Све је у свету

без сврхе и смисла,

када дивотне

љубави нема!

Свуда је у свету

туга и сета,

 и свуда чемер,

очај и јад!

Свака је душа

сужањ у свету,

 и свакој је души

тамница свет!

Свака лепота

свене у свету,

и свакој се доброти

 наруга свет!

Великој Мајци у Светлости

Кад јечи дрво

И плаче гора,

Сетан је тада

И тужан

Син Твој,

Премила Мајко

Милости пуна!

(Песник Румених Облака)

Једном сам, у једној гори, а догодило се то у детињству раном, доживео нешто што је у мом бићу, у души мојој, остало записано за сва времена. Једног дана, у прамалеће, у рано пролеће, а дан бејаше предиван и небо бејаше дивотно плаветно, поведоше ме ујак и стриц у планину, да гледам како они секу дрво у шуми. Мене су сместили на један пропланак, одакле све бејаше видно и прегледно, а они се, са секирама и пилом, спустише низа страну у тек пролисталу букову шуму. Одабрали су једну моћну и високу столетну букву, и стали су да засецају наизменице час с доње а час с горње стране. Секли су тако, не знам колико, кад секирама а кад пилом, док сам ја све време то посматрао, зурећи у врх крошње.

А онда сам, у једном трену, видео како дрво подрхтава, од корена до највише гране у крошњи. Испрва је дрво само подрхтавало, а онда је почело да јечи. Да, та столетна буква заиста је јечала, као човек коме злотвори чупају душу, кога крвници муче на страшним мукама. У следећем трену, чуо сам застрашујуће крике, и одмах иза тога продоран врисак који се пронео гором, и разлио се далеким брдима; и све је уоколо затреперило и зањихало се, и ваздух се усталасао, да би се, у магновењу, заорила застрашујућа грмљавина и тресак силан узвинуо пут неба као да се брда сорише.

И одмах потом, чудесна тишина, и мук. Као да је све у трену застало, као да се земаљско време зауставило, као да је све живо изненада утихнуло. Погледао сам у небо, и на плаветном небу, између двају као снег белих облака, угледао два орла сура.

Погледао сам у стрица и ујака, и видео их како седе на земљи, и сами некако збуњени и зачуђени, и сами скоро преплашени. Ништа ме нису питали, ништа их нисам питао, а као да смо, на неком немуштом језику, између се разговарали.

Тог дана сам (а било је то у раном детињству, пре мог поласка у школу), схватио нешто што ће у бићу моме, у души мојој, остати златним сунчевим зраком заувек записано.

Да, схватио сам да је дрво живо, да има душу, да осећа бол и да тугује и јечи као човек.

Од тог дана, заволео сам дрво, заволео сам дрвета, заволео сам шуме, заволео сам горе.

Од тог дана, сваком бих се дрвету обраћао као ближњему својему, миловао сам га, и тепао му, а доцније и разговарао с њим.

Од тог дана, почео сам да се дивим и чудим сваком дрвету, да га истражујем, да га упознајем, да га препознајем, да му поверавам своје снове, своје тајне.

А доцније, много доцније на својим путима, научио сам и освестио, да шаљем дрвету љубав и да љубав примам од дрвета, да седим испод дрвета наслоњен леђима на стабло при корену, и да осетим исцељујуће дејство дрвета, да осетим како ми извачи свеколику нечистоту, како ми  исисава сваку бољку и болест, какоме окрепљује и укрепљује, како ме јача и снажи.

И кад се после толико лета, снова сретнем са дрветом из детињства, тада и осећам и видим његову радост, али истовремено и благ прекор што се за дуго нисам појављивао!

Често срећем своје пријатеље, који су се уистини посветили заштити Природе; али су детињство проживели у граду, на плочнику, између бетона и челика; и док слушам њихове приче, њихово појимање Природе, ја лепо видим како им у свему томе нешто недостаје. Све они разумно причају о лепотама и чарима Природе; нема ту шта да се замери; али они Природу, ипак, посматрају споља, извана, и никада неће моћи да допру до самог Бића Природе!

И опет слушам друге пријатеље, мудријаше и мислиоце, који хвале животиње (обично псе и мачке!), и мени се уносе у лице док се упињу да ми објасне оно што сам знао још пре рођења њихова;  ја се тада чудом чудим, како ти мудријаши и мислиоци  појма немају, да су дрвета још тананија, још племетнија и дивотнија, и још умилнија, од сваке животиње коју они хвале!

