Драган Симовић: СЛОВЕСНО ЧОВЕЧАНСТВО ПРОТИВ РЕПТИЛИЈЕ


 

 

Слобода се нигде и никад и никоме поклањала није!

За Слободу се Словестан Човек, Освешћен Човек, бори без престанка.

То је, напросто, Закон од ПраИскони.

Само необразован, необавештен, неосвешћен и бесловестан човек очекује да му Слободу неко, негде и некад поклони.

Онај који чека да му Слобода, од некога и некад, поклоњена буде, рађа се као роб, живи као роб, и умире као роб.

Уистини, такав човек и не живи, већ само има опсену да живи; јер живети, значи бити слободан!

Гмазови илити Рептили владају Словесним Човечанством.

Владају најмрачнијим опсенарством, најцрњом магијом коју су преузели од Ариманових бесова из Црних Сазвежђа, из Мрачних Светова Рептилије.

Та најцрња магија има на стотине имена, на стотине идеологија, али је суштина иста – поробљавање Човека, поробљавање Човечанства!

У последње време, та најцрња магија зове се Нови светски поредак.

Гмазови су најлукавије човеколике сподобе!

Немојте их сврставати међу Словесне, међу Људе!

 Они су сподобе; они су сенке и утваре!

Они су без Божанске Душе; они су заклети непријатељи Лепог и Узвишеног!

Гмазови већ стотинама година стварају своје војске – јавне и тајне; стварају државе и праве владе у тим државама, у којима поробљавају племена и народе, у којима умно и духовно поробљавају сваког понаособ.

Они имају своје банкаре и своје генерале; имају своје интелектуалце и своје академичаре; имају своје терористичке организације и своје невладине секторе; имају своје медије и своје ариманске културне елите.

Они располажу са девет десетина светскога капитала. Они купују све и свакога, само да би Словесно Човечанство држали у непрестаној покорности.

Они су од Словесног Човечанства направили планетарно друштво бесловесних сподоба.

Они у својим болесним ариманским визијима иду и даље – намеравају да од Словесног Човека

створе бесловесну животињу!

И, на концу, они смерају да униште Планету и свеколики Живот на Мајци Земљи.

Ако их посматрате као људе, као разумна бића, никада се нећете избавити из њихова ропства; никада нећете осети дивоту, лепоту и чари Слободе!

Никада нећете живети!

Они су, напросто, Гмазови и Рептили.

Они су сами Ариман, сами Црнобог!

Рат против њих мора да поведе свако од нас понаособ, али и сви ми скупа – из свих породица, из свих племена, из свих народа, из свих човечанских и људских раса!

Свеколико Словесно Човечанство има једног јединог непријатеља – Гмазове и Рептилију!

Вама је тешко да поверујете у ову Истину, зато што вам је Рептилија преко својих идеолога, преко својих научника, преко својих истраживача (кроз многе нараштаје, а преко свих учила и помагала, као и преко својих медија), стварала лажну слику о Свету и Животу, о Рођењу и Постању.

Један од њихових идеолога јесте и Дарвин, којему ви верујете (јер су вас убедили да му верујете!), а тим својим слепим веровањем Ариманском Научнику, ви сте од Словесних и Слободних Бића постали чопори и крда које Рептилија из дана у дан, из часа у час, води на кланицу!

Да бисте живели достојно Словесног Човека, ви морате да одбаците сва лажња учења позитивиста и материјалиста; јер је управо преко тих учења и ишло ваше поробљавање, ишло поробљавање вашега Ума, вашега Духа, вашега Срца.

Милутин Јаћимовић: ТРОЈА И СЛОВЕНИ (СРБИ)


Милутин Јаћимовић, правник,
Београд, Србија
ТРОЈА И СЛОВЕНИ (СРБИ)

Simbol Sunca, zvanicni znak Konferencije

Увод
Бивши амбасадор СФР Југославије у Мексику Бранко Вукушић написао је књигу „О тројанско-словенској мистерији”, Пешић и синови, Београд, 2003. Аутор заступа став да Троја и тројанска земља морају бити на Балкану и да су у вези са цивилизацијом Словена, у исто време истичући мишљење Мексиканца Роберта Салинаса Прајса, који је одређивао место Троје у Габели у долини Неретве 1.
Роберто Салинас Прајс је на српском језику издао нову књигу „Хомерска шапутања”, Пешић и синови, Београд, 2007. у којој остаје код своје тезе да се троја налази на Балкану, с тим што сада додаје да су Илијада и Одисеја преведене са словенског језика на старогрчки.

