Биљана Диковић, и њој се последњих дана буквално распада компјутер, а преузела је на себе да уређује Репортер, да темељно, студиозно и аналитички обрађује текстове, те да их потом качи на сајт, да бисте ви могли да пратите дешавања у Србији и у окружењу.

Вама је и то јасно, да је у овоме времену свеколиког поробљавања Срба, сваком дичном и словесном Србину, свакој дичној и самосвесној Србкињи (тајним путевима и каналима, а најчешће преко невладиних организација и западних обавештајних служби) буквално укинуто право на рад!

Стога, братски и србски, молим све вас који сте у прилици (јер знам да многи од вас нису у прилици, а желели би да буду), да се јавите Биљани на телефон: 064 94 ******, те да видите како би ова дична Србкиња могла да дође до пристојног компјутера, да би у овоме времену (кад је најпотребније) ваљано обављала своје послове и задатке за Словесно Србство.

Наши душмани, и то сте приметили и освестили, располажу, у борби против нас, најсавременијим технологијама, а ми овде у Србији, борећи се за Словесно Србство, све време радимо помоћу штапа и канапа!

Па, ипак (а и то је једно од чуда!), само посвећеничким радом ми успевамо да (и помоћу штапа и канапа), одбијамо све њихове потуљене и мучке ударце, те да Истину о Србима изнесемо на Светло дана.

И, на самом крају, да свима вама од срца благодарим, да вам се душом својом захвалим, што ми новчано припомажете, да песнички и стваралачки будем присутан међу вама!

______________
* Телефон познат редакцији.
redakcija@facebookreporter.org

 

 

Залудно је поправљати и мењати свет.

Залудно је било шта чинити у свету!

Сви покушаји да се поправи и промени свет, завршавали су у злочину.

У злочину какав, до тада, још није видео свет!

Све је у свету одувек тако како јесте, и ту више ништа нема ни шта да се поправља ни шта да се мења.

Наш једини задатак јесте да мењамо себе, да обнављамо себе, да уздижемо себе, да превазилазимо  себе – у свакоме дану, у свакоме часу, у свакоме трену!

Ово је свршетак света таквог какав јесте, али, сваки свршетак најављује нови почетак који ће такође стићи до једног будућег свршетка.

У самој суштини, како почетак тако и свршетак бивају само привид од привида, јер ништа није нити почело нити се скончати може.

Овај свет је такав, и ми смо робови у њему.

Робови смо све донде док не схватимо и не освестимо, да ми нисмо у овоме свету, већ да је овај свет у нама!

Када овај свет опсене и омаје избацимо из себе, тада ће се у нама открити један нови свет – Свет

Стварности и Присуства у Духу Стварања.

Зашто бисмо поправљали и мењали свет, у којему ћемо изнова робовати онако како смо одувек робовали?

Зашто бисмо поправљали и мењали тамницу у којој смо утамничени од самога рођења својега, и у којој ћемо остати до самога скончања својега?!

Не бавимо се светом, ни старим ни новим, већ учинимо тако, да ми сами собом и у себи будемо Свет понад свих појавних и видљивих светова.

Ми смо бесмртни и вечни!

То нам поручују наши Божански Преци, наши Ведски Богови из Жарког Кола Сварога, из Језгра Духа Стварања, из Велике Будућности која се у нама унутра кроз Биће наше простире.

Ми смо бесмртни и вечни, и стога се не бавимо светом смртним и пролазним.

Јер ми Јесмо и Бивамо мимо свих светова, изван свих светова, понад свих светова.

Нисмо ми ни у овом нити у било којем свету, већ су сви светови ини одувек у нама.

 

 

 

Са становишта духовне науке, Језик и Писмо творе Духовну Потку наше Осећајне Душе, која је преко Душе Бића, повезана (боље рећи: усаображена!) са Душом Свести.

