ПОВРАТАК КРАЉА ПЕТРА II


пише: Миша Матић

Луј XVI

Луј XVI

Луј XVI као 20 – годишњак, 1774. наслеђује француски престо и државу која је у расулу. Са 17 година жени се аустријском надвојводкињом, кћерком царице Марије Терезије, Маријом Антоанетом. По ступању на престо, Луј XVI враћа законодавну власт у руке парламента, који је његов отац распустио, а 1789. постаје и уставни монарх државе у којој парламент има потпуну власт у својим рукама. После победе револуције и проглашења републике 21. септембра 1792. краљ је збачен са престола, а неуспешно се завршава и његов покушај повратка на власт, уз помоћ страних сила, па га заправо ти његови савезници гурају под гиљотину у рукама револуционара. Луј XVI је убијен 21. јануара 1793. у Паризу, пошто је претходно оглашен издајником, два дана раније. На исти начин погубљена је и краљица Марија Антоанета, девет месеци касније. Њихов син, Луј XVII, као осмогодишњак, од стране револуционара одведен је у затвор, где умро 1795. од последица физичког мучења и изгладњивања. На тај начин се револуционарне и антимонархистичке снаге разрачунавају са носиоцима круне, када им ови падну шака.

kraljpetarII

Краљ Петар II по ступању на престо

Краљ Петар II Карађорђевић, са непуних 18 година долази на престо Југославије 27. марта 1941. Југославија се налазила пред вратима рата, после демонстрација које је изазвало потписивање Тројног пакта, два дана раније у Берлину. Убрзо, по почетку рата, 6. априла, краљ Петар напушта Београд, да би са Никшићког аеродрома одлтео за Грчку, а затим у Египат. У госте као избеглица код савезника Британаца стиже јуна 1941. За разлику од Луја XVI, који није успео да ужива у заштити савезлика, а већ је био ожењен, када је преузео француску круну, Петар се по наговору британског премијера Черчила и под окриљем свог кума, британског краља Џорџа, жени марта 1944. Александром, грчком принцезом без мираза, којој многи оспоравају ту титулу. Изузев Черчила и њене мајке, грађанке Аспазије Манос. У то доба, на тлу Југославије је одавно беснео и грађански рат, највише између снага оданих краљу, под командом ћенерала Драгољуба Драже Михаиловића и комунистичко-револуционарних снага под командом самозваног маршала Јосипа Броза, коме се ни дан данас не може утврдити тачан датум рођења, али ни многи други биографски податци. У време своје женидбе, краљ Петар је већ знао каква би га судбина задесила у случају победа било које од ових снага. Пред собом је имао већ прокламоване „одлуке Авној-а“ од  29. новембра 1943. и Резолуцију са Башког конгреса, Равногорског покрета од Савиндана 1944. На своју жалост, знао је и одлуке Техеранске конференције, само један дан старије од одлука комунистичког Авноја, које су такорећи биле усаглашене. По том сагласју, круна је већ била скинута са главе краља Петра и стављена на располагање комунистичком вођи Брозу. Званично је то учињено 29. новембра 1945. после реферндума, познатог под народним називом „ћораве кутије“. Као и Луј XVI, краљ Петар је од нових власти оглашен издајником, па је та одлука Авној-а, као и она о забрани повратка краља и династије у земљу, званично постала важећа, две године по њеном доношењу. Робеспијерову тезу: да ће слободе и правде бити када о црева последњег попа, буде обешен последњи краљ, енглези су у својој револуцији решили једним ударцем, јер им је краљ био и верски поглавар. Срећом по живот краља Петра, комунистима у Србији је утекао и „последњи поп“, сада свети владика Николај Велимировић, али су они током своје револуције побили више свештеника и монаха него у истом периоду усташе и немци заједно. Аналогију између ових догађаја дао је и Карл Маркс, 1848.године: „Има у историји фрапантних аналогија. Јакобинац из 1793. године је постао данашњи комуниста“

Живећи под окриљем оних који су му радили о круни, а понекад и о глави, Петар II, краљ Југославије, умире 1970. године у Денверу у САД, у својој 48. години. У својим мемоарима и краљ Петар једном реченицом описује своју трагичну судбину: „Ја сам незапослени краљ а једини посао који знам је како бити краљ. Обучавали су ме за краљевство откако сам рођен.“  Оваква судбина задесила је носиоца круне који није допао шака револуционарима у својој земљи. За разлику од Луја XVI, који је сахрањен у Француској, краљ Петар је одлуком комунистичког режима изгубио, сем права на живот и право на гроб у својој земљи, у цркви коју је подигао његов деда, по коме и носи име, на свом имању. Та црква је одређена од свог градитеља, да буде вечно почивалиште српске краљевске династије Карађорђевић, попут базилике у Сен Денију, која је и гробна црква француских краљева. Последњи у њој сахрањен је десетогодишњи принц Луј XVII. 1824. a његови родитељи, краљ Луј XVI и краљица Марија Антоанета, пренети су уз државне почасти, и сахрањени ту  1815. године.

У цркви Светог Георгија на Опленцу, последњи сахрањени је кнежевић Никола, син кнеза Павла и кнегиње Олге, који су, када и он, пренети из Лозане и сахрањени 6. октобра 2012. Њиховом погребу на Опленцу, предходила је тзв. рехабилитација кнеза Павла, пред београдским судом. На неопходност доношења тог акта подсетио нас је и председник владе. Рече да се  тим актом стичу услови за сахрану кенза Павла, кнегиње Олге и кнежевића Николе на Опленцу, у цркви коју је сазидао Павлов стриц и његов покровитељ од развода Павлових родитеља, краљ Патар I. Пре мање од пола године тај исти човек обећао је повратак Брозове бронзане статуе у Ужице .О рехабилитацији краља Луја XVI, његове супруге и сина, нити постоје податци, нити је иком била потребна, јер у Француској се „тековине револуције“ одавно сматрају злочином.

посмртна маска Оливера Кромвела

посмртна маска Оливера Кромвела

О томе какав је однос Британаца према првој револуционарној победи у историји у Енглекој револуцији, под Оливером Кромвелом, говори и то да је та република трајала од 1649. до 1658., а Кромвелова смрт је означила њен престанак. У том периоду, револуционари су побили око 30% становништва. Велика Британија је од тад поново монархија. Француска револуција однела је животе око 700.000 жртава, док се жртве револуције у Русији броје десетинама милона мртвих. Код нас тај број још увек није ни приближно утврђен. Ни Британцима, ни Французима нису биле потребне рехабилитације да би схватили историјски значај жртава револуција, али је то потребно мртвим члановима династије Карађорђевић, који су своје кости посејали на два континента, како би остварили право да почивају у својој задужбини и на својој имовини, која је још увек отета.