Заиста, у Природи је све живо и, све има душу!

Ако не видимо душу у свему, у Вас Роду (како су Бели Срби звали Природу и Пра Васељену), онда, уистини, ништа видели нисмо!

Овај ћу свој лирски запис завршити стихом:

Ништа тако свирати не уме

Бајну свирку од Искони плаве,

Ко нада мном тополе кад шуме,

Кад под ветром повијају главе.

Русалке и виле,

але и змајеви,

чуме и бабице,

вештице и море;

тужне суђенице

у тамној ризници

деле тешко благо

нерођеној деци.

Преко брида ножа

рођени прелазе

у сунчано доба

међ траве и цврчке,

курјаке и змије,

птице и пужеве.

Између две ноћи

бистра река тече,

али страх је будан

на трећој обали.

Извор ОПАЛО ЛИШЋЕ

         Марку Паовици

          и  Милки Домузин

претешко је бреме пало на мене

пријатељу мој

не могу више срдачно

да ти пружим руку

и теби се обраћам

љубави моја

теби која ме не разумијеш

и дубоко позлијеђујеш својим присуством

претешко је бреме пало на мене

не могу више да те цјеливам радосно

управљам заран поглед према вама

али се његов жар обраћа унутра

осмјехујем се љубавно

али се осмијех мој обраћа унутра

мутна крв кола мојим жилама

и мој живот већ бива моја смрт

оно што треба да осјећам

оно што треба да чиним у прави час

осјећам и чиним накнадно

Извор ОПАЛО ЛИШЋЕ

У тренуцима дубоког праисконог тиховања, осећам јединство са свим бићима и световима.

То није ни књишко, нити знање из ума; то је знање из осећања; то је више од осећања; то је стање душе и духа, стање бића и суштаства.

Упоредо с тим осећањем, иде још једно осећање –

безвременост, ванвременост.

Нема ни прошлости ни будућности; постоји само тај тренутак, постоји једино овај тренутак!

Тада је свеколика Пророда у мени, у мојему срцу, у мојему бићу.

Где год да боравим, где год да обитавам, сва Природа је у мени!

Видим земље и пределе где никада нисам боравио; срећем људе које никада нисам упознао.

А све је стварно, све истинито и суштаствено.

То нису ни сновиђења ни јасновиђења – то је Стварност!

Седим на левој обали Дунава, Словенског Дунава, у сутон вечерњи, румен и зимзелен, и тихујем као Праисконац.

Испред мене, и око мене, плове, плешу и круже два лабуда (лабуд и лабудица), као да мене нема.

И нема ме!

Лабудови су увек у пару, увек удвоје живе.

Не растављају се, никада!

Храним их – бацам им хлеб.

Радосно прилазе, скоро да би ми из шаке узели.

И тако данима, вечерима и многим сутонима.

У исто доба дана, у исти час – ту су!

Једног се дана нисам отишао у одређени час, већ сам се  мало доцније појавио.

Сунце румено, понад напупалих и тек пролисталих крошања врба и топола.

Све мирно, све тихо.

Разгледам.

Нема лабудова, велим, отишли су!

 Нисам се појавио у прави час, и они су, можда, разочарани, одлетели.

Сео сам на камениту обалу, и почео да звиждућем и певушим неку своју песму, чијих се речи не сећам, нити се икада сетити могу!

Нека сетна, словенска праискона песма, која је у језгру моје душе ко зна када и где записана.

Зурим у даљину понад мрешкајуће површине воде.

Кад, наједном, иза врба, тамо далеко, појави се лабудица, убрзано пливајући према мени.

Изнад ње лети лабуд.

Чули су моју свирку, мој звиждук, мој глас, и похитали к мени!

Тада сам осетио, и појмио, да смо једно; да смо сви Једно!

Ма колико били одељени, раздељени и разједињени; ма колико били своји, самосвојни и самобитни, сви смо, у суштини и суштаству – Једна Велика Душа, Једно Велико Суштаство.

Кад сам се пробудио,

познао сам,

да је више стварности у сну

него у свету стварности.

Кад сам се пробудио,

појмио сам,

да сам постао оно

 што сам у сну сневао.

Кад сам се пробудио,

схватио сам,

да живот без снова

и нема никаквог смисла.