Све поруке које примамо из Акаше (из Мајке СвеЗнања) иду тим редоследом: од Осећајне Душе, преко Душе Бића, до Душе Свести која је повезана са Божанским Духовним Језгром.

Кад год говоримо о Истини (коју вазда пишемо великим словом!), то подразумева да смо Истину сазерцавали кроз Божанско Око, илити Призму, Трију Душа: Душе Осећања, Душе Бића и Душе Свести.

Ако изузмемо из сазерцавања ма и једну Душу, те сазерцавамо само Двема Душама, тада, у свом Унутарњем Бићу, немамо потпуну, свеобухватну Истину!

Песнички речено, тада Истину можемо писати и малим словом, будући да није потпуна и свеобухватна.

Која је сврха и намера мојега песничког приповедања?

Одмах ћете схватити, да су сврха и намера –

Језик и Писмо!

У младости сам, да будем искрен, и сам писао на туђинском језику и туђинским писмом.

Испрва нисам разумевао и схватао, шта се дешава, и шта се скрива, иза тог младалачког незнања.

Веровао сам, да је језик – језик, и да је писмо – писмо!

Али, да није тако, то сам тек доцније открио и свестрано освестио.

Требало је да зароним у ведску, тибетанску, теософску и антропософску духовну науку о Бићу Језика и Суштаству Писма, да бих појмио, схватио и освестио колико су Језик и Писмо значајни и важни (па, можда, и битни!) за духовни и душевни развој Личности.

У нашему ДНК, у нашему Светлосном Запису, налазе се и садрже све ин-Форма-ције (свеколико прасећање и прапамћење наше!), које се открива (као Откровење!), између осталог, (и) преко Језика и Писма.

Да песнички, сликовито разјасним.

Претпоставимо божанску лествицу духовног развоја Личности, Лествицу од Нуле (0) илити Ништице до Дванаест (12), по којој се успиње Личност са свим делима својим.

Све оно што сам стварао раније, у младости, пишући на туђинском језику и туђинским писмом, у најбољим случајевима, допирало је до Пете тачке, до Петог ступња.

А када сам почео да стварам на србском Језику и србским Писмом (АзБуком, Србицом), тада су моје песме могле да се (у духовном смислу и значењу) узнесу и до Девете тачке илити Деветог ступња, а то значи да превазилазе Осми илити УзрочноПоследични (Каузални) ступањ, када се изравно из Акаше преузимају Видовита Знања и потом, кроз поезију, прослеђују у свет, у Народ.

Онима који су појмили, схватили и освестили моје песничко казивање, сувишно је свако додатно разјашњење.

Они већ знају (ако су, уистини, ВедСрби!), зашто стварају на србском Језику, и зашто користе србску АзБуку, односно Србицу!

Будући да је Песнику страно свако мисионарење, свако убеђивање, и свако душебрижничко проповедање, не желим да залазим у туђе поље Слободне Воље, јер немам Право на то!

Нека свако ствара на својему Језику, и нека свако користи своје Писмо, ако је то, уистини, открио, као своје, у својему Унутарњем Бићу!

 

Када ми сами себе победимо,

тада нас нико више

неће моћи да победи.

Када свако од нас понаособ победи самога себе,

тада ниједна земаљска сила неће ни помислити да икада на Србство удари!

Сада нас сви нападају, и сви по нама ударају, и сви нас као бесловесну руљу шибају, само зато што на време нисмо сами себе победили.

Не поштујемо себе, и не волимо себе, те зато никоме и не требамо.

Онај ко не поштује и не љуби своје, тај мрзи цео свет до подне, а од подне и самога себе!

Наши душмани, боље од нас самих, знају све слабости наше, све гадости наше, све подлости наше.

Наши нас душмани управо и шибају по нашим слабостима, по нашим гадостима, по нашим пороцима, да би сву рђу и сав поганлук из нас истерали.