Приликом сахране кнеза Павла, председник републике, нас је обавестио, да је његов следећи посао пренос посмртних остатака краља Петра из Либертвила код Чикага. Да ли ће нас, ако му се укаже прилика, поново подсетити на то да он исправља неправду коју смо починили сви ми, иако се тачно зна ко је чинио и злодела и неправде? Да ли ће тражити рехабилитацију краља Петра пред београдским судом, иако поступак рехабилитације краљевог министра војске и морнарице и начелника штаба ЈВуО, генерала Михаиловића безуспешно траје већ 6 година? Да ли ће и последњег југословенског краља последњи пут превозити бордо комбијем? Да ли ће и његово тело, попут тела кнеза Павла сместити у сандук већи од гробнице у крипти цркве Светог Ђорђа на Опленцу? Хоће ли од сахране последњег српског монарха правити скарадну сахрану по угледу на „Лионску

заупокојену литургију“, на сахрани распопа и трговца, „мученика слободе“, револуционара Шалијеа, током Француске револуције? Да ли је он тај који ће предводити комунистичке идеолошке и биолошке потомке у одавању почасти или још

Драгиша Кашиковић

Драгиша Кашиковић

једном ругању последњој српској крунисаној глави? Да ли је он тај који је достојан да испуни аманет Драгише Кашиковића који је у свом некрологу

над одром краља Петра рекао:

– Збогом наш миљени сапатниче, тешку Круну ниси дуго носио. Морао си у изгнанство. Постао си наш први емигрант. Збогом наш честити господару, рат се завршио али нашом земљом нису поља цветала. Пшеница није дозрела међу дрвеним крстовима. Збогом мили земљаче, судбина ти је трнов венац наметнула. Носио си га храбро – Карађорђевски. Ми ти се кунемо својом чашћу и именом да ћемо те пренети на Опленац. У слободну Србију коју ти судбина није доделила да поново видиш.

http://srboslov.info/feljton/istorija/492-p-vr-r-lj-p-r-ii-u-srbi-u

Драган Симовић: ОНО САМ ШТО СУ СНИ МОЈИ КОЈЕ БУДАН СНЕВАМ


ОНО САМ

ШТО СУ СНИ МОЈИ

КОЈЕ БУДАН СНЕВАМ

 

Ако бих се одрекао својих снова,

и себе бих се одрекао.

 

Јер све што имам,

то је од снова мојих постало;

 то се у снима мојим зачело;

то се низ снове моје у живот низвело.

 

Да нисам сневао,

не бих ни био;

 не бих ни љубио.

 

Само сневајући,

у сновима својим,

 ја сам бивао једно са Богом;

 само сневајући,

у снима својим,

 ја сам познао Милост Божју;

само сневајући,

у сањама својим,

 ја сам знао

да Бог јесте у мени,

и да ја пребивам у Богу.

 

Заиста,

све што сам сневао,

то ми се

на јави

и збивало.

 

 Моји снови

били су моја стварност.

Моји снови

били су и више

од моје стварности.

Моји снови

 били су Пут мој,

и Светлост моја

на Путу.

 

Без својих снова,

ни ја никада

не бих био –

 ја!

 

Без својих снова,

зацело,

уопште

и не бих

био!

 

Оно сам,

што су сни моји

које будан

сневам.

Соко са Велебита: УСТАЈ, СТРИБОРИЈАНЕ!


Тешко оном кога Руси бране,
а још теже ког Кинези хране.

Црни ће му осванути дани,
кога Слобо од НАТО-а брани.

Куку оном ко имаде Вука,
да га тешких он спашава мука.

Коме Шешељ границе заснива,
држава му све то мања бива.

Црна авет са цветом у коси,
Србском роду трагедију носи.

Кога Зоки с Олбрајтовом брани,
и њему су одбројани дани.

Поред ових и Мило се ређа,
па удара Србима са леђа.

Све су ово комуњаре старе,
оденуте у нове самаре.

Са чела им петокраке боду,
сви су верни масонскоме роду.

Све ће они довршити ствари,
што не стиже ватиканац Стари.

Масонску су отворили ложу,
да би могли целивати Јожу.

Да је ово све истина љута ,
доказаше небројано пута.

Издадоше све што Србско беше,
па се сада издајнички смеше.

Косово нам отеше из душе,
и спремају нове издајуше.

Отеће нам Шумадију тако,
бит опрезан с њима није лако.

Злотвор Чанак са личкије брда,
и он нам се с Војводином спрда.

Њима веру поклонити смије,
само онај ко Србином није.

Од њих нико из Србије Боже,
зар их она одагнат не може.

На превару дошли, с помоћ Ватикана,
да разоре Србство са разније страна.

Ко год им засмета, даве га ко змија,
па нас онда лажу то све ради ЦИА.

Нико тако не би, веран Ватикану,
ко ови злотвори проклето им свану.

Пробуди се сада ти Србине клети,
Збаци тешки јарам овије авети.

 

Поруку ми ову даде Бог на глас,
да би могли одма да тражимо спас.

У Б Е О Г Р А Д У
месеца свитања
7507. (1999.)

Вељко Ђурђевић: ХИТЛЕР И НОВИ СВЕТСКИ ПОРЕДАК



Хитлер је такође знао за тајну три српске осмице и недовршени поход Александра Карановића. Секта и партија којој је Хитлер био медијска маскота и званични „фирер“, сазнала је ову тајну из три извора; то су легенде које су се до тада пре-причавале на територији Немачке и преносиле се са колена на колено међу остатцима најсевернијег Српског племена, које се у потпуности сјединило са Немачким народом. Затим из података и записа које су мисионари ове секте прикупили на путовањима по Египту и Северној Африци, као и из материјала прикупњених на сличним походима по Индији и Азијском истоку. Ове тајне чуване су као поуздани путокази будућих нацистичких освајачких похода. Из ових сазнања изведени су фашистички стратешки правци деловања и комплетна фашистичка идео-логија, али не на основи Божанске хармоније и међусобне љубави и толеранције, већ на Луциферовој грамзивости и нарцисоидности. Из спознаје чињенице да су Јевреји починили велику подвалу и, да су као лажни Божији изабраници и лажни овоземаљски страдалници, затворили круг Александрове недовршене осмице, чиме су постали носиоци ореола ујединитеља света и његови господари, Хитлерова секта доноси закључак да Јевреје треба склонити са светског трона, на тај начин што ће их физички потпуно уништити не бирајући средства ни методе убијања. Потпуно исту судбину Хитлер је наменио и Циганима, јер су и они на својеврстан начин заједно са Јеврејима стали на трон света. Они су у својим скиталачким походима тражења Српске постојбине, постојбине ујединитеља света, после пропасти Александровог похода, као и Јевреји али без јасног циља и намере, затворили круг Александрове осмице. Уз овако дефинисане стратешке циљеве, Хитлер је био потпуно убеђен у своју мисију освајања света, при чему је нарочито рачунао на паклену војну машинерију коју је створио. Хитлерово затварање Александрове осмице било је фантастично испланирано. За савезнике у свом походу придобио је Шпанце и Италијане, са Бугарима је такође направљена нагодба а са Краљевином Југославијом је припремљено потписивање пакта. Тако је са војничким освајањем Француске и Грчке имао потпуно затворен Европски део освајачког похода. Остало је да само узгред у муњевитом про-дору заузме Малу Азију и Африку и стане на ујединитељски трон света, са кога је до танчина испланираним геноцидом требало уклонити Јевреје и Цигане. Цигани додуше нису знали због чега им се то дешава, и шта треба да чине да би се спасили.