Локација Троје у литератури
Још 1872. године, у време Шлимановог ископавања на Хисарлику, истакнути српски историчар Милош С. Милојевић, у својој књизи “Одломци историје Срба и српских-југословенских земаља у Турској и Аустрији”, Државна штампарија, Београд, 1872, на страни 173 (репринт издање Никола Пашић, Београд, 1996) тврдио је да су Тројанци Срби, а тиме и Словени и Аријевци, мислећи тиме на Тројанце у Малој Азији, како их индиректно лоцирају Херодот и Плутарх. Новак Андесилић и Драгољуб Андесилић су издали књигу2 у којој износе хипотезу да је Троја на северној страни Скадарског Језера, у близини Подгорице.
О локацији Троје, можемо се посредно обавестити код Херодота, путописца и једног од првих историчара, у његовој Историји, Матица Српска, Нови Сад, 1966, с. 450 и 451. Он говори о проласку персијске војске, коју води цар Ксеркс, кроз илијску земљу, поред Пријамовог Илија у поход на Европу и Атину. Како се сматра, Херодот је писао Историју око 430., а Персијски поход је био 480. године пре Христа.
Према Елијану, Илијада и Одисеја су биле написане на бригијском језику (после преласка у Малу Азију, по Тројанском рату, Бриги се називају Фригима) и преведене су на старогрчки – јонски дијалект. Крајем VI века пре Христа, Платон у Кратилу такође тврди да многе грчке речи воде порекло из фригијског језика 3. Бригијски (фригијски) је само дијалект старомакедонског старосрпског језика. Бриги (Фриги) су насељавали планинску област јужно од Охрида, одакле је несумњиво Хомер (Омир). Страбон у Географији наводи да Илири, Епирци и Македонци говоре истим језиком. Како су Бриги (каснији Фриги) живели у граничној области Македоније, Илирије и Епира (тромеђа), логично је да је и њихов језик истовремено илирски, македонски и епирски, јер су разлике међу њима на нивоу дијалекта истог језика.
Велики историчар из XIX века Џон Кембел наводи: “Западно од Македоније живели су Дардани и Илири, два имена која обележавају један исти народ – српски 4”. Професор Сорбоне у пензији, упоредни лингвиста Милан Ристановић, објавио је после 40 година проучавања, студију5 у којој доказује да се Одисејево лутање збива на простору Јужног Јадрана, од Крфа до Сплита, као и да је Посејдон илирски бог. Он се позива на истакнутог америчког научника из XX века Мозеса Финлија, који у студији Свет Одисејев доказује да је описани начин живота из Илијаде и Одисеје заиста постојао. Проф. Ристановић истиче да је о Троји и хомерском проблему написано преко 5.000 књига, које у највећем броју не објављују ништа, јер је основни постулат истине – локација тројанске земље и Троје била погрешна. Слично Херодоту и Аријану, Плутарх наводи да при походу на Персију, Александар Македонски свраћа у Илиј, по угледу на Ксеркса, да принесе жртве и поклони се херојима 6. О Троји у Малој Азији пишу и Аријан у Александровој војни и Паусанија после Херодота.
Наведени антички писци су први и једини историјски извори после Илијаде, који индиректно одређују локацију Троје (Илиона). Проф, Ристановић је потпуно негирао наводни Шлиманов налаз Троје у Малој Азији, оштро критикујући и саму његову личност, показујући да је преварант. Шлиман је Троју тражио на месту на које су приближно указивали Херодот и Плутарх, покушавајући да нађе римски град Нови Илион. Старији извори Илијада и Одисеја прецизно показују да се Троја и место Тројанског рата налазе на обали другог мора – Јадранског.
Херодот пише око 750 година после Тројанског рата и скоро 100 година после превода и редакције Илијаде и Одисеје на старогрчки, а Плутарх, Аријан и Паусанија пишу око 1.300 година после Тројанског рата, око 400 година после Херодота, око 600 година после превођења Илијаде и Одисеје. Ко нам гарантује да Херодот и Плутарх нису дописивани и преправљани од бројних редактора и преписивача, да би се тројанска традиција пренела у друго поднебље и присвојила? Извесно је само то да се према њиховом географском одређењу не може наћи Троја, сагласна опису Илијаде и Одисеје! Како и после треће редакције, александријске, Илијада и Одисеја прецизно описују терен тројанске земље и града Троје на обалама Јадрана, очигледно је да су стари писци фалсификовани, као што је то извесно када се говори о милионском броју персијске војске, коју Ксеркс води на Европу и Атину. Никада ни једна античка држава није имала војску од преко милион људи. римско царство у зениту моћи, веће и многољудније од персијске империје, имало је око 40 легија, тј. око 400.000 војника. Овде је очигледно реч о жељи Хелена да се њихова бојна слава фантастично увелича. То је учињено и са Тројом, како би се изместила из, за њих варварског илирског света, у подручје њихових нових колонија у Малој Азији.
Могуће је и да је Херодот доведен у заблуду неком хеленском обрадом мита, насталом после превода Илијаде и Одисеје на старогрчки, у којој је стављено до знања да је Троја ту негде у Малој Азији, а да је тиме обмануо и Александра, Плутарха, Аријана, Паусанију и Римљане све до цара Константина (који је био Илир), за које је заједничко да су поштовали стару славу својих предака.
Од Тројанског рата до Александра Великог је протекло око 850 година. У данашње време савремене технологије и писмености, као и интензивних научних истраживања, веома мало и погрешно знамо о многим историјским догађајима, старим градовима, местима битака и начину живота људи 750, 850, или 1.300 година уназад. Толико временско растојање постоји између Тројанског рата и Херодота, Александра и Плутарха. Каква су наша знања о историји нашег народа у XIII, XII, VII I VI веку? Признаћемо, веома оскудна и непотпуна! Још увек учимо историју Срба према противречном, очигледно дописаном извору какав је Порфирогенит (потпуно супротан свим другим старијим и каснијим изворима).

Скадар – српска Троја
Како смо видели, Илири су Срби, а Срби су Словени, што значи да су Тројанци носиоци српско-словенске цивилизације античког времена, јер је Троја српска античка престоница Скадар. Још 1991. године, у тадашњем листу “Комунистичка искра” објавио сам чланак “Троја је Скадар”, што је прво лоцирање Троје на месту Скадра, 25 векова после хеленске редакције Илијаде и Одисеје. Детаљније о овом питању биће приказано о књизи коју припремам.
У прилог наведеној тврдњи говори чињеница да је, према наводу Љубомира Домазетовића 7, македонски лингвиста Одисеј Белчевски пронашао огроман број речи у Илијади и Одисеји, које су сличне или једнаке речима у данашчем македонском и српском језику. Домазетовић на истој страни констатује: “Најстарија писана и сачувана дела хеленско-илирске књижевности свакако су Илијада и Одисеја, писани тзв. хексаметром, који има велике сличности са писањем јуначких песама код Срба. Употребљени језик је јонски са примесама еолског, што указује на то да је Хомер Илир, а ови језици и писмо илирски. У писању је употребљен илирско-хеленски алфабет”. Домазетовић не зна да је то превод са изворног језика, али и преко превода се разазнаје да је Хомер Илир, што је у основи тачно (Брежани – Брђани, Фрижани су савезници Тројанаца).
Фанула Папазоглу сматра да је Бригија (Фригија) гранична област илирске државе, па је из свега јасно да је то тројанска држава. Илири су добили име по своме престоном граду, који је имао у другом периоду и име Сарда, јер су Илири Сарди, односно Сардани (Дардани), тј. Срби. Илирска земља је Тројанска земља, а Илири су заправо Тројанци. Античка Србија у унутрашњости копна се називала Дарданијом (Сарданијом) по владару Дардану, односно Сардану, Сарбону из XIV века пре Христа, а античка Србија уз Јадранско Море називала се Илирија, у једном периоду по граду Илију, као што се и народ називао Тројанцима по граду Троји, другом називу за Илиј. Чест је случај у дарданском свету да један град има више имена. Троја је добила име по владару Тросу (Троју), из исте Дарданове династије.
Професор Радивоје Пешић и ове речи, које све говоре о српској и словенској припадности Троје: “Компаративне лингвистичке анализе Хомеровог дела Икономидиа и Данковског, који савршеном прецизношћу извлаче аналогије из хеленског, латинског и словенског језика, узбуђују својом егзактношћу и упућују на Пеласте у којима налазе снажну словенску компоненту. Ово сад помера пелашки круг на исток, запад и север где ће они оставити свој језички утицај и данас веома препознатљив.” Проф. Пешић наводи и истраживања професора Харвардског Универзитета Милмана Парија, који је пронашао да српски певачи (гуслари) певају песме дужине Хомерових песама у којима је нашао Хомерове сцене, Хомерова средства и Хомерове предмете поезије. Такође проф. Пешић наводи и да је пре Парија овај проблем истраживао Србин Милан Будимир. а на крају закључује: “Икономиди и Данковски, Будимир и Милман Пари су, дакле, указали не само на велико словенско лексичко благо које је садржано у Хомеровим спевовима, већ и на праве изворе структуре и ритма којима на својеврстан начин оживљавају драматичност радње, што је производ једног духа чије зачетке традиције налазимо у несагледивој дубокој прошлости, а чијег смо трајања сведоци”
Илијада одређује Троју као стрмени и ветровити Илион, велики град који се налази на високом, стрмом и ветровитом брегу, испод којег се две реке спајају рукавцем, а на великом пољу између река које одвојено утичу у море води се грандиозна битка, у којој са тројанске стране на крају рата учествује око 50.000 бираца, а ахајска војска је знатно бројнија. Поред сукоба пешадије, на пољу се воде и борбе бојних кола (ратних двоколица), па је потребно бојно поље широко и дугачко најмање по 10 km, да би на њему могло да се креће и бори преко 100.000 ратника.
Како каже Илијада, са леве стране ахајске војске, која напада од морске обале и својих преко 1.000 малих бродова извучених на огромну морску плажу, налази се река Скамандар, што је Бојана – Скадар – Морача, а на десној страни је Симонет, тј. Дрим. Реке се под Тројом спајају рукавцем, који је плитак и при изласку на бојно поље тројанска војска га прелази, како изричито наводи Илијада.
Тројанска света планина је вреловита Ида, са које заштитник Тројанаца бог Апулунус (Аполон) посматра бојно поље, гледајући Тројанцима у леђа, а Ахајцима у лице. Ида је венац Проклетија, најмоћнији венац на Балкану, дуг 80 km и висок 2694 m, који је изучио Јован Цвијић, а име му је дао хришћански народ, због бројних античких светилишта на њему. И данас су у подножју Проклетија бројна хришћанска светилишта и стари градови на темељима античких.
Скадарска тврђава је највеће и најмоћније утврђење брдског типа на Средоземљу, за које се не зна време настанка. Вероватно датира из II или III миленијума пре Христа. Њени бедеми окружују око 2 хектара, а у потпуности одговара опису Илијаде. Град се налази на довољној удаљености од мора, да би се између две реке могла одвијати описана битка две велике војске. На овом простору се налазе све реке описане у Илијади, као и тројански савезници: Ликијци (из Зете – “богати људи из Зелије са идске најниже стране, што Есепа црног пију воду”, како наводи Илијада), Дардани који су источно од Дрима, Пеонци са Вардара, Трачани, Пелазги од грудасте Ларисе, Брежани (Фрижани) – јужно од Охрида. Сви они се налазе на растојању од само неколико дана хода, сви путују до Троје копном, како и описује Илијада и налазе се компактно распоређени око ње. Па и сам Енеј, који је по легенди после рата отишао у Лацијум са делом Тројанаца, могао је да то лако изведе са ових простора, што му из Мале Азије не би било могуће.
Како је већ истакнуто, Одисеј је лутао у Јадранском мору, што је још један доказ да се Троја налазила на његовој источној обали, нешто јужније од архипелага по коме је лутао. Доказ више је и чињеница да се лако утврђује аналогија између хомерске и српске народне епске поезије, што је логично ако је Троја престоница Тројанаца-Илира-Срба, тј. ако је Скадар престоница једног истог народа скоро три хиљаде година, народа коме је и сам Хомер припадао. На Медитерану не постоји ни један град, који би попут Скадра са толико детаља одговарао описима из Илијаде. Због ограничености обима овог рада не можемо се упуштати у детаље, који ће бити предмет књиге у припреми.