Не кривимо душмане за наше пропасти, већ се запитајмо, зашто смо дозволили да и наши највећи душмани буду бољи од нас, буду јачи од нас, буду храбрији од нас, буду мудрији од нас!

Слаби смо, трошни и трулежни, зато што нам је лаж дража од Истине, тама од Светлости, вештаство од Духа, незнање од Знања.

Нисмо хтели својега брата за брата, па смо тако добили туђина за господара.

Стидели смо се својих Божанских Предака, зато ћемо сада мајмунским прецима туђина да се клањамо.

Своју родну груду нисмо хтели ни умом, ни душом, ни снагом да бранимо, зато ћемо од сада као чопори, као крда, гинути за недођије туђинске.

Нико неће знати ни ко смо, ни чији смо; ни одакле смо пошли, ни куда смо се запутили, ако у последњи час сами себе не победимо.

Победимо себе, па смо све битке и све ратове будуће већ сада добили!

 

 

Кад год ми се јави врли пријатељ, Соко са Велебита, ја у тренуту трена уђем у слику из Акаше: тада видим праисконог сокола, високо горе у плаветно-зеленом и пурпурном небу, како кружи и плови понад Беле Горе на Белој Стриборији.

У сваком од својих пријатеља препознајем себе –

на вечном и бескрајном Путу Светлости кроз многе животне токове и силне векове; и сваког од њих, истовремено, налазим у себи, у бићу и суштаству својему.

Соко ме са Велебита подсећа на све Беле Србе, на све ВедСрбе Санскрићане, јер је у својему унутарњем бићу сачувао оно праисконо девичанство, ону чистоту и лепоту прасрбске, прасловенске душе.

Сачувао је ону чистоту и лепоту ведске душе, која се у многих савремених Срба, нажалост, давно изгубила.

Соко је прави ведсрбски кшатрија, Перунов ратник светлости, који је вавек будан, приправан и оран, да свим бићем својим, брани и штити Божански Дух ВедСрбства.

Од Сокола свагда чујем по неку нову, изворну и праизворну, србску реч.

Његова ведсрбска душа обитава у ПраЈезику, у ПраРечи, у ПраСлову.

Песник васцелог живота учи Матерњи језик.

Када ме пријатељи питају, шта радим и шта чиним, а ја им одговарам, да учим србски језик!

Они се на то, најчешће, само осмехну, или простодушно насмеју, мислећи да се ја шалим с њима.

А ја им истину казујем!

Истину им казујем, зато што Песник, заиста, целога живота својега учи Матерњи језик.

У бићу и суштаству Језика пребива све памћење наше.

И ништа тако не обогаћује и не оплемењује нашу душу као Матерњи језик.

Туђинске језике (разне ине језике) можемо мање или више знати; можемо мање или више разумевати; можемо на њима, штавише, и уметничке књиге писати; али никада ти туђински језици неће бити усаображени са нашим бићем и суштаством; никада на тим језицима нећемо сневати и певати онако како сневамо и певамо на Матерњем језику и, никада ти језици (ма колико их добро познавали и знали) неће тако тајинствено (попут Матерњег језика) знати, умети и моћи да оплемењују и обогаћују нашу божанску душу.

Соко је и данас свратио до мене, походивши ме на дому мојему, у мојој ПраИсконији.

Кратко се задржао, јер је хитао пчелињаку својему –

негде у равници банатској, а у близини Опова.

Кратко се задржао, али је донео, и оставио, онај ведсрбски дух девичанства и праисконе дивоте.

Док је одлазио, док је у даљини замицао, поново сам видео праисконог сокола, како вија и плови понад Беле Горе на Белој Стриборији.

Соколов лет, помислих, и уђох у свој дом.

 

 

Одувек су у свету постојале божанске личности

које су тежиле савршенству.

То су самосвојне и самобитне личности од визија и видовитог знања, које се, по задатку виших духовних бића, рађају као једни од нас, а нису од нас!