Припремљени пакт са Србима Хитлера је још више убедио у успех његове мисије, јер је на својој страни имао и носиоце идеје о Божанском уједињењу света, без чијег благослова ни један освајач света не може досећи постављени циљ. Због ове чињенице сви освајачи света су тежили да за савезнике у својим походима имају Србе као носиоце завета о уједињењу света. У част доласка принца Павла у Берлин, ради припрема потписи-вања пакта, организована је војна парада, иначе највећа икада организована у свету, која је имала за циљ да црномагијашким круговима покаже да су Срби дефинитивно стали на страну Немаца, а узгред да се остатку света покаже паклена ратна машинерија коју су Немци изградили и са којом улазе у светски освајачки поход. Пакт са Хитлером Срби су потписали 25. марта 1941. године. Српско „заборављање“ идеје о коначном уједињењу света због Јеврејске и Грчке подвале о Српској историји и походима Нина Белова, Серба Макаридова и Александра Карановића, доводе принца Павла Карађорђевића и амбасадора Југославије у Берлин, великосрбина католика Иву Андрића, до закључка да би се Југославија једним неутралним пактом са Хитлером могла дистанцирати од предстојећег светског рата. Међутим, тајну неопходности поседовања Српске наклоности у походу освајања света засигурно знају Јевреји. Они схватају да војнички не могу парирати Хитлеровој ратној машинерији, због тога су тајну владања светом поделили са Енглеском Краљицом, која једина на овом свету има монструозније и безобзирније ратнике од Немаца. Вештим војничким и обавештајним маневрима у рат против Хитлера, Енглези увлаче и СССР и Америку и низ других Европских земаља. Два дана по потписивању Југословенског пакта са Немцима, Енглеска обавештајна служба са Београдским комунистима већ 27. марта 1941. године организује демонстрације „Боље рат него пакт – боље гроб него роб“. Черчил победоносно ликује „Срби су коначно нашли своју душу“, а Хитлер избезумљен од беса и шизофреног напада, сазива генералштаб своје ратне машинерије и наређује им да у року од две недеље Југославију избришу са карте света. Заслепљен снагом сопственог оружја и успесима окупације суседних држава, Хитлер приступа тоталном игнорисању спознаје о Српској заветној идеји Божанског уједињења света и креће у војничко покоравање Српске државе. Ствара велику Независну државу Хрватску, сматрајући да ће му подршка овог Српског племена бити довољна да пред Богом докаже целовиту Српску наклоност. Хрвати, вековима понижени Немачком клетвом „са-чувај ме боже Куге, Колере, Рата (Криг) и Хрвата (Кроатен)“, Немачко поверење дочекују као сламку спаса од вековне анатеме. Укључују се у све Хитлерове освајачке подухвате. Само у Стаљинградској битци (данас поново Волгоград) учествовала је Хрватска усташка легија са преко четири хиљаде бораца од којих се тек њих двадесетак живо вратило у „лијепу њихову“. Своју оданост Хитлеру и његовом освајачком походу Хрвати су најочигледније показали геноцидом над оним делом српског народа који није пристао на подршку Немачкој. Да би били што убедљивији у својој понизности, Хрвати су узгред са истребљи-вањем готово милион православних житеља на територији Независне државе Хрватске, поубијали и оно Јевреја и Цигана што им се нашло при руци. (Без обзира на ове догађаје Загребачки Јеврејин, Владимир Шекс 1990. постаје главни јастреб Туђмановог подухвата реинкарнације усташке Ендехазије.)

Мајсторским захватима Енглеза и њихових савезника, Хитлер улази у рат против већине Европских земаља, изузев Шпаније на чијем челу се налазио фашистички генерал Франко и земаља које окружују Краљевину Југославију, које имају изу-зетно јак српски генетски потенцијал, а од којих је наклоност и савезништво Хитлер задобио додељујући им по парче раскомадане Српске државе. Што се тиче Шпанаца, они су поодавно, ношени сотонском идејом себичности и нарцисоидности, у многим походима били на страни Луциферових освајача света, или су и сами носили сотонин барјак. Међутим, исцрпљени сопственим грађанским ратом, уз Франкову непогрешиву про-цену да би Немци могли бити поражени, и пред Хитлером и пред „Савезницима“, успевају да се оправдају и да у Други светски рат не уђу отворено ни на једној страни.

Зато у овом тренутку Шпанци предвођени Хавијером Соланом, поред Енглеза представљају главног Европског промотера и утемељивача сатаниног пројекта који се зове „нови светски поредак“, чији су иницијатори и главни координатори управо они, што преваром и подвалом затворише круг Александрове осмице. Срби ни овог пута нису дали свој благослов новом освајачком походу, и зато су нови освајачи света, као и Хитлер 1941, решили да униште и раскомадају Српску државу, стварајући нове државице и «Српске нације» које би због шовинистичке себичности и остварене „слободе“ дале ле-гитимитет освајачком походу. Међутим, за добијање Божанске Српске наклоности уједињења света, није довољна изнуђена сагласност једног или неколико сепарата, већ наклоност и благослов комплетног Српског национа и свих народа са Српским ге-нетским потенцијалом. Затим, да Срби у потпуности буду убеђени да се уједињење света обавља по Божанским а не по Луциферовим законима. То је у овом тренутку практично немогуће остварити, јер су народи са српским генетским потенцијалом расути трагом велике српске осмице, подељени на многобројне хришћанске, муслиманске и будистичке секте, које су по Сотонином плану међусобно супротстављене до истребљења.

Тек када Истином буду превазиђени ови религијски системи, створиће се услови за коначно Српско уједињење света и победу Бога, Речи и Истине над Луциферовом себичношћу, лажима, преварама и подвалама. На тај начин створиће се услови за духовно оздрављење Српског национа и престанак велике вековне шизофреније. За почетак треба се одрећи двоглавог, монструозног симбола „заштитника“ Српске нације, без зле намере према било коме, великодушно праштајући све злочине који су над нама почињени а инсистирајући искључиво на Истини и ничему више. Триумф Истине над лажима, преварама и подвалама на путу обожења људског рода, биће битнији од свих војничких победа и свих револуција и цивилизациских захуктавања, од самог почетка, јер ће то бити дефинитивни тријумф Бога над Сотоном и његовим методама владања, његовој себичности и нарцисоидности. Оно што је данас света српска обавеза то је неговање и обнова сопственог божијег пута и неприхватање учешћа у сатанистичким пројектима освајања света без обзира који Луциферови синови их предводе.