Закључци
Прва изворна Троја је била Скадар, а у Малој Азији, Италији, Балкану и Западној Европи оснивани су касније градови са таквим именом, по угледу на славни и свети град, ради позивања на славну традицију и порекло. Име Троје носили су и Лондон и Падова, а и данас их има више: Кроја или Тропоље у данашњиј Албанији, Троа у Француској, Троја код Фође у Италији. Код нас има више топонима са именом Троје, а име Тројан, тројанка је често име код Срба, у Бугарској, Јужној Србији и Македонији.
Хелени су из политичких разлога изместили тројанску традицију у Малу Азију, у подручје својих колонија, које су у том пределу настале у VI веку пре Христа, када су дали и име Хелеспонт мореузу Дарданели. Након тога је вршена редакција Илијаде и Одисеје при превођењу на јонски хеленски дијалект у Атини за време тиранина Пизистрата и његових синова. Све до александријске редакције су у спевове додавани нови термини. То се, пре свега, односи на Хелеспонт, чиме је сугерисано да је Троја у Малој Азији. О могућности да је Херодот описао новонасталу традицију у Малој Азији, или је његов спис преправљан, потврђује и нелогичност да Ксеркс наводно иде у Илион да се моли и принесе жртве боговима, али ти богови нису његови, већ су то богови и хероји његових непријатеља. Овим апсурдом се најбоље осликава цинизам Хелена према варварима.

 

Напомене
1 Књига на српском језику Р. С. Прајс: “Хомерова слепа публика” – есеј о географским условима за место Илиј у Илијади, Рад-Танјуг, Београд, 1985
2 Новак Андесилић, Драгољуб Андесилић: “Троја и Атлантида”, КПЗ Ужице, 1994
3 Радивоје Пешић: “Завера порицања”, Пешић и синови, Београд, 1996
4 Јован Деретић: “Срби и Арбанаси”, с. 100, Београд, 2005
5 Милан Ристановић: “Одисејево златно руно Јадрана”, Пешић и синови, Београд, 2006
6 Плутарх: “Славни ликови антике”, к II, с. 118, Матица Српска, Нови Сад, 1990.
7 Љубомир Домазетовић: “Античка историја и порекло Срба и Словена”, с. 262, АБЦ штампарија, Београд, 1995.

 

Милутин Јаћимовић је рођен 10. јануара 1962. године у Горњем Милановцу у Србији. Дипломирани је правник и ради као републички инспектор за рад. Бави се истраживањем порекла Срба и Словена. До сада је своје текстове објављивао у “Гласу Сербоне“, “Искри“ и другим часописима. На округлом столу САНУ под називом “Методолошки проблем истраживања порекла Албанаца“ одржаном 21. јуна 2007. године у Београду, представио се радом “Срби и Албанци на српској земљи“. Живи у Аранђеловцу, Србија.
Извор СВЕВЛАД

Драган Симовић: О БОЖАНСКОМ ПОРЕКЛУ БЕЛИХ СРБА: СИНОВИ И КЋЕРИ СВЕБОХА ДИКЕ


 

 

 

Србска надмоћ јесте узроком србомржње.

Србска надмоћ на свим пољима Духа Стварања!

Србска надмоћ кроз векове и светове.

Надмоћ Духа ВедСрба, гле, изазива у иних завист и пакост!

Само Порекло ВедСрба, мора да пробуди мржњу у оних који немају ведсрбски светлосни запис.

Србска Вертикала јесте пра-узроком србомржње!

Има Срба и Срба, али су само Једни ВедСрби; само Једни Бели Срби!

Има разних и различних Срба; али само Бели Срби знају да су Потомци Бога Срба, да су Потомци Светлости, Потомци Истине, Потомци Великог ПраДуха Стварања.

Бели Срби никога не мрзе.

Штавише, и кад би пожелели некога и нешто да мрзе, Бели Срби, уопште, не би умели да мрзе!

Начело мржње није у Биће и Битије ВедСрбско усађено!

Начело мржње рађа се у немоћних.

Што је већа немоћ – већа је и мржња!

Ово је Закон, који су Наши Древни знали.

Ко су Наши Древни?

Они су Синови и Кћери СвеБоха Дике.

Они су били, и јесу, ужижени на Језгро Божјега Стварања.

Усаображени са ПраЈезгром Млечнога Пута.

Срби који мрзе – нису Бели Срби!

Зато што Бели Срби, никога и ништа не мрзе.

Бели Срби презиру Србе који мрзе.

Ратнички Дух ВедСрба не уме да мрзи.

Ратнички Дух јесте Светлост Сварога; а Светлост Сварога бива Светлост Љубави.

Будућност догођена и Будућност недогођена, гле, припада онима који не мрзе!