Кад сам се пробудио,

видео сам,

све снове своје

у једној далекој будућности,

која се некада и негде

некоме већ догодила.

Кад сам се пробудио,

препознао сам

у себи онога,

који је из света привида

сневао мене

у стварноме свету снова.

http://www.youtube.com/watch?v=eKVH4scbjGM&feature=em-subs_digest&list=TLKqobyCtD1wY

Драган Симовић: ВЕЋ ВЕКОВИМА СНЕВАМ ЈЕДАН ДИВОТАН САН

ВЕЋ ВЕКОВИМА СНЕВАМ ЈЕДАН ДИВОТАН САН

Словенско Стваралачко Биће још није откривено и обелодањено свету.
Свет ће тек да појми, схвати и препозна духовну снагу Словена.
Словена ВедСрба, Словена Санскрићана!
Словена Стриборјана, Хиперборејаца, Северњака.
Исполин Словенства, Исполин ВедСрбства
(Исполин је пра-србска реч за Дива, Титана, Колоса!), још спава зимским сном од века, зимским сном од многих векова.
Од примања хришћанства, од покрштавања огњем и мачем, никако да се пробуди и свом силином размахне Словенски Исполин!

Будућност припада Словенству, Освешћеном Словенству, како је записано у древним светим књигама, и како најављују велики посвећеници од ПраИскони.
Вековима, гле, тисућама година, траје велика завера против Словенства, против ВедСловенства!
Завера истинска, сушта и суштаствена; завера непобитна!
Само још бесловесни не желе (и не могу!) да виде ту вековну заверу противу ВедСловенства.
Завера свеколиког НеСловенског света!
У тој завери противу ВедСловенства учествовали су, не само Западњаци (некада звани Вечерњаци!), већ и сви ини народи ЕвроАзије.
НеСловенским народима и племенима вековима влада страх од ВедСловенства, од стваралачке моћи и надмоћи Словена Санскрићана.
ВедСловени су једини, сувисли, словесни и сушти ПраАријевци!
Сви други Аријевци, назови Аријевци, јесу тек онолико, и само онолико Аријевци, колико су били у близини са ВедСловенима!

То је Истина, а све друге истине, нозови истине, нису ништа друго доли вековима смишљана повесничка кривотворства и лажи, зарад покоровања и затирања ВедСловенства.
Хришћанство је измишљено и по свету раширено само стога да би се оковао и на Стени Кавказа разапео Словенски Исполин.
Окованог Прометеја увек сам видео и доживљавао као Окованог ВедСловена, као Древног ВедСрба!
Највећи евроазијски Народ, са примањем хришћанства, бачен је на колена, свезан и окован у вериге, да служи за подсмех и поругу свим иним народима.
Велик Ведски Народ, Древан Народ, поцепао се на три вере-невере, на десетине народа, на стотине племена и језика, и никако да се прене ода мртвачкога сна, да се пробуди, да се сабере и освести и свом силином размахне преко света, преко свих светова!
Од детета сневам један дивотан вековни сан, сан у којему се буди Словенски Исполин, и све распршене светове сабира у један Словестан Свет, Божански Свет у којему влада Велики Дух Стварања.
Још увек верујем, истински верујем, да ће се једном остварити тај сан, да се мора остварити!
У поробљеној Србији, у окованој Србији, један инокосни и сиромашни песник снева праискони сан, сан о духовном (макар о духовном!) сабирању и уједињењу ВедСловенства, ВедСрбства.
Заиста, тешко је бити Свој, самобитан и самосвојан, словестан и освешћен, у поробљеној, осиромашеној и ојађеној Србији, али, за Име Бога Милога, не одустајмо никада од тог вековног сна о буђењу и освешћивању ВедСловенства!

Тешко је данас, веома тешко, сваком словесном и освешћеном ВедСрбину у поробљеној и окованој Србији – то моје Биће најбоље осећа и зна!
И мене, као и вас, растура и разједа сиромаштво, напросто – сиромаштво нас убија!
(Да ми није новчане помоћи од Једне Дивне Даме из Републике Српске, ја одавно не бих могао да будем са вама на овој друштвеној мрежи!)
Али, не клонимо Духом; не предајимо се вековним вразима и душманима!
Још само мало издржимо!
Чувајмо и спасавајмо једни друге, докле год можемо.
Победа ће бити наша!

Негда узвишен, племенит, мудар и неустрашив ведски народ, служи за подсмех и поругу свету.