Божанска српска духовна вертикала довела је Србе до величанствене идеје уједињања света и тражења небеске хармоније међу народима и цивилизацијама а не до освајања и потчињавања било кога. Величанствен српски однос према свим луциферовим и сатанистичким освајачима света изрекао је нобеловац Иво Андрић у свом књижевном делу,  кроз лик његовог јунака Алихоџе, који турску булументу из Босне испраћа истим речима којима дочекује Aустроугаре као нове окупаторе, а то је само: „Сиктер пашчади“.

Стајање уз одлазеће или долазеће најезде сатаниних освајача света само нас удаљава од сопственог Божијег пута. У Другом светском рату окренули смо леђа сатанистичком Хитлеровом подухвату освајања света да бисмо стали на стра-ну Луциферових „синова“ који имају потпуно исте намере. За „награду“ ови нам намећу комунистичко друштвено уређење при чему нам не дозвољавају да уђемо у Варшавски пакт само зато да бисмо им послужили као оштрица за разарање велике Совјетске империје, која је такође представљала само једну од варијанти Луциферовог владања светом. Стварањем покрета несврстаних ми смо луциферовим синовима послужили као тампон за зауздавање ширења совјетске империје а затим за њено комадање и дефинитивно уништење. Разарање Луциферове совјетске империје постала је „неопходност“, јер је „претила реална опасност“ да Луциферови синови у Русији изгубе власт и да се из згаришта велике Славенске душе поново про-буди српска идеја Божанског уједињења света, што је по Божијој промисли само по себи неминовност, а то је у ствари једини пут спасења и Божије љубави који ће сви народи света врло брзо препознати…

 

 

У Београду,

месеца Рујна

лета Господњег серпскога 7512.

Вељко Ђурђевић: ТРИ СРПСКА ПУТА ДО КОНАЧНОГ УЈЕДИЊЕЊА СВЕТА


 

ТРИ СРПСКА ПУТА ДО КОНАЧНОГ

УЈЕДИЊЕЊА СВЕТА

Када су суседни народи интензивније кренули у освајање територије и поробљавање основног народа беле расе, ношени својом шизофренијом и снагом деструктивне, ђаволске стране људске личности, тадашњи предводник нашег народа добија Божанску српску визију на основу које приступа Божанској идеји уједињења света и међусобној толеранцији и мешању народа и раса. У својој Божанској визији уједињења он је видео своју улогу и улогу свога народа, тако да он као вођа треба да окупи једну трећину становништва и у војничком и номадском походу крене у сусрет другим народима и у генетско мешање са њима. Овај пут трајао је више десетина година све до поновног повратка у Бојку, прадомовину наших предака. То је био пут велике српске осмице који је почињао са Балкана, прелазио у Малу Азију, преко Голана и Арабијског Полуострва досезао до Индије, потом избијао на границе Кине а онда преко, Кашмира, Персије и Голанске Висоравни прелазио на Афрички Север Египта, Туниса, Либије и Марока одакле је преко Шпаније, Француске и Италије завршавао на Балкану, потпуно затварајући велику српску осмицу уједињења и генетског мешања народа.

У својој дугој историји, наш народ је у три наврата кретао у овај судбоносни поход. Сваки пут покушавајући Божанску визију хармоније и уједињења супротставити деструктивном, шизофреном и ђаволском принципу међусобног сатирања и уништавања цивилизација. У првом походу уједињења света Српски народ је предводио Нино Белов – „Бог Сербон“ и његова жена „Богиња Сербона“, творци и откровитељи Српске Божанске визије и Српског језичког и духовног принципа светог четворства и овоземаљске четвородимензионалности, и први носиоци крста са четири оцила.

Око две хиљаде година касније у поход мешања са другим расама и цивилизацијама наш народ је предводио Сербо Макаридов. Пут је водио готово истом трасом коју је прешао и Нино Белов. Целом трасом пута била је јасно уочљива генетска и језичка измешаност домаћег становништва са остатцима народа и војске из претходног Српског похода. Уместо сукоба, на многим местима, експедиција је дочекивана са добродошлицом уз истицање повезаности са претходним походом и свести о томе да после овог у будућности предстоји још један величанствени поход до коначног уједињења.

Трећи Српски поход коначног уједињења света предводио је Александар Велики, син Филипа Карановића (Македонског). Војска и народ су окупљени опет на истом простору као и у претходна два похода, понављајући већ уходану трасу преко Мале Азије, Индије, Кашмира Персије и Голана.

Повратком на Голан Александар је хтео да театрално прослави успешно окончану половину свога подухвата, пре него што потпуно затвори трећу српску осмицу. Овај несмотрени гест Александра је коштао главе а Српски народ више миленијумског ропства под мелеским окупаторима и губитка орјентације на божанском путу Истине и љубави. Грчка послуга у церемонији дочека Ујединитеља света износи пред Александра пун пехар отрованог вина које он са одушевљењем прихвата и испија после чега убрзо умире. Ово обезглављење у Српском народу ствара хаос и расуло. У паници се расипају по Малој Азији и Северу Африке и тамо остају све до данашњих дана срођени са домаћим Арапским становништвом. Мудри и стрпљиви арапски народи знају тајну страдања српског ујединитељског похода, такође знају за тајну плавооких и плавокосих арапа који су дубоко у души свесни свога српског порекла.

Мислиш ли да је без икаквог суштинског разлога плавооки Муамер Гадафи преклињао и молио шизофреног Алију Изетбеговића да муслимански део Српског народа не супротставља православној браћи. Гадафи је једини светски владар који је после сатанистичког бомбардовања Србије 1999. дао Српском народу неповратну и безусловну новчану помоћ за обнову земње. Тајну величанственог српског уједињења света знају и Јевреји. Научили су је из светих књига које су покрали из египатског светог храма приликом спектакуларног „бекства из дугогодишњег ропства“. Поред светих књига Јевреји су у овој пљачки украли заветни ковчег и низ других реликвија.

Свештеници религијског реда у старом Египту регрутовани су искључиво од припадника Српског народа и у књигама које су они стварали на свом материњем језику, била је до танчина разрађена идеја Божанског уједињења света и божанског уздизања људске душе. Тајна египатске цивилизације крије се у двојезичком кључу хијероглифског записа у коме пратеће, наизглед неважне шаре и бордуре откривају читаоцу у ком језичком коду треба да буде прочитан запис. Од фрагмената светих записа из светих Египатских књига, Јевреји су направили компилацију Библије и препоручили се свету као носиоци велике религијске идеје. Из егоистичких разлога смислили су и исценирали сукоб са Арапима да би себи приписали ореол прогнаних и страдалих и да би у привидном походу за безбеднијим стаништем, затворили круг треће српске осмице, пут коначног уједињења света, који је започео Александар Карановић. На овај пут један део Јеврејског народа креће из подручја где је Александар отрован, па затим преко Египта, Северне Африке, Гибралтара и Шпаније пролазе кроз садашњу Француску и Италију, а затим преко Сарајева, Београда и Скопја потпуно затварају круг Александрове осмице.