Бели Срби не умеју да мрзе, и зато Све Будућности њима припадају!

OLYMPUS DIGITAL CAMERA

Драган Симовић: ДУХ СЛОВЕНСТВА: СВЈАТО ДОБА СТРИБОРИЈЕ


 

 

Само једна једина реч Истине,

Исцелиће Живот

У свим световима!

(Песник Брезових Шума)

 

 

Из Језгра Прасуштаства већ нас запљускује тајинствена милост, која ће ускоро обујмити Мајку Земљу, и низвести се у све словесне душе усаображене са Великим Духом Стварања. Све старо, везано за вештаство и таму, полако се преиначује у духовно и светлосно. Отуда страх, и трепет и дрхат, у свих оних душа које се, до сада, још нису определиле за Унутарњу Светлост.

Све нам, у нама и око нас, када смо у стању тиховања и тишине, тајносано сведочи о Великим Променама.

Напросто, најпре осећамо, а онда почињемо и да запажамо, да ништа више није као некад. Ни вода ни ваздух, ни биљке ни животиње, ни дрвета ни тице. И као да је све то већ уписано, негда и негде, како у времену тако и у простору!

Већ се у прах осипа све оно што су Сенке и Утваре, слуге Великог Мрца којега још и Великим Братом зову,

стварале и градиле у последњих седамдесет и седам векова Велике Опсене.

Почиње Свјатодоба Пробуђених Словена. Свјатодоба Словенске Душе, Свјатодоба Словенског Духа Стварања.

 Словенски Дух Стварања преузима водство Мајке Земље. То је већ почело, иако још многе душе нису свесне тога, будући да су вековима обитавале у сеновитим долинама незнања. Душе које још нису словесне и освешћене, бивају узнемирене и збуњене променама што су изазване појачаним дејствима божанских зрачења која крећу из Језгра Прасуштаства.

Отуда ројеви отровних стрела, одапетих са Тамне Куле Запада, лете према Словенима, изравно према Србима и Русима, будући да су само Срби и Руси сачували прасећање на Свјато Доба Стриборије.

Овде следи песничка разјасница.

Свјато Доба Стриборије (а што је свето предање о Хипербореји, како су неупућени преиначили и изокренули изворно име Стриборије!), јесте, уистини, Доба Богова. Стриборјани су били чувари и носиоци веда илити светог знања Сварога Сваруне.

Срби и Руси, као изравни потомци Стриборјана, снова преузимају водство мед иним расама, зарад спасавања Мајке Земље.

Тако се, истовремено, један круг затвара, и нови круг отвара, око Пупка Пра Васељене.

Драган Симовић: ДОМАЈА СРБИЈА


(ЈЕДНО ПЕСНИЧКО ЈАСНОВИЂЕЊЕ)

 OLYMPUS DIGITAL CAMERA

То није

само земља!

Ни оно

на земљи!

Нити под земљом;

нити над земљом –

 што видиш и чујеш

што можеш отети!

Не, то још није

Домаја Србија!

Далеко одавде,

иза свих обзорја;

у тишини светова уснулих,

у зелен-плаветном

 Кругу Вечерњаче;

где бели ветри

Срп Месечев њишу,

понад борова витих

 у студеној ноћи;

где вучји чопори

сетно завијају,

подно горја

у свит зорја;

где кликтај орла

буди најлепше снове,

и где нас греју

Три Сунца

Поноћна!

Е, тамо, гле!

од света скривена –

у срцима нашим,

у душама нашим,

у сновима нашим –

бива и пребива

Домаја Србија!

Коју нико

никад –

укротио није;

освојио није;

оробио није!

OLYMPUS DIGITAL CAMERA

Драган Симовић: ДОЛАЗЕ ДАНИ БЕЛЕ СВЕТЛОСТИ СВАРОГА


OLYMPUS DIGITAL CAMERA

 

 

Долазе Дани Беле Светлости Сварога.

Из Дубине свих дубина, из Језгра ПраСуштаства, из Срца Унутарњег Неба, долазе Дани Беле Светлости Духа Стварања.

Долазе Дани Права и Правде, Дани свих догођених и недогођених Будућности, Дани Божанске Свести из ПраСвесности.

Долазе Дани Беле Светлости Сварога.

Дани у које ће се сами између се поубијати сви непријатељи наши, Дани у које ће Бог Срб открити све Моћи своје, Дани у које ће се жњети све оно што се  сејало кроз векове и светове.

Долазе Дани Милости и Љубави, долазе Дани Доброте и Дивоте, долазе Дани у које ће откривена бити Тајна Бића Времена, и Тајна Суштаства Вечности.

Долазе Дани Беле Светлости Сварога.

Долазе Дани када ће се на једно Усудбено Гумно  сабрати сви крвници наши, и сами себе мучити управо онако како су негда и негде мучили синове и кћери Бога Срба.

И мучиће сами себе онолико дуго колико су негда и негде, било када и било где, мучили синове и кћери Бога Срба; јер Дани Бога Срба јесу Дани Права и Правде, Дани Беле Светлости Сварога, Дани Млечне  Светлости Великог Духа Стварања.

Долазе Дани Беле Светлости Сварога!

OLYMPUS DIGITAL CAMERA

Миодраг Милановић: СРБИ, ДРЕВНИ РАТНИЦИ СУНЦА


Drevna plemena Srba živela su na jedinstvenom prostoru još u trećem milenijumu pre naše ere; već u tom dobu, pre rasejanja, govorili su zajedničkim jezikom koji nazivamo opštim, praslovenskim jezikom. U vreme ovoga zajedništva, stvoren je prvobitni sistem bogova čije početke zatičemo na prelazu iz trećeg u drugi milenijum pre Hrista. Prva božanstva su heliocentrična, ratnička a, sa razvitkom zemljoradnje i uspostavom stalnih staništa (tzv. „sedelačko stanovništvo“), dolazi do izgradnje prvobitnog zemljoradničkog monoteizma i kulta Velike Majke.

Praotac ljudi

Pojam boga se, u svim slovenskim jezicima, isto izgovara; nastao je kad i drevni mitološki sistem Srba, povezan sa svetlošću neba, odnosno svetošću i idejom vrhovne vlasti i tvoraštva. Bog neba je, u prvom redu, praotac ljudi i sveta; naziv za njega potiče od korena reči koja označava dušu, duh umrlog. Duh umrlog ima dušu, kao što živ čovek ima, pored duše, dah – duša diše. Indoevropski koren ove reči (deivos) prepoznat je u rečima „deus“,“dieva“, „div“, „tivar“ – one, sve odreda, označavaju boga. Mirčea Elijade, kaže da se ideja boga razvija polazeći od odnosa prema mrtvima i njihovoj divinizaciji. Činjenica, da su svi Sloveni koristili isti izraz (Bog), govori o njihovom izvornom jedinstvu tj. ova reč je imala univerzalno značenje – bila je poznata svim narodima još dok su živeli u jedinstvenoj prazajednici.

