Долази Доба Духа Стварања.

Доба Духа Стварања мора да дође!

И већ је дошло, и већ се осећа.

Оне који не верују у то, нећемо убеђивати. Наставите читање →

Питају ме!

Врли пријатељи, људи добре воље, зашто ја са толико песничкога жара и заноса, зашто ја са толико љубави, пишем о Србима и о Србству?

Да, можда, не претерујем; да, можда, не идеализујем,  Србе и Србство, у својему песничком надахнућу?!

А ја им одговарам, овако како сада и вама. Наставите читање →

 

 

Ако бих се одрекао својих снова,

и себе бих се одрекао.

 

Јер све што имам,

то је од снова мојих постало;

 то се у снима мојим зачело;

то се низ снове моје у живот низвело.

 

Да нисам сневао,

не бих ни био;

 не бих ни љубио.

 

Само сневајући,

у сновима својим,

 ја сам бивао једно са Богом;

 само сневајући,

у снима својим,

 ја сам познао Милост Божју;

само сневајући,

у сањама својим,

 ја сам знао

да Бог јесте у мени,

и да ја пребивам у Богу.

 

Заиста,

све што сам сневао,

то ми се

на јави

и збивало.

 

 Моји снови

били су моја стварност.

Моји снови

били су и више

од моје стварности.

Моји снови

 били су Пут мој,

и Светлост моја

на Путу.

 

Без својих снова,

ни ја никада

не бих био –

 ја!

 

Без својих снова,

зацело,

уопште

и не бих

био!

 

Оно сам,

што су сни моји

које будан

сневам.

 

 

 

Тек када изиђеш из знања,

почињеш да биваш

оно што заиста јеси.

 

Тек када изиђеш из знања,

 схватиш да ти знања

никада ни требала нису.

 

Тек када изиђеш из знања,

постајеш свестан присуства својега

 у пространствима где живот

јесте и бива

изван сваког знања.

 

Тек када изиђеш из знања,

долазиш до познања,

да никакве битне

 разлике нема

између знања и незнања.

 

 

 

Један од узрока свих србских страдања, кроз векове, јесте и тај, што још у давнини није васпостављено Србско Духовно Језгро.

Другачије речено, што у древности није установљена Србска Солидарност.

Солидарност је само једна од сродних речи за одговорност!

И заиста, одговорност је темељ самосвесне и самосвојне личности.

Постојање таквих узвишених установа, подразумева, превасходно, како високу свест и свесност, тако и самосвесност и самобитност.

Тамо где нема одговорности, нема ни самосвојности!

Где нема самосвојности, нема ни духовности!

А где нема духовности, нема ни живота са сврхом и смислом!

Јасно је, да не могу сви Срби доћи до овога познања (тога нема ни у једном народу!), али је, за почетак, довољно само три посто самосвесних и самобитних Срба, па да се васпостави Србско Духовно Језгро, које би било у стању да подигне свеколико Србство на виши ступањ живота и живљења са сврхом и смислом.

Три посто Срба расејаних по свету, а умрежених на свим пољима и на свим ступњевима бивствовања!

Да Срби из Канаде (рецимо!) осмишљавају и придодају послове Србима који бораве ма где у свету; и опет, да Срби из Европе позивају на пословну, интелектуалну и стваралачку сарадњу све оне словесне и освешћене Србе ма где да се они тренутно налазе.

То је Пут србског избављења!

То је Србски Егрегор.

Ако сам ја (претпоставимо!) стваралачка личност, ако сам ја уметник, научник или стручњак који је признат свуда у свету, и добијем средства од неке светске установе да направим тим и остварим један значајан пројекат, наравно да ми је дужност (заиста дужност!), да најпре позовем, да их укључим у тај значајан пројекат, све оне Србе, расејане по свету, који су по звању и знању мени сродни и блиски, и са којима бих могао најбоље да изнесем тај пројекат.

Напре Србе, па тек потом (уколико нема довољно образованих Срба у тој области, из те струке) неке друге који нису Срби!

Е видите, када само три посто образованих, успешних и освешћених Срба буде дошло до овога божанског познања, тада ће и оних преосталих деведесет и седам посто Срба осетити благодети Србске Солидарности.

Тада се више ниједан Србин неће осећати запостављеним, занемареним, напуштеним и одбаченим од својега Рода.

Последњи је час, да о овоме почнемо да размишљамо, да одговорно и самосвесно размишљамо!

У противном, овако расејани диљем земаљскога шара, ускоро ћемо се расплинути, претопити и утопити у неке ине народе, губећи се и нестајући

без трага и имена.

 

 

 

Ако не будемо будни,

нестаћемо у ноћи

 дужој од века!

У ноћи  мрачној и студеној!

У ноћи, гле, без свитања!

 

Ако не будемо будни,

растрзаће нас звери

крвожедне,

које ће доћи,

у ноћи дужој од века,

са западне стране!

 

Ако не будемо будни,

никада ми

нећемо више бити

ми!

И ништа наше

неће више бити

наше!

 

Ако не будемо будни,

ни брат брата

неће више смети

да назове

братом!

 

Ако не будемо будни,

ни шљиве више

неће

у Србији

цвасти!

 

Ако не будемо будни,

 и ако на Србију падне

ноћ дужа од века –

ноћ без свитања! –

биће као да се

ни родили

нисмо!

 

 

На водама Словенског Дунава,

кад шљиве у присоју цвату,

7520/2012. године.