Понесени легендама о Српским походима уједињења света које су се вековима препричавале на путу велике српске осмице, и урођеном жељом за повратком у прадомовину један део остатака односно потомака српске војске и становништва из претходних похода, прикључивао се наредним Српским походима. Тако су се делимично заједно, а делимично са кашњењима и од више десетина година, враћали на Балкан. Један део походника поштовао је трасу велике српске осмице док се један део због нестрпљења упућивао краћим путем из правца Кашмира, заобилазећи Црно Море са северне стране па преко Карпата и Паноније стизао на Балкан. На простору Бојке затицали су свој матични народ са којим су се сједињавали, без икаквих потешкоћа препознајући језик, културу, топониме и комплетно подручје прадомовине. Из ових повратака, које бројчано нису представљале веће групе становника, историчари народа који претендују на освајање Балкана, развијају теорију о Великој сеоби Славена и њиховој окупацији овог простора. Ова теорија има само један једини циљ, а то је усађивање у свест Српског народа представе, да подручје Балкана није њихова домовина, да због тога и не треба да је бране, да ове просторе и треба да напусте, јер се њихова права домовина и налази тамо негде иза Карпата и Каспијског Мора. (На овој идеји, добрим делом темељила се и велика сеоба Срба предвођена Арсенијем Чарнојевићем, којом је преко триста хиљада Срба одведено у нестајање и потпуну асимилацију.) Неке српске етничке заједнице везале су се за простор на коме су се нашле, божанским напорима бранећи сопствени ентитет, попут Калача на истоку српске осмице или Баскијске заједнице на крајњем западу, који и дан-данас у језику којим говоре чувају преко 30% речи старосрпског језика.

Упоредо са остатцима српског народа из претходних похода, који се прикључују и Сербу Макаридову и Александру Карановићу, опчињени снагом Српске војске, њеном организацијом и добронамерношћу, из Индије креће и један број Цигана и расејавају се по трагу велике српске осмице. И дан данас највећа концентрација Цигана је управо на овом путу а то је Блиски Исток, Север Африке, Шпанија, Француска, Италија и Балкан. После монструозне погибије Александра Великог, Цигани застају у свом знатижељном походу и на простору Мале Азије и Перзије, остају све до велике Отоманске најезде на Европу. Тада се прикључују Турцима који их у свом освајачком походу користе за обављање најпрљавих послова и за извршавање најсвирепијих злочина, попут набијања на колац и разних других егзекуција и застрашивања освојених народа.

(Избор фрагмената из овог поглавља, сачинио приређивач и уредник СРБСКОГ ЖУРНАЛА)

Вељко Ђурђевић: АРНАУТИЗАМ


 

 

Вељко Ђурђевић: АРНАУТИЗАМ

  

Шиптари су најконтраверзнија етничка група на српском националном простору. Они представљају најневероватнију мешавину народа проистеклу из остатака римских сточара, тешких физичких радника и робова, затим арнаутизованог српског и грчког становништва који су спас од терора поробљивача ових простора налазили у приклањању овом етносу. Основну групу овог етноса чине римски заробљеници са разноразних ратишта, који су у једном од римских ратних похода доведени на простор садашње Албаније где су остали до данашњих дана. Поразом римске легије која их је довела на ове просторе, они су као цивили постали слободни. Пошто су генетски, етнички и је-зички чинили чудесну мешавину, трудили су се да се међусоб-но споразумевају латинским језиком, онако како су знали и ко-лико су га разумели. Тако је произведен хибридни „Албански језик“ који нема никакве везе са Албанијом на Кавказу из које су наводно дошли на балкански простор. Да је тако Албански језик би спадао у исту групу са Турским, Мађарским и Финским а не у групу Романских језика. А да су староседеоци Балкана као Срби онда би се на простору и од Трста до Скадра гово-рио Латински или Шиптарски а не српски. Као основа садашњег шиптарског језика користи се књижевни опус једног броја „Албанских“ писаца, који сами за себе кажу да су у потпу-ности свесни свог српског порекла и да се осећају искључиво као Срби, због чега су им албански националисти и екстремисти небројено пута угрожавали живот.

Прво прикључивање Српског народа овом етносу усле-дило је када је Византија са Немањићима кренула у радикалну христијанизацију Српског народа. Христијанизацију народа ко-ји је натуцао латински језик, Византија и Немањићи су смат-рали правом и обавезом Рима и отуда је један део овог етноса примио католичку веру, без много обавеза и насиља. Међутим основна карактеристика овог етноса робовског и слушког порекла је приклањање окупаторским силама и слугарски однос према свим новим господарима. Због тога су сви Луциферови синови који су освајали наше просторе у Арнаутима имали си-гуран ослонац и сигурног савезника за уништавање српског народа, српске вере и српских држава.

Приликом успостављања равнотеже византијских и срп-ских снага на Балкану један број Арнаута приклања се православљу. Међутим, Отоманском окупациом Српске државе они се масовно окрећу исламској вери и исламизацији личних имена. У време отоманске власти један део српског живља потра-жио је спас у овом етносу који је невиђено лојалан Турцима уживао њихову значајну наклоност. Доказ овог невероватног разрођавања српског народа су и садашње српске етничке ску-пине са арнаутизованим и исламизираним именима које још увек говоре старосрпским језиком у својим изолованим насеобинама попут Горанаца, становника Призренске Жупе, затим још неколико таквих групација у самој Албанији које броје ви-ше десетина хиљада становника. Садашњи јастребови Алије Изетбеговића их својатају и призивају у новопроглашени Бошњачки национални простор што их наводи у нова беспућа која само убрзавају њихову арнаутизацију. Овоме свакако огроман допринос даје и Византијски став који сумануто и самоубилачки бранимо и који нас је готово довео до самоуништења, – да су Срби само они који су примили хришћанску православну веру. У овом тренутку врши се насилна алба-низација њиховог језика од стране великоалбанских наци-оналиста који нису свесни да се управо налазимо пред великим албанско-абанским расколом у коме ће они сами уништити све што су као хибридна етничка заједница створили. Због чињенице да се ради о генетској, језичкој и етничкој мешавини од ко-јих ни једна карактеристика није доминантна на Божијем путу, већ представља само ново настојање да се прилагоде новим моћницима и окупаторима ових простора, у тренутку када Луциферова снага новца у њиховим рукама надјача њихов стваралачки потенцијал на Божијем путу, чиме ће почети ве-лика међусобна пљачка и отимачина, они ће ући у беском-промисан међусобни обрачун у коме ће свако у сваком препознати припадника непријатељског табора, што ће њихову шизофренију довести до највишег стадијума, а луциферовим синовима дати оправдање за раздржављење и увођење при-нудне управе као на Орвеловој фарми. Једини излаз из ал-банског ћорсокака биће им приклањање свом матичном народу у циљу преживљавања духовних и материјалних „благодети новог светског поретка“.