Reč Bog srodna je iranskoj „baga“ i staroindijskoj „bhaga“ što, u izvornom značenju, ukazuje na delioca bogatstva ili darovaoca dobra označavajući, jednom rečju, blagostanje. Izvorni smisao sačuvan je u rečima: bogat, bogataš, bogato, bogatstvo; suprotna je ubogost, ubožništvo. Veliki broj pojmova, u srpskom jeziku, vezan za boga, najviše se, u govoru, koristi kad treba da označi vezu sa životom, u negativnom ili pozitivnom smislu. Tako se, za nervni slom ili neku propast, kaže da je udarila „božja ruka“, kuga je zvana „božjom ranom“, bogatstvo u usevima i stoci i danas se naziva „blagom“. Hleb je „božiji dar“ a, kada neko umre, „uzeo ga je bog“.

KУЛТ  СВАРОГА

 

U srpskom panteonu su, glavni bogovi, prema Velesovoj knjizi, Triglav, Svetovid i Svarog. Ovaj poslednji je visoko božanstvo paganskih Rusa, deda bogova, strašni bog roda božijega, nebesko božanstvo, tvoritelj celokupnog sveta, njegova svetlost; za Svaroga Srbi imaju određenje strašnog božanstva, Strahila, boga kao starog krvnika, što se nahodi u staroj izreci „da da jaki bog“. Potpunija obaveštenja o Svarogu imamo preko ruskih i srpskih hronika. Najznačajniji su kijevski Ipaćijski anali iz XII veka, treća redakcija Povesti vremenskih let i, Hronika antiohijskog pisca Jovana Malale iz VI veka. Ove zabeleške identifikuju Svaroga sa Hefestom dok se, Dažbog, njegov sin, izjednačava sa Heliosom. Dažbog je imperativni kompozitum Svaroga, u značenju davanja sreće i dobra. Vernici su, Dažboga, načinili Svarogovim sinom, Svarožićem. Sufiks „ić“ znači odnos sina prema ocu i zato, kod Rusa, nalazimo Svarožića Dažboga a, kod Lužičkih Srba, Svarožića Radogosta. O kultu Svaroga indirektno svedoče mnogobrojni ruski traktati iz XI i XII veka.

Kult Svaroga je bio naročito prisutan u velikom kulturno- civilizacijskom centru Novgorodu (nekad Svaroževo, Svaružje), moćnom trgovačkom središtu ranog srednjeg veka koji je imao žive veze sa Lužičkim Srbima gde je, Sunčev kult, bio raširen i izuzetno poštovan u Retri; nemački putopisac Bruno fon Kverfurt, Svaroga (Svaruna), 1008.g, označava đavolskim bogom pagana – Zuarasiz diabolos a, pominju ga, u sličnom tonu, hroničari Titmar i Helmold. Saks Gramatik o njemu piše kao zaštitniku, patronu pojedinih srpskih plemena; u suštini, definiše ga kao boga rata ali i dobrog domaćina što se gostima veseli i dočekuje putnike namernike raširenih ruku (Radogost).

Staro i mlado Sunce

Dok je, u Rusiji, Svarožić bio božanstvo vatre, kod Lužičkih Srba, oko Maklenburga, stajao je na čelu lokalnog panteona i bio vrhovno božanstvo. Pored Svarogovog, prisutan je i popularan Svarožićev kult. Vatru (Svarožića) ne treba odvajati od Svaroga (Sunca). Svarožić je, kao u jednoj varijanti, Dažbog, Svarogovo dete. Kod Lužičkih Srba, baltičkih i zapadnih Slovena, Svarožić je Radogost, ime izuzetno često među balkanskim (helmskim) Srbima starog i ranog srednjeg veka. Svarog, obzirom svestvoritelj, tvorac je Sunca, Svarožića.

Prema srpskim izvorima, Svarog i Svarožić se odnose kao otac i sin i, prema obrednoj praksi, sagledavaju se kao staro i mlado Sunce, Badnjak i Božić. Svarog bi bio zimsko, „staro Sunce“; ono porađa mlado, novogodišnje Sunce. U jednoj pesmi iz Bosne, koju navodi Milojević (1869:69), kaže se:“Dodaj meni hladne vode, Koledo Koledo, Da kupamo, okupamo mladog boga, tog Božića Svarožića… Konjic mu je jarko sunce, bojni doro ognjeviti“. Pored toga što je bog Sunca i ratni bog, Svarožić, iz ove narodne pesme, čiji smo tek mali deo naveli, je gospodar neba i munja. Koledo je supstitut ostarelog Sunca koga simbolizuje Badnji dan. Kupalo i Koledo, zajedno sa Božićem, posmatraju se kao tri modaliteta strukturalno istog bića – Svaroga.

Srpski folklor pretpostavlja mogućnost da se Svarog i Svarožić, kao dva božanstva koja se, u narodnoj svesti i poeziji, pokazuju u jezičkoj formi Badnjaka i Božića (stari i mladi), interpretiraju kao dva oblika teomorfoze pri čemu se, u mlađem, pojavljuje i stariji. U pesmi Đevojka sa Suncem progovara (zabeležio Vuk Karadžić) se veli:“Lepši su oko mene vjenci, Nego tvoji oko tebe trakovi, Na to Suncu jako žao bilo, Tužilo je bogu jedinome“. Sunce traži zaštitu Svarogovu od tašte devojke!

Svarog, kao lično i ime toponima je vrlo često na Balkanu. Pomenućemo samo nekoliko toponima iz Srbije: Svornik (Zvornik), Svrljig, Svarče, Svarožići, Varožići, Svrača (Rača), Svarje, Svarulje. Rekosmo, kod Srba starog i ranog srednjeg veka, ime Svarog je vrlo često. Agatije, u svojoj Istoriji, pominje „Sklavina po imenu Svarun“. Istu osobu navodi i Prokopije Cezarec kao Justinijanovog (Upravdinog) zemljaka i vojvodu, Srbina koji se naročito istakao 555 g. u persijskom ratu.

Sunčev točak

U ruskom, reč „svaritje“ znači zavariti, venčati a, praslovenska reč „svariti“ („svar“) identična je sanskritskoj „svarga“, (nebo) ili „svaraj“(nezavisni gospodar); na staroindijskom „svargas“ znači nebo. Slična joj je starogermanska reč „svere“ (sfera), označava olujno nebo ili oblak. Izraz „svarog“ preoblikovan je, kao toponim, u „tvarog“ (tvarožić) i prisutan je, gotovo u istoj meri, kao i „svarog“. Svarog je, rekli smo, simbol neba i sunčanog kola; staroslovenski naziv za mesec decembar je koložeg, vreme kad se pali Sunčevo kolo, doba je ponovnog rađanja boga Sunca. Okretanje kola (točka) znači pokret velikog sunčevog kruga. U vreme srpskih božićnih praznika, kaže se:“Pali se sunčev točak“, slaveći ponovno rađanje boga Sunca. Skitsko božanstvo Sunca i svetlosti zvalo se Kolaksaj (sjajno nebo), sačuvano je u imenu Kolosa sa Rodosa. Druga paralela je srpski epitet za boga Sunca, Kolaš (toponim Kolašin), izveden iz iste jezičke kombinacije, sve u vezi pojma kola tj. Okretanja Sunčevog točka.