Без тих личности, које се повремено низводе у свет из галактичких пространстава Духа Стварања, човечанство би још увек обитавало по пећинама и раселинама.

Те личности су божански живи светионици,

 у свету којим влада вековна студен и тама незнања.

А незнање је, уистини, грех над гресима; све мржње и сва зала овога света рађају се из незнања.

Нема светиње коју светина у тами незнања неће испрљати и злоупотребити.

И најузвишенију идеју, која се од божанских бића спусти на Земљу, руља ће у тами незнања, свагда и увек, преокренути на злочин.

Најгрознији ратови, кроз многе векове, најужаснији злочини, у повесници човечанства, вођени су и чињени у име Вере и Бога.

Заиста, у име Вере и Бога човечанство је толико пута у повести, бивало на граници истребљења!

И хришћанство и ислам своје су границе обележили гробљима.

Стотине милиона гробница на Мајци Земљи посејано је у име хришћанства и ислама.

Када се човечанство, у времену долазећем, буде подигло на виши ступањ Духа Стварања, тада ће се обелоданити све грозоте, све страхоте, сви ужаси, сви злочини – почињени у име хришћанства и ислама.

Тада ће се пописати имена свих жртава:

 свих уморених, свих распетих, свих на колац набијених, свих закланих, свих спаљених –

 у име једне или друге религије!

Човеку који доживи буђење на Путу, остаје само духовни свет.

Ништа га у свету више не може везивати за свет, јер је, у часу буђења схватио и освестио, да је овај свет, и све у овоме свету, безвредно, трулежно и мртво без Духа Стварања.

И заиста, рећи ће тај човек себи:

Више вреди један дан живота са смислом, него ли стотину година без смисла!

Више вреди један дан живота у Слободи, него ли стотину година робовања!

А најтеже и најболније од свих робовања, у овоме свету (али и у иним световима!), јесте робовање незнању!

 

 

 

Рад на себи подразумева највиши ступањ освешћивања.

То нам је и први и последњи Задатак.

То је наш Завет са Великим Прецима, са Боговима.

Рад на себи подразумева и развијање Видовитог Знања.

Не развијање видовитости зарад саме видовитости, о којој неупућени и неосвешћени говоре, већ управо Видовита Знања, која кроз нас струје са ПраИзвора, из Акаше, из Духовног Језгра Постања.

Видовито Знање није обично знање о којему говоре људи, и које се стиче у школама овога света.

Видовито Знање јесте Знање Створитеља и Знање Духа Стварања у нашему Унутарњем Бићу.

Тек када одбацимо знања овога света; знања која нас воде у тугу, патњу и боли душевне; знања која стварају нашу Усудбу илити Карму (јер бивамо сујетни, ташти и горди од тих лажних знања) –

заиста, тек тада смо спремни да примамо (да примамо из дана у дан, из часа у час!) Видовита Знања.

Видовита Знања нису наша знања, већ су то Знања Онога Који је наш Створитељ.

Бити у Видовитом Знању, то не значи имати болесне визије, како већина мисли, него то значи, да у свакоме трену имаш одговоре на сва животна и суштаствена питања, одговоре из Духовног Језгра Постања, из Саме Жиже ПраЖивота.

Колико ћемо, и докле, развити Видовита Знања, умногоме зависи и од Потке коју смо још пре рођења наследили и примили.

Потка је друго име за ДНК и светлосни запис, али подразумева и оно нешто тајинствено што је изван и понад ДНК и светлосног записа.

Потка је истовремено и нешто Опште и нешто Лично.

Оно што је Опште, то су наши Преци, а Оно што је Лично, то је наша Душа која се развијала и школовала у Оностраном.

Када се догоди, да се усаобразе Опште и Лично, онда таква Душа, по обављеном Задатку у овоме свету, прелази у виша пространства (пространство је србска реч за димензију) постајући МахАтма.

