пише: Миша Матић

У антрфилеу ауторског текста „Полемика са певцима о неслободама из мрачне прошлости“, познате научнице из исељеништва, која се представља за посленика србства ( политичка патриотска организација којој сада припада негира једначење по звучности сугласника, па ценим да и она има исти став ) наиђох на ове речи: Једном публицисти данас опет сметају песници који су пре 70 година „певали Титу“. У другом делу реченице где каже сметају, препознао сам себе, мени сметају они што су певали њему, али још више они што су певали о њему,  међутим у оној речи „опет“ – нисам се препознао. Они мени све време сметају, а не опет. Никад нису престали да ми сметају. По даљим реченицама, схватих на кога мисли ауторка у чијој званичној биографији, приказаној на веб сајту Академије за дипломатију и безбедност, стоји да се школовала у француском обданишту, а да јој је матерњи језик српски, да говори и пише француски, руски, енглески и шпански језик, да само говори италијански и словеначки, да чита на немачком језику, али и да разуме све словенске језике. Уз неколико универзитетских диплома има и почасно одбрањен докторат. Као и неисцрпна тема оних песника који ми сметају – Броз, ова научница почасно брани докторат. Тема није објављена на овом сајту, као што никад није утврђена тема за разне Брозове докторате, а имао их је седам ( нису му баш само певали и званично су га титулисали и титрали, да не свене као љубичица у јесен ), а он сам је признао да је једино заслужио онај из војних наука, чији је лауреат сам постао као први у историји Војних академија на тлу Србије и Аустроугарске. У наставку ове импресивне биографије, каже се да је она аутор више од 80 стручних радова и књига, а као први наслов наводи се: Појам лудила у словенској и источно-хришћанској традицији. Од девет побројаних заслуга, међу којима је и та о мајсторству у јоги старо пуне 33 године, стоји да је заслужна што је дете особе два пута одликоване од француске владе, а титула гласи: pupille de la nation – ђак нације, у слободном преводу. О финансијкој предности ове заслуге нема помена. Видимо да је по професији професор по позиву и да има запажен низ гостовања, али нема стално намештење. То чак ни ова академија, за коју на сајту не пише ко јој је оснивач, али видимо да на челу овог образовног предузећа стоји нико  други до некадашњи оснивач ЈУЛ-а. Његова биографија на истом сајту, састоји се од 6 реченица. Друга реченица гласи овако: Радио је у Служби државне безбедности и као професор на Криминалистичко-полицијској акдемији у Београду. Састав наставног кадра је веома шаренолик: од бившег начелника Генералштаба, преко учесника НОБ-а од 1941 и доктора разних наука, до људи који су боравили по затворима због разних кривичних дела. На овој академији, којом је ведрио и облачио покојни Брана Црнчевић, а немале почасти указиване Лин Монтгомери, полазници се уче разним вештинама од критичког расуђивања, преко плеса, до борилачких вештина. Да ли одатле под надзором оваквих професора  излазе неки србски Џемс Бондови или се прозводе нови Милош Минић и Ратко Дражевић? У сваком случају неким новим нараштајима неће сметати они што певају Брозу, моћи ће да плешу уз песме о њему, да их критички расуђују, али ида се потуку, ако треба, са онима којима смета Броз после 70 година. Биће комплетне дипломатске личности.

Одакле ауторки  текста са оним антрфилеом, симпатије ка улизичком понашању, а при том се бави педагошким радом, на тако битном месту, где полтронство не би смело да буде престижна особина. Да ли је њен текст, како сама наводи, за оне којима сметају творци беле и плаве љубичице и они који наводе децу да воле Тита више него бату, секу, маму и тату, заправо представља њен механизам одбране, у свету у коме она сама не може да разликује стварност и замишљени свет. Да ли ће моћи да реши патњу или прикрије симптоме који прате њену врхунску сублимацију? Можда се љубав према родитељима и сродницима може оквалифоковати као „инцестуозни морал“, а љубав према зликовцу то никако не може представљати, јер са Брозом, деца која се тој љубави наговарају нису у сродству. Значи, ипак је, да закључим на основу њеног текста, како је певао још један садашњи припадник исте патриотске партије, као и ауторка, лепше волети Тита, него маму и тату. Ако га нису толико волели, онда ће им ова психолошкиња дати дијагнозу „инцестуозног морала“.