I jedan i drugi koren za ovoga boga (svaritje, svar), nastali su iz iste jezičke grupe. To je originalni koren iz praindoevropskog jezika, postuliran kao „sr“, „sur“, „sar“,“rs“,“ras“; u sanskritu, „sur“ (svar) pravi široko semantičko polje vezano za svetlost, sjaj, nebo i Sunce ali i kretanje, tok, kolanje, dolaženje, nastupanje, udaranje, povređivanje, ubijanje. Ras (Rus) drugi je naziv za Srbe (Rase), neposredno vezan za mitizovanu reku Rasu, odnosno Ra (Volgu). Svi valeri ovog semantičkog polja, izraženi su u srpskoj, tj. slovenskoj mitologiji svetlosti i Sunca odnosno, ideologiji i njoj primerenom socijalnom vrednosnom sistemu i prirodnim ciklusima.

Svarogovi podanici

Iz pomenutih jezičkih korena, izvedeni su nazivi za plemena Srba i Rusa – u svojim prapočecima, ovi nazivi su kultni apelativi, o čemu svedoči ogromna toponomastika, na širokim geografskim prostorima Evrope, Bliskog Istoka i Azije, identična nazivu Sauromata, nasleđenog od Skita. Razmotrimo pobliže ovu tvrdnju. Ime Sauromata (Σάυρσμάτάί) složenica je od skitskog „saura“ (sura, surja) i označava božanstvo, idola boga Sunca, što se ne razlikuje od „svar“(svarja). Drugi deo imenice je „mata“ u značenju vere, doktrinarnog mišljenja i shvatanja. Sauromati su sami sebe nazivali „surv(b)i“ – sledbenici kulta Sunca, što govori da je apelativ „surbi“ stariji od etnikuma Srbi. Ovo potvrđuju sve dosadašnje skromne infgormacije što nam ih je ostavila istorija i arheologija, svedočeći o izgrađenom heliocentričnom religijskom sistemu, kultu vatre, životinjskom simbolizmu (konj, orao, soko, vuk), načinu sahranjivanja, skoro identičnom kod drevnih Srba i Slovena s tim što jenaziv Slovena kultno istoznačan sa imenom Srba; kao plemenski naziv, znatno je mlađi od srpskog i relativno se kasno pominje u istoriji.

Naveli smo da naziv Srba, Rusa i Slovena potiče iz istog jezičkog korena. Isti je slučaj i sa imenima sarmatskih plemena. Amijan upućuje da se ime Alana tumači od „halana“, oni koji se kreću (kotrljaju) na kolima. Takođe, koren „ala“ upućuje na svetlo, vatru (mitsko biće ala, vrsta zmaja, baca vatru), takođe, u značenju riđ, rus, crvenkast. Naziv za Roksolane je kombinacija korena „rus“ i Alani, blisko sa „aruša“( crven, koji sija; sunčevi zraci se nazivaju „aruši“) u značenju rumen, blistav, sjajan, ali i onaj koji povređuje, ubija.

Alani se identifikuju sa Antima čije ime je u vezi sa „ant“ i „atati“, kretati se tamo amo, lutati i, starogrčkom „antos“ (sjajno, svetlo). Sanskritsko „anta“ (krajnji, pogranični) upućuje na Ante kao krajišnike, ljude iz krajine. Ime Aorsa se objašnjava iz „aruša“(rumen, riđ, crvenkast, sunčan, blistav, sjajan) i odgovara kasnije ustaljenom etnonimu Rusa. To znači, možda, da se veliko pleme Rusa prvobitno zvalo Aorsi dok se nije, narodnosno, izdvojilo iz sarmatske mase. Na tu mogućnost ukazuje i njihovo povezivanje sa Alanima, takođe „svetlim, riđim, sjajnim“( u srednjevekovnoj mitologiji „belim“) u nazivu združenih plemena zvanih Alanorsi (Alani i Aorsi).

Pobijen „goli“ mač

Sa kultom Sunca nerazdvojno je povezan i kult ognja. On je, kod Srba, bio dominantan i vodi poreklo od domaćeg ognjišta – oganj se smatrao Sunčevim sinom. Taj kult je naročito vidljiv u pogrebnom ritualu sa kojim su povezani kameni žrtvenici i prenosni oltari.

O kultu mača, simbolu ognja, kod Sauromata, piše Amijan Marcelin i Kliment Aleksandrijski. Pored njih, o Sauromatima kao vrsnim ratnicima, pišu Herodot i Strabon. Kult je, kako uviđa Saks Gramatik, povezan sa solarnim božanstvima, najčešće predstavljenim mačem, u pratnji drugih ratnih oružja (koplja, strele, noževi, sekire, topuzine). Amijan svedoči da su Alani obožavali „go mač pobijen u zemlju“. Gramatik piše kako je zapazio „golem mač“ kod jednog Svetovidovog kipa u Lužičkih Srba.

Ovaj kult je poslužio za izgradnju mita o Eskaliburu, maču kralja Artura.

Solarna božanstva su uvek i ratna. Herodot beleži žrtvovanje konja kod Masageta, „štovalaca samo jednog boga Sunca“. Brigu o kultu su monopolizovale žene, porodične ili rodovske sveštenice, čuvarice kućnog ognjišta. Poseban značaj imalo je bajanje i proricanje pomoću vrbovog pruća. U pogrebnom obredu koristi se vatra, pokojnici se, pre sahrane, spaljuju. Sa kultom Sunca se povezuju prstenaste ograde oko grobova, kao i kameni ili metalni podvesci u obliku diska. Solarna simbolika je u raznim krstovima i predstavama orla, konja i jelena.

Srpska Velika Majka

Kod Srba je, kult Velike Majke, bio povezan sa solarnim tako što je, zemaljski poredak, bio u skladu sa nebeskim, tj. bila su isprepletena oba religiozna pola: oca (Svaroga) i Velike Majke, u okviru jedinstvenog kulta svetlosti. Obožavanje Velike Majke je srž kulta plodnosti čija simbolika je dominantno prisutna motivom romba sa krstovima (ili sa četiri tačke), na srpskoj i ruskoj nošnji, kao i mnogobrojnim artefaktima, svakodnevnim predmetima i životopisima, naročito raširenim u ruskom srednjovekovlju.

Ovaj motiv („romb sa kročkami“) Ribakov (Herootova Skitija) zapaža na ruskom, srpskom i slovenskom folkloru, podvlačeći da je simbol prisutan na ženskim nošnjama i da se koristi isključivo na suknjama koje nose udate žene. Rombo- tačkasti znak simbolizovao je zemlju- oranicu, smeštenu između podnevnog i noćnog, podzemnog Sunca. Simbol je zapažen u antici, helenističkom periodu i, kasnije, poprima razne oblike: više rombova, jedan romb, svastika sa meandriranim krajevima, kvadrat presečen krstom i tačkama (ocilima) u četiri polja (srpski grb); on je, često prisutan kod zemljioradnika neolita i eneolita. Datujući njegovu starost, u vreme ne pre četvrtog milenijuma pre Hrista, Ribakov ovaj motiv smatra nosećim agrarnim simbolom Velike Majke.