 

 

Браћа ми се закрвила,

Сестре ми се завадиле,

И Род ми се разродио.

 

Ја никога одвећ немам

У племену разореном!

 

Још орлови и гаврани;

Још ждралови, сове, вуци;

Још соколи, гује љуте, –

На Језику од Предака

Нешто мудро да прозборе.

 

Што од Рода још остаде

Ни живети, гле, не уме!

 

 

 

Нема здравог друштва, нема здравог народа, без здравих појединаца, без здраве породице, без здравих и јаких личности.

Сваки је народ саздан од мноштва сродних, истородних породица, и од још више сродних, истородних појединаца који преко самоосвешћивања израстају у самосвесне и самобитне личности.

Здрав и јак народ чине здраве и јаке личности.

Народ од здравих и јаких личности чини здраво друштво, друштво у којему се зна ко је ко и шта је шта.

У здравоме друштву постоје природни услови, природно и духовно окружење, да се сваки појединац развија и развије у самосвојну и самобитну стваралачку личност.

Стваралачка личност јесте круна развоја личности!

Позитивистичке науке осамнаестог и деветнаестог века, које су се прелиле и у двадесети век, скоро да су биле посве занемариле стваралачко начело духовног развоја личности.

Акценат није стављан на стваралаштво, него на знање и сазнање, што је довело до тога, да имамо друштво школованих и образованих појединаца, али без стваралачког начела, али без божанске вертикале!

Људи од знања и сазнања, али без божанске вертикале, односно, без развијеног и снажног карактера, могу бити опасни по окружење, опасни по ближње своје, зато што своја знања и сазнања могу да употребе (или злоупотребе!) са сврхом угрожавања свеколиког живота.

Највише се ваља клонити људи високог оброзовања а слабог или никаквог карактера!

Само се кроз стваралаштво, само се кроз стваралачки рад (стваралачки рад било које врсте!), правилно развија и изграђује карактер и проналази божанска вертикала.

Због честих и вековних ослободилачких ратова, због вековне борбе за голи живот, србско је друштво било скоро занемарило духовни развој личности у јаку, самосвојну и самобитну, стваралачку личност.

И дан-дањи акценат се у србском друштву не ставља на стваралчку личност, већ на биолошко преживљавање појединаца.

Ми као друштво, и као словестан народ, морамо да имамо стваралачку визију – не пуког преживљавања,

него истинског суштаственог живљења са сврхом и смислом!

Преживљање понижава човека као божанско биће и битије.

Човеку је од Створитеља дано да буде стваралачка личност.

Све испод тога понижава човека пред Самим Створитељем!

Неким нижим врстама је дано да преживљавају, али је човекова дужност да стваралачки живи.

Јер, ако човек не живи, ако као стваралачка личност не живи, онда ће нестати ова планета, онда ће нестати овај свет, онда ће све у свету и световима изгубити сваки божански смисао!

Стога ми, ми који чинимо србски народ, који чинимо србско друштво, морамо имати божанске стваралачке визије.

Не смемо се задовољавати само тиме да имамо довољно воде за пиће и физичке хране, већ у својим стваралачким јасновиђењима морамо имати и духовну храну, морамо имати и јасно видети духовни и стваралачки смисао живота и живљења.

Само тако можемо оправдати своје божанско порекло.

Само тако можемо бити Богу мили; само тако можемо бити Божја дика!

 

 

Све се велике ствари садрже у малим стварима.

Оно највеће пребива у најмањем.

Све промене почињу са најмањим.

Да би променио свет, мораш почети са оним најмањим у свету.

Свака истинска промена почиње од себе!

Ти си средиште света, ти си центар свих збивања у свету, ти си стожер свих светова и свих звезданих јата.

Мењај себе, али се не везуј за себе.

Чувај се великих идеја, клони се прејаких речи!

Ако размишљаш главом, нећеш далеко стићи.

Срце је средиште мудрости; срце је пупак света.

Космички Ум у срцу твоме обитава.

Бог се у твоје срце низвео, да би те учинио Богом у Себи.

Бог је Стваралац понад свих стваралаца, и над свим стварањима у свим пространствима.

А стварање – то је живот са смислом у свету бесмисла.

Када све око тебе сваки смисао губи – остаје, гле, само стварање!

Ствари су онакве, не каквим их видиш, већ каквим их осећаш!

Оно што осећаш јесте изнад онога што видиш и умишљаш.

Мисли те воде од једне стрампутице до друге; срце увек и свагда показује Прави Пут.

Једини Прави Пут води кроз срце властито.

Ко срцем путује, никада не залута.

Овако пева песник посвећени; песник који путује Путем Срца.

Мисли главе јесу мисли превара; срце никада о преварама не размишља.

Срце увек мисли онако како Бог у срцу твојему мисли.

Кад год послушаш срце, Бога си послушао!

Зато нам Древни и говоре о суштаству малих ствари.

Све промене почињу од најмањег!

Када најмање откријеш и препознаш у срцу, онда си стигао до Бога.

Боравећи у Природи ових дана, схватио сам да је Природа посвећена малим стварима.

У Природи су све велике ствари – најмање ствари!

Најмање ствари су најбитније за Природу.

Зато се Природа и мења из трена у трен.

Не из дана у дан, већ, управо, из трена у трен!

Када од Природе будемо научили да се мењамо из трена у трен, тада ћемо престати да размишљамо о старењу, и нестаће страха од смрти.