Један број Грка, нарочито у јужном делу садашње Алба-није такође се арнаутизовао из истих разлога као и Срби. Међутим задојени вековном византијском мржњом према Српском народу и потребом разарања српских националних интереса на Балкану, водећи јастребови садашње политичке елите Албаније су управо грчког порекла; доказ томе је и њихово занемаривање чињенице да Срби као народ никада нису били непријатељски настројени према албанцима као етничкој групи већ искључиво према окупаторима ових простора, према којима су албанци по правилу били лојални као према Турцима, Немцима или пак Италијанима. Какав је данас њихов однос према промотерима „новог светског поретка“, није ни потребно коментарисати. У овом тренутку они су ближи Луциферу и од самих луциферових стегоноша, по чијим налозима и касапе српски народ и срп-ску државу.

Највећа шиптарска грађевинска достигнућа су параноич-на изградња бетонских бункера широм Албаније за потенцијалну одбрану од потенцијалних напада на њихову државу, који се историјски никада нису ни десили, а на Косову и Метохији то је до перфекције развијен нагон за подизањем високих оградних зидова око својих дворишта. Овај нагон развијен је из оправданог страха да се домаћини не врате и не истерају их из својих, српских кућа, које су напустили у великој сеоби Срба предвође-ни патријархом Арсенијем Чарнојевићем, а у које су се Шипта-ри уселили уз велику турску наклоност. На напуштена српска имања и у нетакнуте српске куће, Арнаути су дошли из планинских предела садашње Албаније, као исламизирани и невиђено лојални турским окупаторима. И дан-данас Шиптари на Косову и Метохији и у Македонији подижу зидове страха око туђих кућа у које су се настанили, као лисице у напуштене вучије јазбине, које на тај начин желе задржати за себе.

(Одломак из књиге ШИЗОФРЕНИЈА)

Вељко Ђурђевић: КАКО СУ ЗАТИРАНИ СРБИ


 

– Уочи Првог светског рата Броз је имао двадесетак година а Аустро-угарска се спремала за свој последњи јавни империјалистички поход. Током деветнаестог века Аустроугарска се наметнула Србији као главни партнер. Извршили су реформу српског језика и писма чиме је пут српске будућности трасиран искључиво кроз остварење аустроугарских интереса на свим просторима које су тада насељавали Срби. С друге стране овим реформама институционализовани су нови српски расколи и трасиран пут будућих крвопролића.

Мајским превратом 1903. и доласком династије Карађорђевић на Српски престо, Аустро-Угари су изгубили своје пријатељско упориште у Српском народу, па су осигурање својих интереса на Балкану покушали да остваре путем рата. Кара-ђорђевићи су били окренути својим туторима, Енглеској круни и Француској као анестезиологу српске душе у двадесетом веку…

Аустроугарски официри су сматрали да су савршено добро спознали српску душу и све механизме битисања овог народа, како због огромног броја Срба у самој Аустро-Угарској тако и због нових сазнања прикупљених у анексираној Босни…

У тренутку анексије Босне, Срби су у једном делу своје душе, на истоветан начин, били равнодушни како према одлазећем окупатору Турској, тако и према долазећем присвајачу Босне, Аустро-Угарској. После првог пописа становништва и ма-теријалних добара Аустро-Угари су били фрапирани чињеницом да Босну насељава преко 70% православног живља, и да Турци нису успели да за готово 400 година владавине, наметну Ислам као главну религију, а да су Срби остали потпуно само-стални у односу на царевину која је са њима окрутно владала.

Сва сазнања о Србима саздана су у једну војну доктрину и ратне планове са циљем:

 – војничког освајања и окупације целог Балкана,

 – недозвољавања компактизације српске нације,

 – потискивања остваривања Енглеских и Француских интереса на овом простору, и

 –међусобном завађању, истребљивању и расељавању етничких и верских српских група.

 

Међу Аустро-Угарским војницима који говоре српским језиком, прикупљани су одважни и одани, за будућу инвазију на југоисток. Обучавани су и сврставани у специјалне јединице за дејствовање дубоко у позадини српске територије. У једну од таквих јединица био је одређен Јосип Броз, као један од најуспешнијих у дисциплинама које су пред регруте биле постављене. Предавања која су нарочито импресионирала Броза, била су казивања високих Аустро-Угарских официра о карактеру и основним разлозима опстанка српске нације и поред страховито дуге и окрутне тортуре и зулума Турских освајача. Затим деструктивна дејства, стратегија и тактика за разбијање српске нације и српских националних интереса, које је Броз усвојио као највиши војнички циљ и које никада у свом животу није напустио.

На тим предавањима о српској вери говорено је као о не-хришћанској, јер је задржала врло много обележја предхришћанске српске религије…. За српске попове, да имају ауторитет и проповедника и просветитеља и владара и лекара а у исто време и за најмању грешку бивају излагани најоштријим критикама и прекорима целокупног српског народа, почев од највећих сиромаха и просјака…. Породичне и сеоске славе и само њима знани светци, важнији су Србима од свих државних празника, рођења или умирања владара или слично… Разноразни хајдуци, устаници и бунџије опевани су и опричани код Срба више од свих царских војски и војсковођа… Срби се називају шизматицима и отпадницима од хришћанске вере, да би се код Аустро-Угарских војника створила представа да се спремају за рат против неевропског народа и дивљих хорди које не заслужују никакву милост, и да би се међусобно супротставили католизираним и исламизираним Србима…

Последице оваквих учења можемо и данас уочити у односу „еуропљана“ према српском народу и држави. (У најстаријој Енглеској енциклопедији Срби се дефинишу као „дивији народ који насељава простор Балкана и који се храни отровном биљком која се зове паприка“.)

Као главни разлог економске независности српског народа у односу на царевине и цареве који њиме владају, наводи се гајење козе, домаће животиње која изузетно добро подноси и најоштрије зиме а испашу налази и у најпасивнијим камењарима и трњацима. У народу је постојала и пословица „пусти козу у копницу а циганку у село, па се не бој за њих, снаћи ће се“. Чак је и лошије стојећи српски сељак имао бар пет коза а то је седморо-осморо јаради годишње, чијом продајом или клањем задовољава своје најосновније потребе за новцем, Бадњачком (божићном) печеницом, потребном количином меса за славе и остале благдане а поред тога још неколико литара млека и сира дневно, током целе године.