Да будемо начисто, певати Титу на уво је ствар личног договора неког певача, песника или каквог уметника и тај може са својим талентом да ради шта год пожели, тај ми не смета, али гонити друге да то чине, при том им претећи, попут мајке ове научнице, представља савршено зло, а правдати то зло позитивном идеологијом, представља савршену морбидност. Пева њена мајка: „Наше песме зли нека се плаше, Друже Тито ми ти се кунемо!“ Зли смо наравно ми који се не кунемо Брозу, па треба да се плашимо и песама и Брозових песника, јер ће нас стићи казна и ко зна каква све пошаст, од кофискације целокупне имовине, до пребијања, сакаћења или смрти и тајне сахране, све са ореолом народног непријатеља. Пракса ми даје за право. А мајка те кћерке бранитељке пева најгорем непријатељу српског народа и плаши преостале Србе, сматрајући их злом, уколико се не закуну Брозу! У истој тој песми, ова неоспорно неталентована жена, у стиху исписаном пре овог претећег, каже: Празник с`лази на улице наше. Не уклапајући број слогова, она прибегава сакаћењу речи( шта би тек са човеком радила, реч не може да се брани ), празник уместо да силази, он с`лази, при том не говерићи нам ни одакле он то с`лази, а кад је већ празник сашо, песникиња нас шаље У облаке да летимо смело, да ли због њиховог празника или због какве репересалије, ако нам баце бомбу на кућу или пред ноге, па онда одлетимо у облаке, али то и није неко смело летење, то је летење под принудом, смелост се исказује супротстављајући се принуди.

О несхватању уметничке слободе, која не подразумева и слободу за глупост,  сведочи дечија песмица која се зове Београдска балада. За ову песму ме везује сећање из периода основне школе, када је дошло да разлаза у тумачењу између учитељице разредне наставе и учитељице која је предавала музичко и покушавала да нас ђаке трећег разреда научи да хорски отпевамо ову песму. Једна је говорила да је то заправо опис убиства српског детета у Београду код Чукур чесме, а друга је тврдила да је то опис нама непознатог злочина Гестапоове патроле у доба немачке окупације за време II светског рата.

БЕОГРАДСКА БАЛАДА

 Прошло је дете улицом,

Мајка га на воду послала,

а за њим траг једини,

ципела мала остала.

 

Путем га среле патроле.

Неко се нечем смејао

биле су беле куполе

и снег је бели вејао.

 

После је све потамнело

Вече се зимско спуштало…

Дете се није вратило…

Тихо је с чесме шуштало…

 

Мајка је косе чупала

што га је на воду послала

Крај чесме је само нечија

ципела мала остала

Овде нам песникиња говори у смислу полицијске истраге, да је једини траг који постоји за несрећним дететом – остављена ципела, ал не знамо одакле и које патроле, дал низамске, дал недићевске, дал немачке наиђоше, па ухапсише или ко зна шта учинише са дететом. Видимо само да се неко нечем смејао, ни ко, ни чему, али била је зима и вероватно да је то све било у близини нека цркве или какве знамените зграде са куполом. На зиму нас наводи и следећа строфа и указује нам да се све догодило у доба вечери, а Дете се није вратило…, међутим следећи стихје већ чиста фантастика: Тихо је с чесме шуштало… из песме се види да дете није стигло до чесме, па није могло да остави отворену славину, да је тако пошто је у питању зимско вече, цев би од хладноће пукла и не би могло тихо, већ би морало бучно да шушти. Морала је песникиња, када је то писала да ангажује и водоинсталатера као стручног консултанта. Овако оста фантазија да се славина неће на зими заледити. Заплет долази у последњој строфи чији први стих неодољиво подсећа на један монолог из филма У раљама живота, где Семка Соколовић у улози тетке говори: Онда је Суљо плако,  ћупао косе себи на глави, ал нема помоћи, касно…а ова песма каже: Мајка је косе чупала Што га на воду послала. Поетеса опет има проблем са бројем слогова, па избацује скраћени облик глагола бити из стиха који без тог глагола делује потпуно неписмено и за некога ко је завршио аналфабетски курс. Кулминација криминалистичког заплета се ствара када сазнајемо да мала ципела крај чесме можда и није од детета из прве строфе, јер она добија неодређени облик власништва придевом нечија.

Док је била дете, ауторку онога текста са антрфилеом, мајка или дадиља, свеједно водили су у француско забавиште, дал за руку, дал лимузином, са све црвеном заставицом у руци. Она је у том страном забавишту била ускраћена за колективно читање и декламовање песмица које смо ми српска деца морали да учимо и декламујемо у српским забавиштима. Предпостављам, на основу текста, да она није учила ове песме, а свако ко воли своје дете, не би давао да то оно само и погледа.