Велика је милост Створитељева и Духа Стварања, родити се у овоме свету као ВедСрбин, превасходно због ведсрбског Језика, зато што је ведсрбски Језик жив и разумљив у Духовном Језгру Постања, јер тим језиком слове Галактички ВедСрби који су у Првом Прстену око Језгра Створитеља и Духа Постања.

Бити ВедСрбин, то надаље значи, да ти је Света Дужност, да ти је Свети Задатак, да развијеш до самога краја (иако краја нема!) све своје духовне дарове, све своје духовне моћи, и да се преко Видовитог Знања узнесеш у ред МахАтми, те да се, на концу, придружиш Беломе Братству Галактичких ВедСрба.

Заиста је велик грех, да ВедСрбин распрши све своје дарове, све своје духовне моћи на, у крајњем случају, безвредне ствари овога света!

Не смемо више да се бавимо дневном политиком; да развезујемо туђе и туђинске балканске кармичке чворове; да трошимо своје духовно дејство на зле господаре овога света; да се бавимо туђинским религијама и идеологијама; да размишљамо о томе да ли ће бити или неће бити атомског рата; да бринемо и страхујемо због нечега што ће, можда, сутра бити!

Наш је први и последњи задатак да радимо на себи, и да се духовно повежемо са својим Галактичким Прецима, те да будемо достојним потомцима својих Галактичких Предака.

Једном, за сва времена, ставимо тачку на све бесловесности овога света (зато што је овај свет, без Духа Стварања, тек Маја, Опсена и Омаја!), и кренимо Путем Светлости!

Судбина, Усудба и Карма ВедСрбства зависи, превасхопдно, од свакога од нас понаособ.

Колико се свако од нас узнесе и уздигне у Духу Стварања, колико се душевно и духовно примакне Беломе Братству Глакатичких ВедСрба, толико ће и ВедСрбство на Земљи спасено бити!

Ово што вам ја сада предајем, а што сам из Акаше, преузео, то су Знања Оних што долазе из Будућности.

Долази време, а то време ће ускоро доћи, када ће се ова Знања и деци у школи предавати.

Судбина Песника је да пре свих види оно што ће бити.

Песник није ни бољи ни гори од вас; он је, напросто, добио тај Дар да види унапред – у Оностраном.

Тешко Песнику ако се погорди због тога!

 

 

 

Ми морамо да схватимо и освестимо, да су сви мали народи у нашему окружењу, у последњих двеста година, градили свој национални идентитет на мржњи према нама.

Потка и основа националног идентита свих околних народа почива на србомржњи.

Без србомржње, тих околних народа никада не би било!

То су народи-сенке, а то значи, да такви народи једино и настају у сенци неког великог и веома значајног народа.

У суштини, такви су народи одувек бивали паразитски, будући да опстају једино на сисању крви и животних сокова, као и крађи духовног и културног блага, једног великог и битног народа у чијој су сенци и настали.

До пре двеста година, ових околних народа нигде не бејаше на позорници светске повеснице као словесних народа.

Они се тада кретаху у номадским племенима и заједницама, придржавајући се једино природних закона, закона чопора и крда, без икакве самосвести о својему националном бићу и културном и духовном идентитету.

Једини њихов магловити идентитет произилазаше из племенске и верске припадности, без историјске дубине и духовне вертикале.

Наша нас је болећивост, снисходљивост и трпељивост према тим народима, веома скупо стајала.

Стога, ми не смемо више да будемо болећиви и сажаљиви према тим народима, који су стасавали и развијали се у нашој сенци.

Зато што нас ти народи-сенке поткрадају на свим пољима стваралаштва, будући да њихов национални идентитет и почива на крађи наших културних и духовних вредности.

Ми те народе морамо, сликовито речено, да избацимо и из својега ума и из својега срца; да схватимо и освестимо, да су они наши најпотуљенији, најподмуклији, најлукавији непријатељи.