Isti motiv je, u hrišćanskoj simbolici, povezan sa Majkom Božijom. Obilato je zastupljen na našoj narodnoj nošnji. Na srpskom Balkanu on se javlja u arheološkim iskopinama na figurinama iz Vinče, u ornamentici Kličevca, nešto modifikovan na keramici dubovačko- žutobrdske grupe, kao i svastikama na pojasevima gvozdenog doba iz Mramorka i Umčara, uz druge simbole u srpskim grobovima. Arheolog M. Vasić je uočio, u Kličevačkoj nekropoli, na jednom fragmentu žrtvene kotarice. Novija arheološka istraživanja zatiču ga u gradinskim grobovima.

Kako su postali Srbi

Romb i simboli u njegovom obliku, su univerzalni i, skoro svuda, vezani za ženu, plodnost i ženske reproduktivne organe. Ovaj znak Velike Majke ide uz solarna značenja i simbole. Kod poljoprivrednih društava plodnost, svojom simbolikom, u sebi obuhvata vezu ženskog i muškog, neba i zemlje, Sunca i Meseca, semena i njive. Kako vidimo, nije reč o statičkom kvadratu nego o rombu, „kvadratu u pokretu“, u promeni. U njemu su sunčevi simboli (krst, krugovi, tačke, ocila) i nije slučajno što, kraj njega, nalazimo i svastiku, tipičan simbol svetlosti i pokreta.

Po Herodotu Srbi (Sarmati) su nastali iz brakova Skita i Amazonki. U antičkoj istoriografiji, pohod Amazonki na Atiku je prihvaćen kao neosporna činjenica. Mnogim gradovima je pripisano da su ih podigleAmazonke (Efes, Smirna, Mirina). Žene ratnice se lociraju na nekoliko područja: u Maloj Aziji (od Propontide do Likije), na Pontu, Sauromatiji i Skitiji (istočno od jezera Meotis, severno i zapadno od Trakije). Najstarija zabeležena legenda o ženama ratnicima je u Mahabharati i u vezi je sa ritualom žrtvovanja konja pri skitskim i sarmatskim pogrebnim ritualima (kao i prilikom pokopa Keltskih princeza).

Veze sa Amazonkama, u srpskoj tradiciji su, pored toga da sauromatska žena nije mogla postati ravnopravan član društva dok ne ubije barem jednog neprijatelja, žene ratnice, čiji trag nalazimo u predanjima o vilama, u srpskoj epici najviše povezanih sa junacima, ratom i brigom o herojima.

Ubojite vile

Naime, kod Srba, postoje vile koje nisu samo nimfe ili suđaje, već su i ubojite, druže se sa junacima, biju se, učestvujući u bojevima; neke su zadužene za vidanje rana. Upravo ta njihova ratnička funkcija je najviše zastupljena u srpskim narodnim pesmama. Vila je junakova posestrima, kuje ili oštri oružje, proriče, predskazuje smrt, sama nosi luk i strele. Na Amazonke ukazuje i to da su srpske vile herojima ljubavnice, odabrani se njima žene – u svemu je, vilama, karakteristično amazonsko ponašanje: zarobljavaju mladiće da sa njima žive, odvode mlade muškarce da im daruju potomstvo, nemaju muškog poroda, kriju ljubav sa momcima, vole više slobodu nego bračne obaveze i, u svemu su jednake najvećim herojima.

Ptolomej, na „amazonskom putu“ nalazi brojna boravišta Srba (Sauromata): u Kolhidi, Galatiji (toponimi Sarmalija, Saralus), Kapadokiji (Sermuša, Sauranija, Surbalija, Sarbena). Dakle, ne može se govoriti o izolovanosti Amazonki i nekakvoj zajednici žena već o Srbima kojima vladaju žene (možda neka vrsta matrijarhata) kako piše Skilak iz Karijanda. Dokaz, u najmanju ruku ženske ravnopravnosti, je i osvedočeno postojanje vladarki kakva je, recimo, bila Tomirida koja je, sa Masagetima, porazila persijskog cara Kira.

Takođe, Amazonke potvrđuju primarnu vezu muškog/ženskog, boga oca/ boginje majke, neba/ zemlje, Sunca/ Meseca, vatre/ vode. Kao sveštenice sunčevog kulta bile su, svakako, zanimljive za stvaraoce mitova i legendi pa, ne čudi povezivanje sa kultom Apolona i Artemide – srpske Lužice (Λυγοδεζμά), posredno vezanih za kult Velike Majke.

Omužene

Skitskom nazivu za Amazonke – Oiorpata (Οίορπάτά) odgovara sanskritsko „ajurpati“ (ayur pati) u značenju mlada puna snage, gospodarica, žena, supruga. Ovo bi bilo identično srpskom nazivu „o- mužena“, od srpskog „mužiti“, uzeti za muža, tj. odnosilo bi se na udate žene, one koje su sebi izabrale muževe, pa su se – omužile. Ova srpska reč korespondira sa sumerskom reči „amagan“ (majka rodilja) odnosno, Amangena, Amazonka. U prilog ovoj pretpostavci idu i srpske reči mlada (ajur) i nevesta (na sanskritu nivesta) u smislu udata, udomljena, istog porekla kao i sinonim „mlada“, saobrazno nekadašnjem izrazu „omužena“. U pisanim spomenicima i kraljevskim poveljama, reč „omužena“, u istom smislu, koriste srpski pisari i vladari. Spomenimo još ratni i religijski simbol Amazonki – dvosekli sagaris (sekirа) što je oruđe kulta kod Skita i Sarmata.

Аutor – Miodrag Milanović

 

Извор ЗАВЕШТАЊА ПРЕДАКА (ВЕСНА РАДОЈЛОВИЋ)

>>СРБСКА МАЈКО, УЧИ ДЕТЕ СВОЈЕ МАТЕРЊЕМ ЈЕЗИКУ, СРБСКЕ ЗВУКЕ БУДИ НА СРБСКИМ УСНАМА!<<


ОЛГА ЛУКОВИЋ ПЈАНОВИЋ О ПОЕЗИЈИ ЛУЖИЧКИХ СРБА

Порукаод Svetovid » Сре Јан 06, 2010 10:40 pm

Жеља нам је да из ових кратких напомена израсте једнога дана једна велика монографија, која ће да попуни велике празнине нашега незнања…Једном, налазећи се на обали силне и тихе Лабе, учинило ми се да велика река у дубинама јеца… Много касније наишла сам на патриотску поезију лужичко-српског Песника Ћишинског, па препуштам Теби, драги Читаоче, да донесеш суд о њој. Песма која ће овде бити приказана, зове се „Српској земљи“:3

„О земљо српска! Само Твоју груду ћу да хвалим и твоје јуначке стародавне градове! Оживећу славна имена Твојих синова, макар ми срце пресвисло од дивљег бола!

O земљо српска, чаром твојим крепи моју вољу, да бих открио старих времена крваве трагове и да бих чуо како с неба зову освету за туђинско зло преко горе, њиве и равнине!

O земљо српска! Прослављаћу твоје плодне њиве, твојих гора чаробне песме и славићу тиху лепоту твога народа.

O, земљо српска! Никад те нећу заборавити. Твоју слику видим у мислима и у сну звони ми твоје име као јасни звук звона“.

3. – Л. Ленард, Српство у поезији Лужичких Срба, Издање „Светлост“, Београд, 1931.,стр.:б4.,65.,83.