Шта је све црвено

 

Црвена је булка,

црвена је лопта,

црвена је детети

машница у коси.

Црвена је заставица

коју моје дете

у поворци носи.

Наша је то застава

што све људе спаја

та црвена застава

слободе и маја.

Прихватајући оптужбу да ми сметају песници, а ја додајем и песме, које су хвалиле или певале о Титу, навешћу неколико стихова, јер не могу да поверујем, да научној радници, педагогу, психологу и патриоти ово не може да смета:

А кад је пао црки мрак сами

изгубила се врата у тами

 

Турци табор запосели,

топлак ветар тајфун није,

ал`оклизну једно Туре

низ калдрму Скадарлије…

 

Трчи трчком мали Индус

боса нога туче такт,

носи трску, тражи тату,

спотаче се. Паде. Банг!

Па се диже, зове тату,

да се врате у Џакарту.

 

Кад је сунце,

ја се смејем

смејем се зато

што сунце греје.

 

Мене мама пита: Дал ја волим Тита?

 а ја њој велим, да највише желим

да друг Тито дође

и кроз разред прође,

да види нас ђаке,

Титове прваке

 

Процветала Љубичица бела

на јастуку Едварда Кардеља

па мирише

како Кардељ дише.

 

Живот се од смрти дели,

Сви су прошли, ноге босе

Газе снег са Прења бели

Ко Титове беле косе.

 

Воли се мама и тата,

воли се бата и сека

али са највише на свету

воли Тито

Не сметају мени само поете и дворске песникиње, са романсираним биографијама у којима се етимолошки објашњава корен психологињиног презимена по Велшком речинику, она ионако има два. Једно од маме, а друго од тате. Од бате, секе, мужа и Броза нема. Смета ми Буквар за неписмене партизане који убише Светислава Стефановића, Бранка Поповића, Григорија Божовића, који осудише Слободана Јовановића на 20 година робије, Станислава Кракова на три смртне казне, прогнаше Милоша Црњанског, забранише Јована Дучића и Драгишу Васића, отеше грађанска права Жанки Стокић, утамничише Симу Пандуровића, док су у том свом Буквару писали: „сејо моја састали смо се са совијетима“ под словом С, а под словом Т стоји: „т, т, т, тито, тома и тима, тата има, тамо мама и тата“        ( све малим словима, па и надимак врховног команданта ). Није тај буквар могао бити бољи, јер су побили све што је могло да напише нешто боље. То ми још увек смета, смета ми све време, без престанка. Смета ми и комунистичко прво перо          ( како то гротескно звучи ), кога нам у недостатку Броза, а у време Милошевића наметнуше за оца нације. Тај отац, кога су у деветој деценији живота прогласили за академика, за себе каже: „Ја нисам ништа озбиљно прочитао. Нисам имао времена, нисам учио гимназију, нисам учио граматику, ништа што се зове историја литературе.“ Док се тај отац нације бавио доучавањем градива из „историје литературе“ у својој четвртој деценији живота , његове колеге по оружју и идеологији убијају ван граница Србије: Драгишу Кашиковића, Ратка Обрадовића, Саву Чубриловића, Јакова Љотића, Бору Благојвића, Петра Валића, Душана Седлара, Јова Царичића… Писмене у земљи су побили, затворили и застрашили. За даља зверства су им границе постале тесне, па су убијали и тамо. Само да писмених Срба нема. Када су их и тамо побили научница из Србије је могла слободно да отпутује и стави се на чело српског исељништва.

Можда је, по њима, био у праву славни јунак Кнез Милошеве Србије, Милоје Лаповац, који је у то доба рекао: „Господару, све писмене треба побити, јер буне народ против правитељства“.

Век и по после Милоја Лаповца, исти дух излашао је из текста жене која је своју каријеру почела у француском забавишту у Београду.  Са црвеним барјачетом у руци.

Београд, 29. август 2012.

Реалност непостојања политике и државотворне мисли- Огледнимо се

Најбоља дефиниција демократије:

Питали верници хоџу:

Ефендија , шта је то демократија?

Ефендија се дубоко замисли и после дуже паузе одговори:

То вам је као кад се ја попнем на минарет и одозго вас имам право попишати, а истовремено имате и ви право да попишате мене.

Тужна је реалност нашег времена. На први поглед ми имамо осећај  да све врви од политике, да се политика налази у свим сегментима нашег друштва и да се апсолутно ништа не може решити без питања политике, ма колико тривијално то нешто било.  Али то је само лажни привид. Јер стварност која нас је задесила јесте да политика у нашој земљи уопште не постоји, а самим тим нема ни политичара.