Народ који је човечанству подарио све оно што је најлепше и најдивотније, доживео је да буде понижен од оних дивљих народа којима је подарио и писменост, и песништво, и науку, и културу!

Има много узрока пропасти овог народа, али сви ти многи и различни узроци могли би да се подведу под један једини – самопрезир и самомржња!

Народ који нема љубави према себи, бива осуђен на пропаст и нестанак.

ВедСрби! – народ који је некада насељавао

ЕвроАзију; народ који некад бејаше силан и моћан; народ који бејаше чувен по ратништву и витештву, по словесности и оштрини духа, поцепа се, раздели и расеја широм земаљскога шара, на многе сродне а различне народе, на многе сродне а различне језике и писмена, на многе сродне а различне племенске заједнице.

А све нам се ово догоди, због одрицања и одбацивања Вере и Знања наших Великих Предака!

Разделисмо се ми ВедСрби (и завадисмо и закрвисмо  између се!), на хришћане и кршћане, на богумиле и мухамеданце, на атеисте и бољшевике.

Нико нас саставити и измирити не могаше –

због наше самомржње, због мржње брата на брата, због мржње сестре према сестри!

Више смо се ми сатирали између се, него сви наши душмани скупа кроз стотину и осам векова!

И дан-дањи се сатиремо и затиремо, а наши вековни врази, наши вековни душмани, подмукло и лукаво трљају руке, радујући се ВедСрбском нестанку.

Наши злотвори стоје по страни, и без престанка нас хушкају једне против других; час навијајући за једне, час бодрећи и соколећи друге, па потом треће и четврте окрећу против првих и других, и тако све укруг, без станка и престанка.

А ми гинемо ли – гинемо!

И све нас мање бива на свакој страни, али заслепљени (само)мржњом, још ништа не схватамо!

Не схватамо да смо Један Род, Један Народ, Једна Раса, Једна Крв, Једна Вера!

Од свега овога (Суштог и Суштаственог!), нама је важнија туђинска религија, туђинска идеологија!

Не схватамо да су све ове религије туђинске, да су од ине расе (расе нама посве туђе и стране!), те да нам је све то од синова таме подметнуто, да бисмо се сатирали и затирали између се, до коначног сатирања и затирања свију нас, до последњег!

У језгру Вртлога ужасне космичке грмљавине  открићеш најдубљу тишину.

Пред налетима чудесне ваздушне и водене силе, када све витла и руши се унаоколо, зарони што дубље у само језгро Вртлога, и ту ћеш открити праискони мир.

Силни олујни ветри крше и чупају храст, али јасика плеше на струјама ветра и остаје нетакнута.

Храст је стајао на рубежи Вртлога, а јасика је заронила у само језгро Вртлога!

Када наиђе велики животни проблем, не опири се проблему, већ се научи да плешеш у ритму проблема!

Бог Који Плеше јесте Бог Који Одржава Светове.

Човек који плеше јесте Човек који живи без страха и брига.

Живети без страха и брига, значи имати и Вере и Поверења у Створитеља!

Бриге и страхови јесу последица удаљавања од Бога.

Ми само умишљамо да смо са Богом и у Богу, али нас наши страхови и бриге откривају.

Колико страхова и брига у нама, толика је и наша удаљеност од Бога.

Све што видимо и све што не видимо, у свим световима, то је Божје Дејство, Божја Енергија.

Све силе знане и незнане, природне и неприродне, јесу Божје Дејство, Божја Енергија.

Створи пријатељство и са силама и са енергијама!

Буди пријатељ свему што је од Створитеља –

а од створитеља је Све!

Ничему и никоме не буди непријатељ; свему и свима буди пријатељ!

Ако си свима и свему пријатељ, онда ћеш и имати помоћ од свих и од свега!

Све жели нечему да те научи; све на разне начине покушава да буде пријатељ с тобом.

Страхови и бриге нас завађају са свим и свачим!

Страхови и бриге долазе из Ума.

Ум производи и ствара све оно што је противно Бићу нашем, Суштаству нашем, Присуству нашем.

Изиђи из Ума, и свет ћеш гледати очима Живога Бога!

Изиђи из Ума, и видећеш, свуда и у свему, Лице Живога Бога!

Изиђи из Ума, и Бог ће уместо тебе радити за тебе!

Ти нећеш ништа чинити, а све ће за тебе бити чињено онако како би ти само пожелети могао!