Порука коју ћете прочитати настала је 1854 године када је амерички председник Франклин Пирс понудио индијанским племенима на истоку Америке, племенима поред мора, да им се откупи земља на којој су живели. Већи део индијанске земље је већ био узурпиран од стране белих досељеника, и овог пута уместо силе, амерички председник је за неких 2.000.000 акри (око 8,100 км2) земље понудио 150.000 долара. На преговорима је био и племенски поглавица индијанског племена Suquamish-a , по имену Seattle (Сијетл по нашем изговору).Поглавица Сијетл је тада током преговора, на свом матерњем језику одговорио:

“…Како се може купити или продати небо или топлина земље? Тако нешто потпуно нам је страно. Ми нисмо власници свежине ваздуха и бистрине воде. Па како их можемо продати или купити? Сваки делић ове земље свет је моме народу. Свака блистава борова иглица, свако зрно песка на речном спруду, свака маглица у тами шуме свети су у мислима и у животу мог народа….
Сокови у дрвећу прожети су у сећањима црвеног човека. Када мртви бледолики оду у шетњу међу звезде, заборављају земљу, која им је дала живот. Наши мртви никада не забораве своју предивну земљу, јер је она мати црвеног човека. Део смо земље, и она је део нас. Мирисне траве су нам сестре. Јелен, пастув, велики орао – то су наша браћа. Стеновити врхови, сточни пашњаци, топло понијево тело и човек – све то припада истој породици.

Кад велики поглавица из Вашингтона шаље свој глас да жели купити нашу земљу – он превише тражи од нас. Велики поглавица поручује да ће нам наћи место на којем ћемо лепо живети. Он ће нам бити отац – ми његова деца. Размотрићемо ту понуду да купите нашу земљу. Али то неће бити лако. Ова нам је земља света. Ова блистава вода што тече, брзацима и рекама није само вода, то је и крв наших предака. Продамо ли вам земљу, морате знати да је ова вода света, морате рећи својој деци да је света, да сваки одраз у бистром језеру одражава догађаје и успомене из живота мог народа. Жубор воде то је глас мога оца. Реке су наша браћа – утољују нам жеђ. Реке носе наше кануе. Хране нам децу. Продамо ли вам ову земљу, морате да знате и да учите своју децу да су реке наша и ваша браћа. Зато рекама морате пружити доброту какву бисте пружили брату. Знамо да нас бели човек не разуме. Њему је један део земље исто што и било који други. Он је странац што дође ноћу и одузме земљи све што му треба. Земља му није брат – већ непријатељ. Када је покори, он креће даље. Оставља за собом гробове својих отаца и не пати због тога. Одузима земљу својој деци, и није га брига. Гробови његових отаца и земља што му децу роди – остају заборављени. Према мајци-земљи и брату-небу односи се као према стварима што се могу купити, опљачкати, продати попут стоке или сјајног накита! Његова ће похлепа уништити земљу, и за собом ће оставити пустош. Не знам. Наш се начин живота разликује од вашег. Од погледа на ваше градове црвеног човека заболе очи.

То је можда зато што је црвени човек дивљи и што не разуме ствари. У градовима белог човека нема мирног кутка. Нема места на којем би се чуло отварање лишћа у пролеће или дрхтај крила мушице. Можда зато што смо дивљи – једноставно не схватам! Бука ми вређа уши. Шта вреди живот ако човек не може чути крик козорога или ноћну препирку жаба у бари? Ја сам црвени човек и не разумем много… Индијанац воли звук ветра када се поиграва површином мочваре. И мирис поветарца, освежен подневном кишом или боровином. Највеће благо црвеног човека је ваздух. Све живо ужива исти ваздух – животиње, дрво и човек. Свима је тај ваздух потребан. Бели човек као да не опажа ваздух који удише. Попут неког ко је дуго на самрти, неосетљив је на смрад. Продамо ли вам земљу, морате знати да нам је ваздух драгоцен. Да ваздух дели свој дах са свим животом који одржава. Ветар што је мом деди дао први дах – прихватиће и његов последњи издах. Ако вам продамо земљу, морате је чувати као светињу. Као место на коме ће бели човек моћи да удахне ветар заслађен мирисом пољског цвећа. Размотрићемо вашу понуду да купите земљу. Одлучимо ли да пристанемо, захтеваћемо да испуните овај услов: бели човек ће морати да се понаша са животињама овог краја као према својој браћи! Дивљи сам и не разумем друкчији живот. Видео сам у преријама хиљаде бизона које је бели човек убио, пуцајући из ватреног коња који јури преријом. Дивљи сам и не разумем како гвоздени коњ из кога сукља дим може бити важнији од живог бизона, кога ми убијамо да бисмо преживели. Шта је човек без животиња? Када би животиња нестало, човек би умро од велике усамљености. Шта год задеси животиње, убрзо снађе и људе. Све је у свету повезано. Мораћете своју децу учити да им је под ногама пепео наших дедова. Да би поштовали земљу, рећи ћете им да је земља богата животом наших предака. Мораћете учити своју децу исто као што ми учимо нашу – да нам је земља мати. Што снађе земљу – снађе и њену децу. Пљује ли човек на земљу – пљује на себе самога. Земља не припада човеку – човек припада земљи. То добро знамо. Све је у међусобној вези, као што је породица крвљу сједињена. Све је повезано. Није човек творац ткачнице живота, већ је само влакно у њој. Што учини са ткачницом – чини са собом. Чак ни бели човек, чији бог иступи и говори с њим као пријатељ са пријатељем, неће избећи заједничку судбину. Можда смо ипак браћа? Видећемо… Не разумем зашто се убија бизон? Зашто се кроте дивљи коњи? Зашто је у дубини шуме толико људског смрада? Зашто је поглед на зелене брегове испрекидан жицама што говоре? Где су? Нема их више. Где је орао? Одлетео. Правом живљењу је крај. Почиње борба за опстанак…”

Извор ПРАВОСЛАВНИ ОПИТ ЖИВОТА