Постоје само људи који  реч „политика“ и „политичар“  користе и искоришћавају вршећи под тим именима неке прљаве, незаконите и нечасне радње , обмањујући при том народ  да се заправо баве политиком, и уједно стварају врло ружну слику о тој племенитој друштвеној науци и унапред праве стереотип о сваком ко би се заиста бавио политиком , да је лош човек, јер је управо захваљјући данашњим персонама које глуме политичаре, синоним за политику само лопов , лажов илити превртљивац.

Срж данашњег проблема  је у томе што данас политиком сви желе да се баве, опет ни сами не схватајући да они не желе да се баве политиком, већ желе да искористе политику  остварујући само личну корист.  Зато када чујете „ свако је данас политичар“ , знајте да то није тачно, истина је да „свако данас искоришћава политику, претварајући се да је политичар“!

Но, још већи проблем нашег доба је што ми још увек нисмо препознали оног „Божанског човека“ Жоржа Валоаа, јединог који би могао дићи политику до узвишења , враћајући јој славу која јој и припада , својом племенитошћу али и ауторитетом.

Шта је „Божански човек“?

„Он је један од оних људи за које жеља господара уопште није покретач  акције.Ти људи делују и усмеравају.Они црпе своју енергију и енергију другог; они увећавају богатсво групе којој припадају , али презиру вишак вредности  који им се враћа. Они дају пуно , а примају мало . И пошто уопште не примају за себе добит  од своји активности , не плаше се могућности да им исти буде одузет.“ – Овако је „Божанског човека „ описао Жорж Валоа.

А шта ми данас имамо ?

Само јадне демагоге пуне обећања. Мале и ништавне људе , плашљивце , који ништа не нуде, ништа не пружају , али зато узимају и оно што немамо , и тако своје бедне животе проводе у страху да ми једном не дођемо по то наше које су они присвојили. Социјалисте који нас својим испразним речима враћају на само дно цивилизацијске лествице , у једнакост . Једнакост у којој своју сличност  можемо наћи само у неразумним животињама. Без рада, свесног ужитка и напретка , само са једном мишљу – егзистенција. Време у којем велики прождиру мале, то нам је донео социјализам – беду, страх, лажну наду у неку имагинарну будућност коју чак ни у илузијама више не назиремо , лажни национализам , све саму лаж до лажи.

Имамо и демократију .Највећу пошаст свих времена . Још једно обећање једнакости , мира. А зар није управо демократија  та која доноси рат где год се појави? Чим у некој земљи назремо грађански рат, знајте да је то пут који себи утире демократија. И није ли онда управо она главни кривац  рушења сваког иоле стабилног система  људског друштва ? Наравно да јесте, свако разуман схвата да је демократија смрт политике, јер се кроз њу не може спроводити политика, кад је она тако установљена да представља сушту супротност политици.

Што се тиче једнакости , људи никако не могу бити једнаки, као што им ни судбине нису једнаке, нити интелектуалне способности , ни материјалне . Како у једном савременом свету ви можете поредити једног добро васпитаног човека , образованог , интелигентног са једним лоповом и убицом. Па нису ваљда поборници демократије или социјализма неки изасланици Божији па да спроводе Његов закон на земљи. Пред Богом можемо сви бити једнаки али овде на земљи , то никако не може бити. Узмемо ли за пример да су ти назови политичари апсолутни демагози , лажних обећања , успели да се уздигну изнад масе не тако што је народ у њима препознао неке квалитетне особине  илити врлине, већ управо супротно , да су они жељни власти и похлепе, завидници својом лукавошћу побунили народ нудећи им „леба без мотике“ и опет те пароле о једнакостима где је свако творац своје боље судбине, они онда и нису имали шта друго да понуде осим ових испразних доктрина као што су социјализам, либерализам , демократија …

Поредак који са собом носи демократија јесте у почетку анархија, што и јесте суштина демократије, стање без поредка, но то стање се мало касније претапа  у једну врсту дикататуре.Али оне где се још увек одржава нека врста једнакости, међутим у овом стадијуму демократије  једнаки су само они који подржавају демократију и уједно пропагирају одређене вредности које та доктрина носи са собом. С`тим што те вредности у стварности и у земљама у којима постоји уређење никад не би могле се сматрати вредностима . Што је само још једна у низу чињеница колико је демократија сама по себи наказна.