Колико је Броз био импресиониран овим предавањима говори и чињеница да је током његове револуције, нарочито толерисано рушење и паљење српских цркава и убијање српских свештеника, а већ 1946. непуну годину после завршетка Другог светског рата, донео је декрет о забрани гајења коза и наложио њихово истребљење. Овај својеврсни злочин оправдавао је причом да је током рата гинуло много партизана због тога што су козе брстиле ниско растиње и на тај начин нису дозвољавале подизање гушћих шума, тако да његови борци нису имали где да се крију, приликом извођења својих ослободилачких и рево-луционарних акција. Све то било је поткрепљено Титовом паролом: „Живимо као да никад више неће бити рата, а спремајмо се као да ће већ сутра почети“.

Козе су бивале конфисковане и одвожене на кланице а онај ко је покушао кришом да их држи, бивао је најстрожије кажњаван као највећи државни непријатељ. Једна од кланица коза била је у Мељинама код Херцег Новог, одакле је река крви текла у море од свакодневног клања стотина и стотина недужних животиња. Подухват истребљивања коза трајао је дуги низ година. Месо је коришћено за исхрану војске ДФЈ, затим за ис-помоћ Бембелине револуције у Алжиру, док нам Французи нису потопили бродове којима смо шверцовали месо и наоружање, а преостало је бацано у море, само да би се што пре затрала животиња коју је Броз сматрао битном препреком за успостављање власти над српским народом и његовом привођењу пролетаријату и социјалистичкој изградњи… (Један локалитет у Јадранском приобаљу од тада се поспрдно назива „Козије гробље“.)

После завршетка Аустро-Угарске обуке 1914. Броз је са својом групом био пребачен у Србију где су се „прославили“ убијањем регрута који су одлазили на мобилизацију и низом других саботажа и злочина на подручју Љубовије и Бајине Баште. Убијањем регрута који одлази на мобилизацију, постизали су два циља. Код цивила, сумњу у способност војске и оправданост одбране са толиким војничким жртвама, јер је породица сматрала да јој је син погинуо као војник, а код војске се стварала сумња у неодазивање позиву и дезертерство. Постоји не-колико забележених случајева да је војска откопавала новосахрањене регруте да би се уверили да сандук није закопан празан а регрут сакривен да се не одазове позиву.

За успешно изведене акције ове врсте Броз је добио највише одликовање Аустро-Угарског цара које му је са великим закашњењем уручио велики лични пријатељ Курт Валдхајм, приликом једне посете Републици Аустрији.

После слома Аустро-Угарске, своје умеће мржења Српског народа и разарања Српских националних интереса Броз је уновчио код нових господара света, Енглеза, радећи за Енглеску обавештајну службу у Комунистичкој Интернационали, а ис-товремено радећи за Совјетску обавештајну службу као „човек од великог поверења“.

Колико је Броз добро изучио занат деструктивног деловања и саботажа, говори и прича о његовом учешћу у Шпанском грађанском рату на чију територију је у то време долазио у више наврата и под различитим именима, а где му је уточиште пружала лично другарица Долорес Ибарури Лапасионарија. Још увек је историјски, а и у сваком другом смислу остало неразјашњено зашто је Броз на овом ратишту организовао сопствено убиство и сахрану? Ко је сахрањен у гроб на коме је исписано његово име? Какву је улогу у Шпанском грађанском рату и комунистичком покрету имао тај чије је убиство требало прикрити именом Јосипа Броза и како се поново под истим именом појавио у Паризу, а затим преко Москве и Истамбула у Београду где је на невероватан начин Гестапо ликвидирао Херцеговца, Мустафу Голубића, изузетно храброг и одважног Српског добровољца из Балканских и Првог светског рата, Совјетског генерала и вођу и миљеника Београдских комуниста? Његово Со-вјетско револуционарно име такође је било „Тито“? На његово место долази Јосип Броз у готово сваком погледу. Лична секретарица, љубавница и верна сенка Броза постаје другарица Даворјанка која се од њега није одвајала све до смрти 1946. године. Ова партизанска лепотица била је опчињена Брозовом харизмом и осталим моћима и потенцијалима „Великог мага“, кога су од милости прозвали Стари…

После мајсторски организованог убиства Мустафе Голубића ипак почиње да се јавља сумња у Броза и његову улогу, јер је Голубићево убиство повезано са новим вођом радничког покрета, револуције и антифашистичке борбе. Броз је приметио ове сумње међу Београдским комунистима а нарочито код В.М., жене која је изузетно добро а можда и више од тога, познавала Голубића и због тога је задужује деликатним партијским задатком координације и одржавања везе са Београдским комунистичким покретом. Њима Броз наређује појачавање револуционарних и борбених активности а користећи исти обавештајни канал као и у случају ликвидације „друга“ Голубића организује познату Београдску провалу комунистичког покрета у којој од стране Гестапоа страдају све кључне личности и огроман број симпатизера и помагача. Као главни кривац за ову лажирану провалу, на смрт је осуђена В.М., иначе мајка председнице једне утицајне политичке партије из времена Слободана Милошевића. Кључни тутор ове осуде и ликвидације била је управо њена сестра Даворјанка, која није бирала средства да као „класно свесна“ и до ушију затрескана, брани покрет, револуцију и магичног вођу.

У овој причи о Јозефу Хабзбургу „Брозу“ нарочито је интересантно поменути његов обрачун са књигом. О којем никада нико до сада није проговорио ни реч. Одмах по успостављању комунистичке власти, специјално обучени агенти кренули су буквално од куће до куће, молећивим тоном тражећи да им се на позајмицу дају све књиге које поседују, без обзира на садржај и тематику којом се баве. Затим је следило образложење да су нам злочасти Немци и домаћи издајници, попалили све библијотеке а да нова „народна власт“ креће у велику акцију штампања свих књига које су сачуване код савесних и поштених домаћина, те да ће им одмах по штампању бити враћен њихов примерак уз једну новоодштампану књигу. При том нису пропуштали да истакну како ће нова власт знати да цени гест „добровољног позајмљивања књиге“, или пак како не би ваљало да неко од рођака пријатеља или познаника накнадно дојави да је неко сакријо неки примерак. Никада ниједна овако „позајмљена“ књига никоме није враћена, а мало која је преживела ово брозно „прештампавање“. Каква је стварна судбина огромног књишког фонда који су прикупили Брозови књигомрсци до сад је остала потпуно нерасветљена… (Један број „безвредних“ књига партиски комесари су користили за подлагање ватре у канцеларијама општинских комитета – нарочито добро, горели су листови Библије и других старих књига које су биле посебно импрегниране воском и ланеним уљем ради дуговечности).