Да су сва наша страдања, у последњих двеста година, долазила са наше болећивости и снисходљивости према тим, у суштини, нама страним и туђинским народима.

Са овим народима у окружењу, ми немамо ничег заједничког, јер немамо заједничку потку народа, немамо заједнички светлосни запис и ДНК, а немамо ни заједничку духовну и стваралачку матрицу, нити заједничку културолошку свест.

Тај привид заједништва и сродности с њима, веома је погубан по нас, зато што су они, са становишта народне медицине, слободни радикали који нападају здраво биће словесног народа.

Од нас су украли и језик и писмо и предање и повесницу, а све то што су од нас украли, дрско су и бескрупулозно, прогласили за своје!

То морамо да схватимо и освестимо, те да заувек раскрстимо с тим народима, да бисмо могли даље да путујемо и да се духовно развијамо.

Као словестан народ, ми морамо да развијемо такву поетику, такву животну философију, такав духовни поглед на свет, да се за сва времена будућа (умно и осећајно, повеснички и стваралачки) заштитимо од тих народа; да се с њима што ређе (али, и што обазривије!) срећемо на историјској и духовној позорници; да развијемо зеновску поетику будности и самосвести; да у свакоме трену знамо ко смо ми, а ко су они; те да их никада више не примамо у загрљај, јер ће нам мучки забости нож у леђа!

 

 

 

Песници будућности морају бити сутворцима нових духовних светова.

Поезија будућности удисаће се као ваздух, и пити као вода, и живети као живот.

Песници будућности неће стварати поезију, већ ће поезија стварати будуће песнике.

Будућност припада будућим песницима; јер време поезије још није дошло; то време ће ускоро доћи!

Ово је време мртвих песника, и мртве поезије.

Време мртвих душа, и мртвих духова.

Песници будућности мораће да створе један нови језик, да би на новоме језику могли да творе поезију будућности.

Тај нови језик будућих песника, родиће се из србскога језика; јер само на будућем србскоме језику, моћи ће да певају будући песници.

Само мртве душе и мртви духови не могу да виде будућност србских песника и србске поезије!

И не само што ће сви будући песници певати на србскоме језику, него ће и језгра звезданих јата појати на језику будућем.

Будућност припада народу који је свет одбацио; зато што ПраВасељена прихвата оне које свет не прихвата.

Сви ововремени језици биће мртви у будућности, сем језика поезије будућих песника.

Једно будуће време, што ће ускоро доћи, припада будућем језику, који се већ рађа у језгру звезданих јата.

Заиста, песници будућности морају бити сутворцима нових духовних светова.

Будући песници неће стварати поезију овакву каква данас јесте, већ поезију која се удише као ваздух, пије као вода, и живи као живот.

Време мртвих песника и мртве поезије јесте време давно прошло; а то давно прошло време,

 никада и не бејаше – прошло!

Прошлост се никада догодила није; једино се будућност вазда изнова догађа.

Ову ће тајну открити будући песници, а сви будући песници певаће на будућем језику једне будуће звездане расе.

Да ће србски језик бити језик будућих песника, то знају само они који су схватили да се прошлост никада догодила није, већ да нам се будућност вазда изнова дешава – са смислом без смисла, са сврхом без сврхе!

Долази време када ће лепота, доброта и љубав спасавати свет, јер свет мора да се спасе зарад оних који ће доћи из далеке будућности, који су синови и кћери једне будуће звездане расе.

Будуће време биће време поезије, што ће се рађати из крви и пепела света у нестајању.

Овај свет нестаје, и већ је нестао, и морао је да нестане, јер није био светом поезије што се удише као ваздух, пије као вода, и живи као живот!

Будући песници откриће велику тајну скривану кроз векове и светове – да је живот одувек бивао и да ће такав заувек бивати; да живот нити постаје нити нестаје, већ да јесте и бива у вечноме сада.