Одмах после овог, следи сонет старом историјском седишту Лужичких Срба, граду Будишину:

„Поздрављено старо место непобедно! Потресле су те дивље борбе Срба са Францима, у самртничком болу напајао си се крвљу својих синова! Туђин је некада палио твоје домове и нечовечно газио крв твојих синова, али још српска срца на српски начин бију у Лужицама… „

У сонету „Спрева на Блатима“ исти песник пева:

„… како се тужно вијуга међу српским обалама, ах, кад бих вечно могла носити српске чамце… И плачући ваља даље своје валове. Пева о српским градовима на Лаби, а. валови Лабе ћуте и стењу као да се још сада топла српска крв меша с њиховим таласима… „

На Хрођишћу види песник сенке старих Миличана и плаче, што се на месту, где је некада стајао чврсти град поносних српских кнежева, сада налази гробље. На гори Лубину види, како стари српски јунаци устају из својих гробова, гледају у месечној ноћи по равницама и с речима – „Није још време“, враћају се у подземне пећине… На гори Прашици сања о старим временима… На Лаби и у Мишни, на давно германизованој српској земљи, чује песму српске девојке…

На старом народном мотиву заснована је песма Лужичког Србина Ћишинског под насловом

„Врло је тешко било Србима“…

„Лужичко-српски народ прича, да је некада, у пролеће – Световиду жртвовао на горама, у захвалност, што је земљи вратио сунце. Франци су у крвавим биткама потукли Србе, узели слободу и мачем им поставили крст Голготе на земљи. На горама српским пагански свешетници дубоко су закопали свету ватру, жртвени камен и дрво – тако, да га Франци никада неће моћи пронаћи. Тешкo je било Србима у ропству, тајно су се састајали на горама ноћу, у одређено време и плачући су се саветовали, како би разбили туђинске окове. Побожно су чували свету ватру у каменим пећинама и молили су Перуна, нека удари својим блеском и уништи непријатеље.

Ватра српске слободе остала је закопана на горама. Кад ће нам с радошћу сванути дан новог пролећа, кад ће ова света ватра – скривена у пећинама из горе избити до неба?!“

Ћишински је написао и песму СРПСКОМ ЈЕЗИКУ, у којој изражава жељу, да овај језик поново одјекне по целој Лужици и донесе нову срећу Србима… У последњој песми ове збирке каже српским мајкама:

„Српска мајко, учи дете своје матерњем језику, српске звуке буди на српским уснама! Поштуј и поноси се Србовањем, твој дом нека буде ко српска липа!“

Захваљујући истом песнику, ми и данас чујемо стару мајку из Лужице која прича унуцима о Србима на Лубину:

«Седам краљева има у његовим пећинама зачарани гроб. У извесним моментима дижу се из гробова, златне круне им блеште на главама, гледају доле на српске равнице, заплачу и опет се враћају у своје пећине, падајући у сан. Али – доћи ће дан, када ће се седам српских краљева појавити усред Будишина и опрати српску срамоту…»

Ову бајку прича стара мајка народу на прелу, а народ верно слуша и чува у својим срцима ову слику… Баладу завршава песник речима:

„Седам краљева устаће из гробова, узеће мач у руке кад буде престао сан Срба и кад крв буде узаврела у српским жилама“.

У другој балади Ћишински пева у песми „Миличино нарицање“ о смрти старог српског кнеза Милидуха. МИЛИЦА ЈЕ ПЕРСОНИФИКАЦИЈА ПЛЕМЕНА МИЛЧАНА, и она после крваве битке, у којој је пао кнез Милодух, плаче на његовом гробу, кад:

„… полажу у гроб српску славу и слободу… „

Извор БАДЊАК

Драган Симовић: БЕЛИ СРБИ ПРОТИВ РЕПТИЛИЈЕ


 

(ЈЕДНО ДРЕВНО ПРЕДАЊЕ ВЕДСРБА НАСТАЛО У ПРАСКОЗОРЈЕ СТРИБОРИЈЕ)

 

 

Бели Срби већ вековима стоје на бранику Духа Словесности!

На Страшноме Месту – на Светскоме Судилишту!

Између Белих Срба и Синова Таме постоји невидљива дејствена граница од Земље до Неба.

То је вододелница између Добра и Зла, Светлости и Таме, Љубави и Мржње; божанска вододелница између Словесности и Бесловесности, између Словесног Човека и Човеколике Звери.

Бели Срби знаду ко је ко, и шта је шта!

Они то Знање носе у својему Бићу и Суштаству.

То Знање је од Великих Предака.

И то Знање се не може у свету стећи нити научити.

Само онај ко је рођен од Предака Белих Срба, има то Знање у себи.

То Знање јесте Светлосни Запис!

Већ вековима, већ стотину и осам векова, Бели Срби воде свети рат против Рептилије, против Човеколиких Гуштера, против Човеколиких Звери.

Рептилија је највећи непријатељ Словесног Човека, Божанског Човека.

Рептилија је Сенка Словесног Човека!

Рептилија – то су људи без Живе Божанске Душе!

Кажем људи, иако не припадају нити Људској нити Човечанској раси!

То су Човеколика Сподобија високе демонске оштроумности и лукавства, савршеног тартарског умећа и разума, али без Живе Божанске Душе, без Суште Творчеве Искре у себи!

Рептилија је Раса створена у Тајним Одајама Тартара, у Утроби Мајке Земље.

Измилела је, и у Свет се успузала и ушуњала, из Пурпурних Вулкана Велике Тартарије, а у Праскозорје Стриборије.

Та Раса Сподобија већ вековима влада Словесним Светом.

Та Раса Сподобија јесте Влада у Сенци, јесте Велики Брат, јесте Ариман, јесте Црнобог.

Од те су Расе Сподобија настали и постали –

Светски Зеленаши, Светски Господари Новца и Рата, Светски Хушкачи, Светски Завереници.

Они нису ни Људска нити Човечанска Раса!

Они су Раса Сенке Велике Мајке Земље.

У овоме се Предању Белих ВедСрба садржи Истина Сушта о Раси Рептилије.

Владан Пантелић: ЗНАМ-ХОЋУ-И-МОГУ


З н а м х о ћ у и м о г у

 

Не, не, нећу дугу равницу у свом срцу…

Она би да ме Првотном сну изручује!

Хоћу планине – велике, веће и највеће,

На чије врхове пењу кораци тихи к’о олује.

 

Не, не, нећу да носим џак пене или вуне…

Он би да ме у свилен кревет одвуче!

Хоћу праве терете – брда, водеане, планете,

Који воде у Вечност сутра, данас, јуче.

 

О, наш Боже, са тобом је и тешко и лако!

Тражиш покрет и жестину, не гледаш у млако!

Смераш у срца да широм отворе врата,

За непријатеље, нејаке, сужње, комшије, брата…

 

Ево идем тихо и одлучно, пуноглаве главе…

Нисам жељан жеља, нисам кренуо пут славе.

Ударај ме, а и милуј Боже – да се отрезни глава!

Истргни ми су-ров талог срца – нек постане лава!

 

Не, не, нећу снено љуљуљкање ни почасти света!

Нећу палате, дипломе, уг-лед, нећу задах рата!

Хоћу очишћену потку свих бића и планета!

Хоћу Стварање нових Унивезума – Простор Злата!