Ово Брозово уништавање књига представља само понављање у историји већ виђених злочина уништавања српских културних и духовних добара. Ово брисање српске прошлости дало је за право оним афористичарима који комунистичку ин-терпретацију српске историје описују речима: „Пре рата нисмо имали ништа, а онда дођу Немци и све нам униште, после рата Тито организује ОРА, СОРА и МОРА бригаде и на братству и јединству изгради Социјалистичку самоуправну несврстану фе-деративну заједницу народа и народности“. (Ни ова Брозова интерпретација историје  није историјски оригинал. И дан данас о нашој историји и владарима с почетка прошлог миленијума го-воримо као о Дарвиновим претечама који су похватали бића која су се мајмунисала по Балканским гранама, привели их духовности и људској цивилизацији и тако од њих направили Србе. Као да пре тога није било ни Срба ни српског језика ни српске културе ни српске цивилизације, па ни самог Бога.)

 Серијал лажи, превара и подвала везаних за стварање Титове Југославије је неисцрпан, и зато је творевина саздана на њима и уништена у онаквом крвопролићу и самозатирању. Суштина Хашког трибунала и јесте у томе да се за злочине убистава у YU-YU рату међусобно окриве Срби, Хрвати и новонаправљени Бошњаци, а да се историјски прикрију смрдљиви трагови управо окончане етапе уништења Српског национа, дуге више од сто година, а у режији Луциферових синова и њима потчињених религијских и политичких система који владају светом, и Аустро-Угарске царевине која и дан данас илегално постоји и која се грчевито и немилосрдно бори за свој опстанак и своју варијанту владања светом.

Драган Симовић: БИЋЕ СРБСТВА ПРОТИВ СЕНКЕ СРБСТВА


 

 

 

Србомржња је неискорењива.

Заиста се ничим, и никада, не може искоренити.

Србомржња у бивших срба!

Ма шта да Срби чине, срби никада неће бити задовољни.

Србомржња је дубока, предубока, у корену отпалих, бивших срба.

То је тешка болест за коју нема лека.

Нема лека ни на Земљи ни на Небу!

Бившим србима смета све што је србско.

А највише им смета оно србско што је дубоко у њима самима.

Срби ово суштаствено питање морају што пре да освесте!

Да освесте да су срби њихова Сенка.

И да ће их та Сенка пратити на свим путима, на свим распутима.

Својој Сенци још нико није умакао!

Сенка се може или превазићи или победити само освешћивањем.

Одговор на ово питање постоји, и решење постоји, али и одговор и решење долазе из виших духовних светова.

Из виших духовних светова Древних ВедСрба Стриборјана.

Сенка се не превазилази нити побеђује знањима и мудростима од овога света.

Знања и мудрости од овога света још више ће збуњивати и слуђивати Србе.

Ако Срби Ведским Знањем не победе своју Сенку, Сенка ће им исисати и последњу кап крви, и последњу честицу божанског дејства.

Исисаће све, и од Бића Србства остаће само љуштура!

Шта је Сенка?

Сенка је оно што се у Бићу Појединца или у Бићу Народа таложило кроз многе векове, кроз силне нараштаје.

Нешто што се преносило са очева на синове кроз стотину и осам колена.

То нешто чине мисли, осећања, снови, речи и дела.

То нешто, после многог времена, постаје самоникло дивље биће (ентитет илити прикојаса!), над којим Божанска Свест не влада.

То не подлеже никаквим Божанским Законима.

То је, сликовито речено, тумор или рак, али у равни Духовног, Унутарњег, НеСвесног!

То је, напросто – Сенка!

Ево нас поново на почетку.

Увек се враћамо на почетак, јер од почетка зависи и свршетак, а свешетак је, опет, неки нови почетак.

То је Круг, Коловрат, Свастика!

Само се Знаменом Коловрата побеђује Сенка Србства!

Шта то хоће да нам каже?

То хоће да нам каже, да Срби морају да отпусте србе, на свим разинама, на свим ступњевима, на свим пољима.

Отпустити значи, избрисати из Поља Свести.

А избрисати се може само освешћивањем.

Песнички речено, Срби морају престати да размишљају о србима као о бившим србима!

Напросто, бивши срби нису никада ни били Срби.

То морају да појме, да схвате, и да освесте.

Јер, чим су отпали, они нису!

Чим су отпали, њих нема!

Не да их нема више, него их никада ни било није!

Нема их у Свести Срба.

И не сме да их буде!

Биће Србства мора да победи Сенку Србства!

Драган Симовић: ДУША У ВОДИ


 

 

 

Месец у Рибама.

Душа у Води.

Песник сневалица, певач луталица.

Путник путујући вечно на Путу.

На Путу ка Дому своме у Светлости од ПраСветлости.

Душа Воде и Душа Песника у снима и сновима Великог Сневача.

Ко сам ја? – питам Душу Воде.

Ти си Онај Који Снева Док Пева, и Онај Што Пева Док Снева – прослови ми, шапатом из пра-дубине жубора, Душа Воде.

Твоји су Велики Преци били једно са Мном; ми смо тада били Једно.

Дошли смо Одозго, на Беломе Ветру, што бруји и хуји из Бића Тишине, у Праскозорје Звезданих Јата.

Дошли смо као оваплоћени сан Великог Сневача; ми смо живи сан Великог Сневајућег Суштог –

Сварога Створитеља.

Све тајне о теби, све тајне твојих Предака, све тајне Мајке Земље, и све тајне Звезданих Јата, гле, у Мени су Зраком Сваргиним у Праскозорје Света записане.

И ти си од Мене, и Ја сам у теби.

Твоја Душа вечно вапије за Душом Мојом.

И твоја је Душа –

Душа Воде!

Месец у Води, и Месец у Рибама, јесте пра-слика која је у твојој Души отиснута и утиснута за сва времена.

Душа у Води јесте Песник Сневалица.

Песник који и будан снева.

Док снева, он јесте и бива!

Он јесте Сан, који се вазда снева и снује.

Сан без почетка, и Сан без свршетка.

Душа у Води, гле, то си ти!

Драган Симовић: ЈЕДАН БУДУЋИ ЖИВОТ


 

 

 

Један будући живот

имаће више смисла.

Биће то наставак овога живота

који и није имао смисла,

али се све време веровало

 у неки будући живот

 са неким будућим смислом.

Са смислом – не људским,

не пролазним,

већ Смислом Богова

у Свету Највишег Смисла!

 

Један будући живот

мора имати вишег смисла.

И мора бити Живот,

а не животић бића

што стрепи и страхује

од смрти!

 

Само Живот Богова

 јесте истинит Живот,

а животићи људи

бивају без сврхе

и смисла.

Бивају без сврхе и смисла,

јер нису у Истини

и нису од Светлости.

Животићи које људи

проживотаре у Тами,

не знајући када јесу –

да јесу,

и не знајући када нису –

 да нису!

Између Јесу и Нису,

 гле, људи су Празнина

 и Црна Рупа

још нерођених

Звезданих Јата!

 

Један будући живот

мора имати

Божанског

Смисла.