Ми данас , гледајући те назови политичаре који у свакој реченици бар једном помену демократију, демократски поредак, демократски начин, демократско уређење, не можемо а да не приметимо да имамо посла са најобичнијим демагозима. Покушавајући да нам натуре те јалове аполитичне програме , контраиндикторне са самим собом, јер два различита концепта социјализам и демократију, којима је само исход исти, немају ништа заједничко, то значи да ни сами не верују у те идеологије које наводно представљају. Што нас даље води до закључка да нису политчари, нити идеолози како желе да се лажно представе народу, већ мали људи жељни власти и испразних речи. Они самим тим не желе добро ни народу који воде, јер уколико познају политику као науку и социјализам и демократију, знају да неће ни појединачно ове доктрине, а поготово не заједно уклопљене, донети никакав напредак заједници, осим њима самима кроз разне обмане које врше. Они се значи не баве политиком, они своју заједницу држе у летаргији и једном стању у ком народ само бива опијен хвалоспевима демократије , док време пролази око њега . Не може се такође ни демократија оправдати речју да су је водили погрешни људи, јер демократију не могу да воде добри људи зато што они знају шта је демократија и не подлежу њеним обманама а самим тим ни свој народ не желе да обмањују.

Тако да оном политичару који почне да проповеда о демократији илити социјализму  , не треба и не смемо да верујемо, јер он тог тренутка када се дотакне демократије илити социјализма или било ког другог уређења сличног и безнапредног , он престаје да буде политичар и постаје само још један у низу малих људи жељних власти зарад сосптвене користи.

Још један проблем наше садашњице је недостатак национализма међу назови политичарима. Делимично се у појединим уређењима провлачио национализам али и то је било само лажни патриотизам и то у случајевима када је био потребан онима који желе власт. Никад ниједан од тих назови политичара није случајно показао свој национализам, али то је само зато што он не поседује њега, он га не познаје па самим тим не може ни да га испољи, све што је деловало случајно треба да се има у виду да је намерно , а да је намера управо да се и на овај начин обмане народ  како би имао слику свог вође као некаквог националисте.

Самим тим што смо у недостатку национализма, нас врло често оптужују и за шовинизам. Што је опет друга обмана. Јер уколико народ помисли да га оптужују за шовинизам , онда је логичан закључак да у истом том народу заједно са његовим лидером цвета национализам, и тако ми путем овим обмана увек имамо погрешну слику о стварном стању идеолошких опредељења наших назовиполитичара.

Добар политичар мора да поседује у себи ту особину, да буде истински патриота. Овде долазимо до једног суштинског елемента, а то је да лидер једне земље мора да буде припадник тог народа али не нације , већ управо народа. У том случају вођа те земље , осим што ће имати одговорност према свома народу, имаће и према својим прецима који су се као припадници његовог народа борили за ту земљу и онда је његов осећај отачаствене љубави према тој земљи искрен и он је сам по себи националиста. Што рецимо не би био случај када би земљу водио припадник нације те земље, јер не мора истовремено да буде припадник народа који води и код таквих особа ма колико се они трудили недостаје осећај одговорности и љубави према својој отаџбини јер то није његова отаџбина. Даље нема он урођен осећај патриотизма ,и увек иза себе има резерну државу .

Зато је врло битно да нашу земљу води човек који се не устручава да покаже свој искрени национализам, јер он тиме показује колико воли свој народ и своју отаџбину , и да га није страх од тога. Значи да му је испред лидерског места,  његова земља и њен народ. Таквог политичара поштују чак и оне демократски уређене земље и зазиру од његове неустрашивости. Баш зато што знају да такав политичар не може бити купљен њиховим новцем и да није постао лидер ради своје користи већ ради свеопште користи народа који води. Такав политичар природно је свом народу неће натурати некакве назови идеологије слободе и једнакости , нити ће свој положај задржати страховладом већ страхопоштовањем.

Народ са слабим вођом је препуштен самом себи, опет некој врсти анархије, зато у демократским уређењима владари морају да примењују тиранију али користећи се искључиво људским страхом. Њих народ по правилу не поштује, јер јасно је да нема разлога, али их се колективно плаши. Они као такви не нападају групе заводећи страх, већ на појединцима демонстрирају своју силу и показују шта ће се десити сваком ко покуша да им се супростави. И ово је једна врста привида , јер они су ти који се више плаше народа него што се народ плаши њих, али народ застрашен случајем појединца не схвата то и ћути.

Са друге стране добар политичар уједно мора да буде и јака личност , да међу народом заслужи страхопоштовање али не сејући страх , већ својом правдољубивошћу, делима и одговорношћу која ће донети добро нацији и народу који води, а њему самом поштовање од њих.

Није курва политика већ људи који је искоришћавају .